- Piše: Dejan Kandić

Naslov moje prethodne kolumne bio je „Turizam i mi”. O nazivu ove kolumne ne treba trošiti slova. Tema izuzetno aktuelna ovih dana. Imam potrebu da izvedem na čistac neke teze i neke samozvane stručnjake.

Lelekanje i kukanje nad sudbinom nacionalne avio-kompanije (sve je samo nije nacionalna) liči na jednu svojevrsnu tragikomiku. Crna Gora je stvarno postala zemlja čuda, pa sada danima slušamo priče rušitelja kako bi valjalo graditi. Od bivšeg direktora Aerodroma Tivat, sada pokojnog Nikole Meštrovića, prvi put sam čuo jednu svojevrsnu poslovicu: „Previše demokratije vodi u anarhiju”. Slušajući i čitajući dežurne stručnjake koji ovih dana zdušno brane opstanak Montenegroerlajnza, riječi ovog divnog čovjeka mi ne izlaze iz glave. Naglas razmišljam da je ovoliko medijskog prostora datog „dežurnim alapačama” upravo put ka anarhiji. Smatram da je opasno predsjedniku borda direktora, bivšim izvršnim direktorima, predstavnicima Sindikata MA i ostalima dati mogućnost da nešto kažu o budućnosti kompanije. Slušajući razne Vukićeviće i Đurišiće pomislim da se nalazimo u jednoj ludari, s malim šansama za izlazak i ozdravljenje. Koga zanima i šta pametno možemo čuti od partijskih kauboja? Šta mogu naučiti od ovih ljudi budući menadžeri, pravnici, ekonomisti, piloti itd?! Smatram da svaki građanin ima pravo da iznese svoje mišljenje i čak da ga pusti u medijski etar, ali zasigurno to pravo nemaju trenutni i bivši rukovodioci MA, koji su ga doveli u bezizlaznu situaciju. Ne želim da pričam o sentimentalnosti i velikom žalu, nema toga i neće postojati. To je isto kao kad nesrećni čovjek u nekoj ratnoj pohari izgubi najmilije, pa mu nakon 30 godina umre otac u 99. godini. Otac je otac, bude mu žao, ali srce i duša su već navikli na strašne gubitke pa ovaj olako preboli. Tako je i kod nas, nakon Željezare, KAP-a, Juogoceanije i ostalih giganata, nema mjesta da žalimo za MA, već da gledamo u budućnost.

Da objasnim stvari, barem onima koji misle da će nešto pametno čuti od dežurnih dušebrižnika ogrnutih u državne zastave, s ličnim višemilionskim bogatstvom.

Potpuna je laž ili besmislica tvrdnja da je MA generator turističke privrede. Oni koji to tvrde morali bi da povedu računa o svom ličnom i profesionalnom dignitetu, bez obzira na to što partija nalaže da se lupeta do mile volje.

MA je na crnogorske aerodrome dovezao svega 25 odsto putnika, ne i turista, pa ako bismo logično razmislili ogroman dio putnika bi dovezle druge kompanije, s boljim servisom i nižim cijenama i samim tim nadoknadili taj nedostatak.

Kao primjer koji ide u korist mojoj tvrdnji da gašenje MA ne može napraviti probleme turističkoj privredi navodim Sloveniju, čija je javnost krajnje pragmatično prihvatila gašenje njihove Er Adrije kada ta kompanija nije više bila solventna.

Slovenija je 2019. godine u turističkom prometu bila bolja nego 2018. godine, po broju turista za pet odsto, a po broju noćenja za tri odsto. Ove podatke iznosim jer je Slovenija početkom 2019. godine ostala bez svoje nacionalne avio-kompanije i pored toga napravila bolji turistički promet. Činjenice i uporedna iskustva govore da nam nije neophodna sopstvena kompanija, bar po rezultatima koji se mogu ostvariti u turizmu. Štaviše, nekada može biti i pogubno, zbog monopola na nekim linijama i preskupih karata. Mislim da je baš to bio slučaj kod MA. Neshvatljivo je prosječnom turisti da može putovati sa Ćilipa za London za četrdesetak eura, a MA i Er Srbijom iz Tivta do Beograda za preko stotinu eura. Da li ovakva cjenovna politika može podstaći dolazak turista i napraviti neku vrijednost turističkoj privredi? Sigurno da ne može. Godinama su nas vrsni stručnjaci ubjeđivali da nije dobro državno upravljanje u biznisu, da treba sve privatizovati, da će tržište sve samo da reguliše itd. Da, naučili smo i sad je vrijeme da ućute i puste tržište da odradi svoje. Tržište ne poznaje besplatne karte za strine, tetke, funkcionere, djecu političara... Tržište ne poznaje 350 radnika koji opslužuju jedan avion. Tržište ne poznaje besplatna reklamiranja režimskih tajkuna. Tržište ne poznaje nesposobnost, neznanje, improvizaciju, varanje i pobratimske kombinacije.

Tržište sve reguliše, pa je tako izregulisalo da vi ispadate iz igre i nema saosjećanja i sentimentalnosti... Jednostavno, pravila biznisa su surova i nema vremena za oplakivanje.

---