Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić


Ide­ja Žan Žaka Ru­soa, da je osnov­na ulo­ga dr­ža­ve da is­pu­nja­va prin­ci­pe dru­štve­nog ugo­vo­ra iz­me­đu nje i sva­kog po­je­din­ca, pri­hva­će­na je u svim za­pad­nim de­mo­kra­ti­ja­ma. Dru­štve­ni ugo­vor se za­sni­va na to­me da dr­ža­va tre­ba da za­šti­ti pri­rod­na pra­va sva­ke oso­be. Pri­rod­na pra­va su pra­vo na ži­vot, pra­vo na rad, pra­vo na slo­bo­du i pra­vo na imo­vi­nu. U za­mje­nu za ovu za­šti­tu, sva­ka oso­ba mo­ra da is­pu­nja­va od­re­đe­ne du­žno­sti pre­ma dr­ža­vi (kao što je, na­pri­mjer, pla­ća­nje po­re­za).
U 2013. go­di­ni je ob­ja­vlje­na jed­na vr­lo za­pa­že­na knji­ga iz eko­nom­ske obla­sti, „Pred­u­zet­na dr­ža­va“, u ko­joj je eko­no­mist­ka Ma­ri­ja­na Ma­cu­ka­to po­ka­za­la da je eko­nom­ski uspjeh ne­mo­guć bez ak­tiv­ne ulo­ge dr­ža­ve. Na mno­gim pri­mje­ri­ma naj­u­spje­šni­jih pri­vat­nih kor­po­ra­ci­ja po­ka­za­la je da ni­je tač­no ono što se sma­tra­lo kao je­di­ni po­sao dr­ža­ve - da obez­bje­đu­je am­bi­jent za na­pre­dak, a da teh­no­lo­ški i sva­ki dru­gi raz­voj po­ti­če iz pri­vat­nog sek­to­ra. Pro­fe­sor­ka Ma­cu­ka­to u svo­joj knji­zi ana­li­tič­ki raš­čla­nju­je sve krup­ne pro­jek­te na ko­ji­ma po­či­va­ju da­na­šnje mo­der­ne teh­no­lo­gi­je i do­ka­zu­je da su dr­ža­ve bi­le te ko­je su ih osmi­šlja­va­le i fi­nan­si­ra­le. Tek ka­da su sku­pa is­tra­ži­va­nja, ko­ja je ini­ci­ra­la i spro­ve­la dr­ža­va, po­ka­za­la svo­ju upo­tre­blji­vost i efi­ka­snost, na sce­nu je, ne­ka­da sa vi­še­go­di­šnjim za­ka­šnje­njem, stu­pao pri­vat­ni sek­tor ko­ji je tu teh­no­lo­gi­ju po pra­vi­lu do­bi­jao bes­plat­no, da bi je po­tom ko­mer­ci­ja­li­zo­vao. Ma­cu­ka­to kao pri­mjer za to na­vo­di moć­ni Maj­kro­soft. Maj­kro­soft je, pi­še ona, po­sti­gao ogro­man pro­fit ko­ri­ste­ći ba­zne teh­no­lo­gi­je ko­je je osmi­sli­la i fi­nan­si­ra­la dr­ža­va.
Rud­ni­ci bok­si­ta iz Nik­ši­ća naj­ve­će su i naj­kva­li­tet­ni­je evrop­sko le­ži­šte ru­de bok­si­ta. Od svog po­stan­ka su bi­li jed­na od naj­pro­fi­ta­bil­ni­jih i naj­re­spek­ta­bil­ni­jih fir­mi u Cr­noj Go­ri. Kom­pa­ni­ja je za­po­šlja­va­la oko 1.460 rad­ni­ka, ko­li­ko ih je bi­lo i u tre­nut­ku ka­da dr­ža­va od­lu­ču­je da, u ci­lju teh­no­lo­ško-teh­nič­kog una­pre­đe­nja i po­di­za­nja ni­voa pro­duk­tiv­no­sti, pro­da Rud­nik ru­skom CE­AK-u.
Uz ak­tiv­nu ulo­gu cr­no­gor­ske dr­ža­ve kao su­vla­sni­ka i po­slov­nog CE­AK-a part­ne­ra u upra­vlja­nju Rud­ni­kom, ne­što što se u ozbilj­nim eko­nom­skim kru­go­vi­ma sma­tra­lo i te­o­ret­ski ne­za­mi­sli­vim i neo­stva­ri­vim, u prak­si je uspje­lo – u Rud­ni­ci­ma bok­si­ta pro­gla­šen je ban­krot, a broj rad­ni­ka je sa 1.460 sve­den na 312. Svo­jim ak­tiv­nim, di­rekt­nim uče­šćem u ru­še­nju ove kom­pa­ni­je, kao na sli­čan na­čin i dru­gih, cr­no­gor­ska dr­ža­va je po­ka­za­la da ulo­ga dr­ža­ve mo­že da bu­de ne sa­mo za­šti­ta pra­va gra­đa­na, ini­ci­ra­nje, osmi­šlja­va­nje i fi­nan­si­ra­nje pro­je­ka­ta ko­ji teh­nič­ko-teh­no­lo­ški una­pre­đu­ju dru­štvo, ono zbog če­ga dr­ža­ve su­šin­ski po­sto­je, već i stva­ra­nje am­bi­jen­ta, osmi­šlja­va­nje i fi­nan­si­ra­nje us­po­sta­vlja­nja po­li­tič­kog i si­ste­ma vri­jed­no­sti ko­ji je­de eko­nom­sku, so­ci­jal­nu i mo­ral­nu sup­stan­cu, ele­men­tar­ne uslo­ve za nor­ma­lan ži­vot, da bi se po­je­din­ci­ma iz vla­sti i nji­ma bli­ski­ma omo­gu­ći­lo enorm­no bo­ga­će­nje. U ta­kvom mi­ljeu se ra­đa kri­mi­no­ge­ni re­žim ko­ji od rad­ni­ka stva­ra ro­bo­ve, za­ro­blje­ni­ke pljač­ka­ških pri­va­ti­za­ci­ja, a svo­jim in­te­re­si­ma pod­re­đu­je in­sti­tu­ci­je si­ste­ma. U dr­ža­vi Cr­noj Go­ri mo­gu slo­bod­no da se kr­še sva gra­đan­ska pra­va – pra­vo na ži­vot, pra­vo na rad, pra­vo na slo­bo­du, pra­vo na imo­vi­nu, a da dr­ža­va Cr­na Go­ra na to ne sa­mo da ne re­a­gu­je već u mno­gim slu­ča­je­vi­ma ta­kva kr­še­nja pra­va ini­ci­ra i po­spje­šu­je, da bi po­je­din­ci­ma iz vla­sti i nji­ma bli­skim lju­di­ma omo­gu­ći­la bo­ga­će­nje.
Nik­šić­ka kom­pa­ni­ja ‘’Nek­san’’ že­li da ku­pi Rud­ni­ke bok­si­ta. Je­di­na! I da, po nji­ho­voj iz­ja­vi, od Rud­ni­ka na­pra­vi pro­fi­ta­bil­nu evrop­sku kom­pa­ni­ju. Dr­ža­va je pro­tiv to­ga da ‘’Nek­san’’ uđe u Rud­nik. Ka­ko dru­gog kup­ca ne­ma, bilo bi logično pret­po­sta­vi­t je da se, s ob­zi­rom na to da se ra­di o rud­nom bo­gat­stvu, Rud­nik že­li pro­gla­si­ti dr­žav­nom svo­ji­nom ka­ko bi pro­fit od pro­da­je ru­de bok­si­ta išao u dr­žav­nu bla­gaj­nu, a rad­ni­ci na naj­bo­lji na­čin bi­li zbri­nu­ti. Ali, ni to ni­je cilj dr­žav­ne po­li­ti­ke. U če­mu je on­da pro­blem? Po­ja­vio se ku­pac, ko­ji je je­di­ni, nu­di, uz već po­sto­je­ći so­ci­jal­ni pro­gram, zbri­nja­va­nje svih rad­ni­ka, a dr­žav­ni od­go­vor je - ne?! Dr­ža­va, pri­tom, ne nu­di ni­ka­kvu dru­gu al­ter­na­ti­vu. To jest, po­sto­ji sa­mo ona za­kon­ska – ga­še­nje fir­me i ot­pu­šta­nje svih rad­ni­ka. Kao pri­pre­ma za to, upu­ćen je za­htjev rad­ni­ci­ma da po­štu­ju in­sti­tu­ci­je si­ste­ma, jer su je­di­no one mje­ro­dav­ne da od­lu­ču­ju o sud­bi­ni Rud­ni­ka?! A te in­sti­tu­ci­je si­ste­ma, u slu­žbi kri­mi­no­ge­nog re­ži­ma, po sve­mu su­de­ći, pla­ni­ra­ju da Rud­nik, ko­ji im u ovom tre­nut­ku ni­je po­tre­ban, kon­zer­vi­ra­ju do 2017. go­di­ne ka­da se pla­ni­ra zna­čaj­no po­ve­ća­nje pro­iz­vod­nje u KAP-u, i ta­ko ga sa­ču­va­ju za ga­zde KAP-a, ko­ji bi ga ta­da pre­u­ze­li prak­tič­no za dža­be i bez ijed­nog za­po­sle­nog rad­ni­ka. Sve na­vo­di da je to plan ko­ji že­li da se spro­ve­de u dje­lo, pa je ta­ko sva­ki ozbilj­ni ku­pac ko­ji se po­ja­vi pro­blem ko­ji se mo­ra na sve na­či­ne ri­je­ši­ti. Naj­ra­zra­đe­ni­ji si­stem, i naj­per­fid­ni­ji, ko­ji se za to ko­ri­sti su raz­ne ak­mi­ni­stra­tiv­ne zač­ko­lji­ce ko­je kup­ca na­tje­ra­ju da sam od­u­sta­ne od ku­po­vi­ne. Ili je, mo­žda, u ovom slu­ča­ju u pi­ta­nju sa­mo strah da se ne po­ka­že ka­ko je je­dan pri­vat­nik u sta­nju da od jed­ne fir­me ko­ja je vla­da­ju­ćom po­li­ti­kom do­ve­de­na do ban­kr­o­ta na­či­ni pro­spe­ri­tet­nu i pro­fi­ta­bil­nu fir­mu (što je ona ne­kad i bi­la) i ti­me ogo­li pljač­ka­šku eli­tu ko­ja je Rud­nik do­ve­la ta­mo gdje se on da­nas na­la­zi i gdje mu po svim eko­nom­skim za­ko­ni­to­sti­ma ni­ka­da ni­je bi­lo mje­sto?
S dru­ge stra­ne, ru­da­ri su svo­je re­kli – ho­će da im se is­pla­ti ono što im se du­gu­je, a što im je na pro­tiv­za­ko­nit na­čin od­u­ze­to, i ho­će da ra­de i od svo­ga ra­da ži­ve. Sa­mo to! A to je, iz­gle­da, u ovoj ze­mlji ču­da i pre­vi­še – tra­ži­ti da se po­šte­no ra­di i od svo­ga ra­da ži­vi. Ru­da­ri će to svo­je za­ko­ni­to, pri­rod­no, bo­gom da­no, pra­vo bra­ni­ti svim sred­stvi­ma. Sa­ma na­ja­va da će, ako se ne do­zvo­li ‘’Nek­sa­nu’’ (ili ne­kom dru­gom kup­cu ko­ji ima bo­lju po­nu­du), da ku­pi Rud­nik, si­lom, bez na­ja­ve, za­u­ze­ti ne­ku od zgra­da dr­žav­ne ad­mi­ni­stra­ci­je (na­ja­vlje­no je za­u­zi­ma­nje zgra­de Vla­de, ili ne­kog od mi­ni­star­sta­va, ili zgra­de Pri­vred­nog su­da…), go­vo­ri ko­li­ko su u svo­joj od­lu­ci od­luč­ni i ne­po­ko­le­blji­vi. U od­bra­ni pra­va ko­ja im dr­ža­va u ko­joj ži­ve us­kra­ću­je!
(Autor je član iz­vr­šnog od­bo­ra sin­di­ka­ta rad­ni­ka Rud­ni­ka bok­si­ta)