Do­bro ti ju­tro, mo­ja Cr­na Go­ro! Do­bra ti sre­ća, udo­vi­ce, što te, evo, avet­ni pro­vo­da­dži­ja uda­je za onog što te za­vi u cr­ni­nu…
Do­bro ti do­šli sva­to­vi bez mu­zi­ke, bar­ja­ka, bu­kli­je, dje­ve­ra, one div­ne što se za­pje­va još s kra­ja li­va­de: „Te­kla vo­da na va­lo­ve“…
Ima se da­nas ra­šta i na­zdra­vi­ti fla­šom žu­či, pa je is­pi­je­nu raz­bit’ o zid ku­će, il’ šu­plje gla­ve, va­lja se - ima u nas još sto­ljet­nih ka­me­nih zi­do­va, Bo­gu hva­la, a i šu­pljih gla­va ne manj­ka - je­di­no fla­ša fa­li, na­ka­ma­rio Mi­lo ka­u­ci­ja po bi­je­lom svi­je­tu, pa doš’o đa­vo po svo­je, al’ ne sje­ki­ram se, i đa­vo­la će Mi­lo iz­va­rat’ da ne­će zna­ti ni gdje su mu ro­go­vi, ni gdje mu je tro­zu­bac…
Ka­kvo li je vre­me ju­tros nad Pod­go­ri­com? Jel’ NA­TO­plje­na ki­šom, mu­če­na, il’ to ri­da na za­du­šni­ci vje­ko­vi­ma ko­je dan obe­smi­sli?! Je­dan spram sto­lje­ća! Va­la, ne­ma „ča­sni­jeg“ po­pu­sta i sni­že­nja - Cr­na Go­ra ži­ve va­ge za mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru iz Ali­jan­se po­ga­nih i kr­va­vih do ra­me­na!
Ni­ka­da se po­sti­dio ni­sam Cr­ne Go­re, ni­ti ću, ne smi­jem, jer imam šta da bra­nim: Cr­nu Go­ru od Mon­te­ne­gra, ču­kun­đe­da u na­le­tu na tur­ske šan­če­ve u Li­po­vu, pra­đe­da na moj­ko­vač­kom po­lju, đe­do­ve ra­su­te ko­sti bez hum­ke i bi­lje­ga- za Cr­nu Go­ru i Sr­bi­ju, ba­bu ko­ja je uči­la oca, stri­če­ve i tet­ke da đed ni­je ulu­do po­gi­nuo i da joj ni­je te­ško sa­moj od­ga­ja­ti še­sto­ro, jer po­šta­pa se o te gro­bo­ve i ko­sti, al’ ko­ra­ča Mo­ra­čom ko da je sva od za­vjet­nog ma­na­sti­ra sa­zda­na!
Ni­je Mi­lo pr­vi, si­gu­ran sam ni po­sled­nji ne­soj na stra­ži kraj lu­di­la, al’, opet, svi zbir­no ni­su opo­ga­ni­li mo­ju Cr­nu Go­ru ko­li­ko on sam.
Pa­met­ni­ji od nas su to li­je­po sro­či­li: „Što jed­na bu­da­la po­kva­ri- sto pa­met­nih ne mo­gu da po­pra­ve“, a Mi­lov je kon­to k’o naj­go­reg al­ko­ho­li­ča­ra što go­di­na­ma pi­je na cr­tu u naj­cr­njem bir­cu­zu: pri­zna­nje Ko­so­va i Me­to­hi­je, glas za član­stvo tog zla od to­bož dr­ža­ve u Une­sko i, evo, na­po­slet­ku, ha­ti­še­rif iz NA­TO-a, po­ziv­ni­ca za igra­o­ni­cu u ko­ju dje­ca uđu na­smi­ja­na, pa bi pla­ču­ći na­po­lje, ali ne­ma, ne mo­že se iz ha­da ni­ku­da!
O če­mu ti, čo­vje­če, raz­mi­šljaš kad ne raz­mi­šljaš?!
Šta ti je Cr­na Go­ra to­li­ko skri­vi­la da je pre­žeš k’o vo­lo­ve da oru ka­me­nja­re?! Je li ti se šta opa­sno za­mje­ri­la, pa je vo­diš k’o ma­kro, a ne dr­žav­nik, dr­žav­ni­če ja­da!
Al, opet, ne mo­žeš da uči­niš ni­šta či­me bih se po­sti­dio Cr­ne Go­re, jer ti ži­viš svoj pa­ra­lel­ni Mon­te­ne­gro, ki­ne­ski ko­pi­ju na lo­še ba­te­ri­je, ali će nas tvo­ja igra­ča sa­tr­ti do­vi­je­ka!
Oka­ni se, še­fe sa­le, Cr­ne Go­re zbog Cr­ne Go­re, mo­lim te, mo­lim te, jer već sju­tra ne­će u njoj bi­ti do­volj­no mje­sta ni za taj tvoj Mon­te­ne­gro!
Evo, moj će ti Mom­či­lo da­ti dvi­je li­va­de pa še­fuj nji­ma, igraj se do mi­le vo­lje, obe­ća­vam ti da te ni­ko smje­nji­va­ti ne­će, ogra­di­će­mo ti de­spo­to­vi­nu da go­ve­da ne za­la­ze u is­pa­šu, sa­mo lju­ke (zna­ju pa­sti­ri šta zna­či) od Cr­ne Go­re i gla­sni se kad za­tre­ba­ju no­ve ba­te­ri­je za Mon­te­ne­gro!
To su valj­da iste one kao i za vi­bra­tor, da pro­sti­te, pa na nje­ga oka­či za­sta­vu NA­TO-a i po­bo­di na­sred li­va­de- ‘’A’’ ti ne­će­mo re­ći!
Oli o za­du­šni­ca­ma na gro­bo­ve svo­ji­ma, smi­ješ li?
Ni­su svi Đu­ka­no­vi­ći - Mi­lo, al’ i je­dan je do­vo­ljan da sto­ti­nu um­nih ne mo­gu po­pra­vi­ti što je uči­nio, k’o bi­je­sno i po­ga­no di­je­te kad sru­ši ku­lu od koc­ki­ca, pa na­pra­vi ne­što na­ka­rad­no, gdje ni­je­dan dio ne pa­su­je dru­go­me.
Sre­ća, ni­je Cr­na Go­ra od „le­go“ koc­ki­ca, sa­mo se ti ma­ni igra­nja vi­še, ima dje­ce što če­ka­ju na red da je do­pra­ve od kr­ša i mo­ra, i onih ko­stur­ni­ca što si na­gnao pa­ščad u njih da se po­slu­že…
Ima­ju i zbog če­ga, da­nas se sla­vi, jel’ da?
dva­u­je­dan.rs

Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca