Usta­no­vi­ti šta ži­vot u stva­ri je­ste pred­sta­vlja jed­nu gran­di­o­znu prd­nja­vu. Ko se ni­je sve ba­vio od­go­ne­ta­njem: na­uč­ni­ci, uči­te­lji, umjet­ni­ci, fi­lo­zo­fi, čak i krup­no­gla­vi auto­me­ha­ni­čar Ra­co. Svi su tu ne­gdje, ali ni­ko da uda­ri sta­bil­ne te­me­lje. Re­li­gi­ja je pa­met­no opra­la ru­ke od sve­ga tvr­de­ći da je Bog na­či­nio cje­lo­kup­no po­sto­ja­nje. U jed­nom mo­men­tu mu do­ja­di­lo da pu­ca zvi­je­zde, ja­še na aste­o­ri­di­ma, pa stvo­rio ži­vot ka­ko bi se uz po­moć “etič­kih” za­vr­zla­ma za.eba­vao na­rod - sve, to­bož, za­rad na­šeg do­bra. Da­do­še mu za­če­tak i kraj. Ipak, kad bi i za­o­bi­šli nji­ho­ve po­gle­de na ovu te­mu, ele­men­tar­no po­i­ma­nje ži­vo­ta osta­lo bi ne­u­hva­tlji­vo. Zbog če­ga, pi­ta­mo se? Zbog za­to.
Za­sad ni­je usta­no­vlje­no šta ži­vot pred­sta­vlja. Pra­vi na­uč­ni go­ro­sta­si će bi­ti is­kre­ni i po­tvr­di­ti ovu tvrd­nju. Po­bo­gu, ve­ći­na struč­nih knji­ga je ovaj pro­blem vje­što za­ta­ška­va­la. I sam Dar­vin je mulj­nuo ogav­no bez­o­bra­zan od­go­vor i sa­op­štio da se tri­li­o­ni­ma go­di­na una­zad do­go­di­la ne­ka kom­pli­ko­va­na bi­o­he­mi­ja na ze­mlji, po­če­la da se sa­ži­ma, ši­ri i spa­ja. Po­tom se uku­va­la u ne­koj to­ploj ba­ri i kao pro­dukt da­la ži­vot. Slo­bod­no mo­že­te pro­vje­ri­ti u svim udž­be­ni­ci­ma ko­ji su vam na ras­po­la­ga­nju. Svi do jed­nog se svo­de na to da je bi­la ne­ka­da dav­no oma­nja vre­la lo­kva i iz nje is­ko­čio ve­se­li gnju­rac. Uhva­ti­la ga eufo­ri­ja i ska­ču­ći po oko­li­ni štrc­nuo na hi­lja­de no­vih lo­kvi i sku­vao se­bi no­ve pri­ja­te­lje. Ma ne­moj. Ono što zbu­nju­je u sa­mom star­tu je­ste fak­ti­ci­tet - ži­va bi­ća su sa­či­nje­na od ne­ži­ve gra­đe. I ne po­sto­ji ne­ka­kav “ele­ment ži­vo­ta” ko­ji ovoj gra­đi udah­nju­je ži­vot (ili po­sto­ji?). Ma­kar ga do da­na da­na­šnjeg ni­smo evi­den­ti­ra­li. A ra­sje­kli smo, se­ci­ra­li, sa­stru­ga­li, ana­li­zi­ra­li sva­ku će­li­ju i usit­ni­li je do­dat­no po mi­li­on pu­ta. Aman, sa­či­nje­ni smo upra­vo od ono­ga od če­ga su sa­či­nje­ni i mo­re, sti­je­ne, Mje­sec, zgra­de... i ni­šta od to­ga, ma­kar ko­li­ko je na­ma po­zna­to, ne mo­že se sma­tra­ti ži­vim bi­ći­ma. E, do­šli smo do ključ­nog mo­men­ta... “ko­li­ko je na­ma po­zna­to”. Šta ako je ži­vot mno­go ši­ra ka­te­go­ri­ja ne­go što i sa­mi mo­že­mo pret­po­sta­vi­ti? Uče nas da je ne­što “ži­vo” uko­li­ko to mo­že da se po­kre­će, hra­ni, iz­ba­cu­je štet­ne ma­te­ri­je, re­pro­du­ku­je i pla­ća kre­dit. Me­đu­tim, ne­vo­lja je u to­me što ova de­fi­ni­ci­ja u stva­ri ni­šta ne de­fi­ni­še; tek se ra­di o ni­zu opi­sa ono­ga što vi­di­mo i što smo pri­hva­ti­li kao pra­vi­lo. A ako je zbi­lja ta­ko... on­da mo­lim da za­u­sta­vi­te pla­ne­tu, ja bih da si­đem. Mo­žda je ži­vot bez­broj­no ša­ro­lik u svo­jim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma. Mo­žda mi sa­mi ni­smo do­volj­no ži­vi, već pa­ra­zi­ti­ra­mo na istin­ski ži­vo­zbor­nom ti­ta­nu - Ze­mlji. Ali ne­će da nas ‘’sče­še s le­đa sve dok je šti­ti­mo od va­ši’’.
Mu­dri Vla­di­mir Sku­la­čov je na pi­ta­nje “Šta je on­da ži­vot?”, od­go­vo­rio “Zi­sta ne zna­mo. Ali se na­da­mo da će­mo ga pre­po­zna­ti sva­ki put kad ga ugle­da­mo”. Upra­vo ta na­ša ne­spo­sob­nost, ne­sprem­nost da pre­po­zna­mo i de­fi­ni­še­mo ži­vot pred­sta­vlja ključ­nu za­vr­zla­mu u ra­zu­mi­je­va­nju još bol­ni­jeg pi­ta­nja ko­je sva­ko od nas, s vre­me­na na vri­je­me, po­sta­vi: “Ko­ja je on­da svr­ha mog ži­vo­ta?”. Ni­je valj­da da se hra­ni­mo, ka­ki­mo, raz­mno­ža­va­mo i na kra­ju crk­ne­mo, ka­ko bi­o­fi­zi­ča­ri tvr­de? Ako je­ste, on­da smo svi ta­ko uspje­šni u re­a­li­za­ci­ji ci­lja. No, sa­svim si­gur­no da ni­je, jer u su­prot­nom, ne bi­ste bi­li ta­ko du­bo­ko ne­za­do­volj­ni so­bom. Zbi­lja mo­ra­mo da sa­če­ka­mo na od­go­vor šta je ži­vot, ka­ko bi­smo upri­sto­ji­li sop­stve­no po­sto­ja­nje - tj. zna­li šta je svr­ha... do ta­da ve­ći­na se pri­dr­ža­va ci­klu­sa je­di - ka­ki, če­ka­ju­ći svoj red da umru. Po­ra­zno i neo­pi­si­vo glu­po tra­će­nje ži­vo­ta.
Jed­na stvar je de­fi­ni­tiv­na i si­gu­r­na... naš sve­mir po­dr­ža­va an­tro­po­lo­ški prin­cip, ili pro­sti­je re­če­no, pri­ja­telj­ski je na­stro­jen pre­ma ži­vo­tu. Udo­ban je da se u nje­mu ži­vi. Za­što ga on­da či­ni­mo ne­u­dob­nim? Ka­ko smo do­šli do to­ga da pe­ri­fe­ri­ja­ma u na­šim ži­vo­ti­ma da­je­mo zna­čaj kao da su bit­ni­je od nas sa­mih? Ko­li­ma, po­slu, odje­ći, bo­rav­ku u ho­te­li­ma, re­sto­ra­ni­ma, mi­šlje­nju iz­vi­to­pe­re­nih lju­di... Ka­ko smo do­šli do to­ga da se tra­ći­mo u bes­po­treb­nim stva­ri­ma? Da li je to zbog to­ga što nam ni­ko ni­je re­kao šta je ži­vot? Stvar­no ne znam... Znam sa­mo da smo po­sta­li ro­bo­vi sve­mu što ne mo­že­mo od­ni­je­ti sa so­bom u grob. A sve vri­je­me se pri­pre­ma­mo za ras­ko­šne sa­hra­ne.
Re­li­gi­ja, opet, ima adut. Pa u ne­do­stat­ku od­go­vo­ra pod­me­će bož­ju mi­lost (ko­ja vi­še od­go­va­ra bi­je­su). Ta­ko će bi­ti sve do tre­na dok ne­što ili ne­ko ne po­nu­di ob­ja­šnje­nje. Jed­no je me­đu­tim ja­sno... sve dok ne po­sto­ji re­še­nje ili de­fi­ni­ci­ja, mo­že­mo bi­ti sa­mo kon­struk­tiv­ni u po­sto­ja­nju... lju­bav, do­bro­ta i stva­ra­la­štvo nas ču­va­ju. To su je­di­ni ži­vot­ni in­di­ka­to­ri u ko­je ne tre­ba sum­nja­ti. Ali ih se te­ško pri­dr­ža­va­ti u svjet­skom ko­ko­šinj­cu. Zbog sve­ga ovo­ga, ne tra­ži se od te­be da pre­po­znaš ži­vot u svim nje­go­vim po­jav­nim ob­li­ci­ma... već da znaš ži­vje­ti se­be, bez ob­zi­ra na te­o­ri­ju ob­zi­ra. Ni­si tu da bi­šteš va­ši...
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić