Autor: MATIJA BEĆKOVIĆ


Bo­lje je ra­di­ti lo­še, a iz­ja­šnja­va­ti se pra­vil­no, ne­go obr­nu­to.
Ra­di­ti tre­ba stal­no i te­ško. Ver­bal­no se iz­ja­šnja­va­ti mo­že re­đe i sa ma­nje na­po­ra. Ra­di se da­le­ko od oči­ju, a iz­ja­šnja­va uvi­jek pred ka­me­ra­ma i mi­kro­fo­ni­ma. Iz­ja­šnja­va­nje se da­lje ču­je od sva­kog dje­la. Iz­ja­šnja­va­nja se štam­pa­ju na pr­vim stra­na­ma, a in­for­ma­ci­je o no­vim dje­li­ma ne­gdje u uglu, ako ima mje­sta.
Po­sto­ji po­e­te­sa, lo­ših sti­ho­va i nje­žnog sr­ca, ko­ja ne pro­pu­šta ni­je­dan da­tum da nam po­no­vo ne sa­op­šti ko­li­ka je na­ša do­mo­vi­na i ka­ko ni­kad ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti sve ono što je ne­za­bo­rav­no.
Po­sto­ji ko­men­ta­tor ko­ji se go­di­na­ma pot­pi­su­je is­pod zva­nič­nih iz­ja­va, sa­op­šte­nja, bil­te­na i tu­đih ri­je­či. Za tu oda­nost tu­đim mi­sli­ma bo­ga­to je na­gra­đen i vi­so­ko ci­je­njen. Ne­ma opa­sno­sti da će on ne­što re­ći iz svo­je gla­ve. On se ti­me ne ba­vi. On se ba­vi uno­snim za­ni­ma­njem – ver­bal­nim iz­ja­šnja­va­njem.
Nji­ho­vo mi­šlje­nje ra­đa se is­pod in­di­ga zva­nič­nih sta­vo­va. Nji­ho­ve gre­ške su uvi­jek tu­đe gre­ške, jer su i nji­ho­ve mi­sli uvi­jek tu­đe.
Nji­ho­va se fra­za ofu­ca­la, što je sa­mo do­kaz da su sta­ri bor­ci. Oni vi­jo­re tim fra­za­ma kao za­sta­va­ma.
Ver­bal­no iz­ja­šnja­va­nje je uvi­jek pa­te­tič­na pa­ra­da oda­no­sti zva­nič­nim sta­vo­vi­ma i op­štim mje­sti­ma.
Sop­stve­no mi­šlje­nje je uvi­jek avan­tu­ra, ne­iz­vje­snost i ri­zik. Na­por ko­ji če­sto ne do­no­si plo­da.
Po­dr­ža­va­ti tu­đa mi­šlje­nja je na­ju­no­sni­ji pro­fe­si­o­na­li­zam.
Vi, ta­ko­đe, vr­lo pri­rod­no vo­li­te svo­ju ze­mlju, maj­ku i slo­bo­du. Za­što to ni­ka­da ni­ste jav­no re­kli? Vi mi­sli­te da se to pod­ra­zu­mi­je­va, da je uvre­dlji­vo za dru­ge raz­me­ta­ti se op­štim osje­ća­nji­ma. Vi mi­sli­te da je sra­mo­ta do­bi­ti stan za jed­nu ta­kvu iz­ja­vu.
Me­đu­tim, ni­ko vam ne vje­ru­je. Dru­gi se iz­ja­šnja­va­ju, vi ću­ti­te. Va­ši raz­lo­zi ne mo­gu bi­ti do­bar ukus, do­sto­jan­stvo i pa­met.
Iz­ja­sni­te se! To bar ni­je te­ško.
Te­ško je ob­ja­sni­ti za­što se ne ba­vi­te ta­ko la­kim i ta­ko ci­je­nje­nim po­slom: svo­jom tvr­do­gla­vo­šću sta­vlja­te se­be na op­tu­že­nič­ku klu­pu.
Ka­ko će­mo zna­ti šta mi­sli­te, ako se ver­bal­no ne iz­ja­sni­te?!
Li­je­či­te lju­de, a ne ob­ja­šnja­va­te za­što. Pi­še­te knji­ge, a ne ka­že­te za ko­ga. Ba­vi­te se na­u­kom bez od­go­va­ra­ju­će po­li­tič­ke fra­ze. Pro­no­si­te sla­vu ove ze­mlje, a ne­ma vas na sa­stan­ci­ma!
Kod nas je ver­bal­no iz­ja­šnja­va­nje iz­jed­na­če­no sa mi­šlje­njem. Ko se vi­še i če­šće iz­ja­šnja­va pra­vil­no – taj pra­vil­no i mi­sli. Dru­ge lo­gi­ke ne­ma.
Za rad se pri­ma pla­ta, a za ver­bal­na iz­ja­šnja­va­nja sva osta­la dru­štve­na pri­zna­nja. Rad se uno­si u rad­nu knji­ži­cu, a ver­bal­na iz­ja­šnja­va­nja u bi­o­gra­fi­ju.
Sop­stve­no mi­šlje­nje ni­je ni vri­jed­nost, ni do­kaz. Do­ka­za­će­te se tek kad se iz­ja­sni­te i za­ku­ne­te da su vam tu­đe mi­sli ja­sne i bli­ske.
Ni­je va­žno šta i ka­ko ko mi­sli ne­go šta go­vo­ri.
Mi­sli­ti se mo­že sa­mo na je­dan na­čin, po jed­nom mo­ra­lu i na­če­li­ma. Iz­ja­šnja­va­ti se, me­đu­tim, mo­že za raz­ne mi­sli, raz­li­či­ta na­če­la i mo­ral. Ka­ko kad. Za­to je iz­ja­šnja­va­nje ne­po­gre­ši­vo.
U iz­ja­šnja­va­nju ne­ma mno­go fi­ne­sa i lič­nog uče­šća. Iz­ja­sni­te se da li ste za ili pro­tiv. Dig­ni­te ru­ku… Di­le­me ne­ma.
Što se pri­mi­tiv­ni­je iz­ja­sni­te, is­kre­ni­ji ste, ja­sni­ji i ubje­dlji­vi­ji. Ta­ko će vam se naj­pri­je vje­ro­va­ti.
Sma­tra se da svi mi­sle ono što go­vo­re. Ta­ko je da­ta pred­nost go­vo­ru nad mi­šlje­njem. Mi­šlje­nje bez iz­ja­šnja­va­nja po­sta­lo je sum­nji­vo i po­gre­šno.
Za­to su oni ko­ji se iz­ja­šnja­va­ju uvi­jek še­fo­vi tro­ji­ci ko­ji ću­te. Jed­ni ra­de, mi­sle i ću­te, a dru­gi da­ju smi­sao nji­ho­vim na­po­ri­ma.
Oni ko­ji se ver­bal­no iz­ja­šnja­va­ju po­is­to­vje­ću­ju se sa pro­gre­som, na­ro­dom, ar­mi­jom. Sva­ku svo­ju ri­ječ i gest sma­tra­ju pri­lo­gom bor­bi. Oni ob­ja­vlju­ju sve svo­je sen­ti­men­tal­no­sti kao bi­se­re epo­he.
Da­kle, evo vam re­cep­ta:
Ako ho­će­te da na lak na­čin do­đe­te do mi­ra, ugle­da i po­lo­ža­ja, pop­ni­te se po­ne­kad na ne­ku go­vor­ni­cu, za­gr­li­te mi­kro­fon kao bra­ta i gla­sno re­ci­te ne­što zvuč­no i po­let­no.
Ako ta­ko po­stu­pi­te, ma­lo ste uči­ni­li za svoj na­rod, ali za se­be ni­ste mo­gli vi­še!
P. S.
Me­ni je žao što ovo mo­že bi­ti savjet i na­šim ne­pri­ja­te­lji­ma. Oni se ta­ko­đe mo­gu la­ko sa­kri­ti iza ver­bal­nih iz­ja­va i iz­ja­šnja­va­nja. Po­zna­to je da ne­pri­ja­te­lji i špi­ju­ni ne po­la­žu mno­go na iskre­nost, do­sto­jan­stvo i prin­ci­pe. Ne­pri­ja­te­lja ko­ji je jav­no re­kao da je ro­do­ljub, te­ško je ot­kri­ti.
www.i­skra.co