-Piše: Darko Jovović

Da bi jedna država funkcionisala, kao sistem upriličen da udovolji narodu svom, svakako da na rukovodećim pozicijama, od mjesnih zajednica do same Vlade, mora da se nalazi neko. Po logici stvari, taj neko ne bi trebalo da bude vanzemaljac, nego neko iz naroda, neko koga narod bira sa ponuđene liste. A koga narod bira? Pa one koji se poturaju da budu izabrani. Ne može narod izabrati nekoga kome ne može biti, ili ko ne želi, da se njegovo ime nađe na nekoj izbornoj listi. Ne može glasač zaokružiti nekoga koga nema. Narod je prinuđen da bira onog koga ima, a ne onog koji postoji negdje izvan papira koji se ubacuje u nekakve kutije koje život znače.

Neprirodno je da neki tim započne utakmicu sa igračima koji nijesu članovi ekipe. Zamislite kako bi bilo da trener tokom meča uoči nekog dobrog igrača u publici i pozove ga na poluvremenu da, onako nepripremljen, istrči na teren i zaigra umjesto nekog ko je standardni prvotimac. Uostalom, nikom nije zabranjeno da se nameće da igra, ali bilo bi logično da prvo dolazi na treninge, pa tek da se nađe na nekom spisku. Uostalom, ocjenjuju se igrači koji igraju, a ne oni koji su izvan igre. Takođe, ako treneri nijesu u stanju da prepoznaju dobre igrače, tim igračima nije zabranjeno da sami formiraju sopstvenu ekipu i pokažu koliki su njihovi dometi. A koliki im budu domašaji toliko će ih i publika prihvatiti. No, nije dovoljno samo da je neko talentovan igrač, važno je da bude i marljiv i hrabar, jer ako mu hrabrosti nedostaje on bježi iz igre da mu tokom utakmice neko ne bi polomio noge i uskratio hod.

Slično je i u politici, mnogi bi nakon završene izborne utakmice htjeli da igraju odnosno da vladaju, iako je put do određene pozicije prokrčio neko drugi. A da li su oni koji hoće da budu na spisku najbolji nije na njima da sude nego na narodu. I zašto bi se neko ljutio što nije u igri kad je izbjegao da bude na papiru? A i izbori bi bili besmisleni kad bi se izabrao neko čije se ime nije našlo na listi na koju često padaju teške riječi i onih koji su u igri i onih kojima je lagodnije da igraju kad se objave rezultati.

A zbog čega su oni najznaveniji često izvan neke liste, odgovornost donekle snose sami. Svi oni imaju nekakve izgovore, zaboravljajući da, možda, svojom predizbornom pasivnošću, ili kalkulacijama, onim manje znavenijim prepuštaju da odlučuju i o njihovoj sudbini i o sudbini vaskolikog naroda. Zar je hrabrost onih koji mogu da povedu kolo da bježe iz igre, pa da im se javi naknadna pamet da su oni bolji od onih koji vole da se takmiče, odnosno koji su izabrani. Tako ispada da su oni nazovi znaveniji protiv svog naroda, odnosno njegove volje, jer hoće da preskoče izabranike srca narodnog.

I kako tu obični narod koji bira da se snađe, kad ne zna otkud mu puca, da li od onih koji nijesu htjeli na partijski spisak, ili od onih sa spiska koji isto kao da nijesu bili na spisku. Ali, svakako, onima koji su birali i izabrali u Crnoj Gori trenutno najteže pada to što poraženi sa spiskova i dalje vladaju nad onima koji se pobjednicima nazvaše. Tim prije, jer stručnjaci, da ne kažem eksperti, ne uspijevaju da, u dovoljnoj mjeri, demontiraju minska polja ostavljena da prijete i prkose narodu koji uzvikivaše: „Ne damo svetinje“. I što je najgore narod koji je birao teško da spozna ko je ovu čuvenu rečenicu uzvikivao iskreno, a ko tek da bi bio uz one iskrene, koji poslije svega osjetiše neiskrenost onih koji krenuše da se pitaju.

Tako one iskrene skoro da niko ništa i ne pita, niti osluškuje njihov glas. Taj glas poslije izbora kao da i nije njihov. Bitni su oni izabrani i oni koji se nijesu ponudili da se biraju, a hoće da budu glavni.

Možda bi poslije svega bilo najbolje da se ukine održavanje izbora, jer u datoj situaciji oni postaju formalnost. Bilo bi uputnije da se svi stave na spiskove i da se organizuje takmičenje u pljuvanju, kako na lokalnom nivou, tako i na državnom. Ko pljune najdalje, neka mu bude sa srećom. Neka takvi vladaju i upravljaju i po dubini i po širini, jer sposobnost pljuvanja očigledno ima previsoku cijenu.

---