- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Pu­no sam ko­lum­ni na­pi­sao iz Mo­skve, red je da ko­ju na­pi­še­mi iz Lon­do­na. Uda­lja­va­nje od svog tla, i nje­go­vih ak­tu­el­nih pro­ble­ma, ima jed­nu pred­nost. Ta da­lji­na i uda­lje­nost pri­bli­ža­va­ju nas su­šti­ni. I uda­lje­nost od svog je­zi­ka pri­bli­ža­va nas su­šti­ni je­zi­ka. Da to ot­kri­jem, po­mo­gao mi je i ula­zak u gra­do­ve ko­ji u po­sje­ti­o­ci­ma pro­iz­vo­de ne­ko du­blje uz­bu­đe­nje. Uz­bu­đe­nje je pu­to­va­nje pre­ma cen­tru, ko­je pod­ra­zu­mi­je­va pro­la­zak kroz je­dan bez­ma­lo la­vi­rint ur­ba­nog pro­sto­ra. Dok smo na pu­tu ka cen­tru, pro­la­zi­mo kroz šu­mu raz­li­či­tih smje­ro­va i zna­ko­va, li­ca i na­lič­ja, pod­zem­nih i nad­zem­nih pro­la­za -ni­kad do­volj­no ne zna­ju­ći gdje smo, ali na­ra­sta­ju­ća ten­zi­ja ima smi­sla, jer se oče­ku­je nje­no sreć­no raz­re­še­nje - do­la­zak u cen­tar.
Iz­van cen­tra go­mi­la­ju se ener­get­ske ten­zi­je, na­i­la­zi­mo na stal­ne te­ško­će, ne sa­mo u po­gle­du tran­zi­ta i pro­stor­nog sna­la­že­nja. Ne­la­god­nost u du­hu mu­či sva­ko­ga ko ni­je do­šao do cen­tra. On zna da još ni­je do­šao ta­mo gdje bi tre­ba­lo da do­đe. A to sta­nje du­ha mo­glo bi se is­ka­za­ti i sa­znaj­nom ne­la­god­no­šću – ne­do­šav­ši do cen­tra još ne zna ono što bi tre­ba­lo da zna. Dok tu­ma­ra gra­dom, čo­vjek ima raz­ne i če­sto su­da­ra­ju­će mi­sli, ni­je­su mu ri­jet­ke i po­mi­sli da će se pro­sto iz­gu­bi­ti, i ne­sta­ti u šu­mi gra­da, a da to ni­ko ne­će ni pri­mi­je­ti­ti.
Uto­li­ko je do­ći do cen­tra va­žno, i ni­je pre­tje­ra­no re­ci – spa­so­no­sno. Ni­je to što ta­mo put­nik pre­po­zna ne­ke isto­rij­ski zna­čaj­ne pa­la­te, mu­ze­je, dvor­ce, po­zo­ri­šta i sl. Ne­go što u cen­tru do­la­zi do stvar­nog ener­get­skog i sa­znaj­nog pro­či­šće­nja. Cen­tar sa­bi­ra ener­gi­je sa svih, bli­žih i da­ljih pro­sto­ra gra­da, i one tu za­do­bi­ja­ju, ako se ta­ko mo­že re­ći - sa­znaj­no pro­či­šće­nje.
U cen­tru vla­da la­ko­ća od no­vog ener­get­skog i sa­znaj­nog sta­nja. Ta­mo se ot­kri­va ono što se u pro­sto­ri­ma iz­van cen­tra još skri­va, ta­mo se oslo­ba­đa ono što je iz­van cen­tra još pod ne­kim te­re­tom. Pri­mje­ću­je­mo da cen­tar gra­da ima ne­ke ve­ze s cen­trom čo­vje­ka ili, bo­lje re­če­no – čo­vje­ko­vim cen­trom. Čo­vje­kov cen­tar je onaj pro­stor du­ha, gdje isto ta­ko do­la­zi do ener­get­skog i sa­znaj­nog pro­či­šće­nja. A to nam ot­kri­va i još jed­nu va­žnu in­for­ma­ci­ju - da je ener­get­ski sa­o­bra­ćaj iz­me­đu cen­tra i pe­ri­fe­ri­je u stal­nom na­po­nu. Sve što je iz­van cen­tra, u stal­noj je te­žnji da do­đe u cen­tar, a cen­tar ima tu moć da pri­ma sve ener­gi­je iz­va­na, i da ih u do­brom su­da­ru pre­tva­ra u vi­še sta­nje ener­get­ske i sa­znaj­ne rav­no­te­že. Cen­tar je od­mor, a sve što je iz­van cen­tra op­te­re­će­no je umo­rom, ten­zi­jom i ne­do­volj­nim zna­njem.
Ovo sa­zna­nje mi je da­lo i ne­ko olak­ša­nje i kad su u pi­ta­nju pro­ble­mi u Cr­noj nam Go­ri. Jer tek se iz ne­kih moć­ni­jih cen­ta­ra ja­sno vi­di da Cr­na Go­ra ne­ma cen­tar. Ne­ma cen­tar u kom bi se pre­po­zna­la, i nje­na unu­tra­šnja na­pe­tost ne mo­že da pre­đe u zre­li­je du­hov­no i sa­znaj­no sta­nje. Ne­ma cen­tra, jer ga je iz­mje­sti­la iz­van se­be, i se­be do­ve­la u te­ško i ne­pri­rod­no sta­nje, to jest u sta­nje opa­sne ne­rav­no­te­že, ne­zna­nja i unu­tra­šnje pra­zni­ne. Jer, njen du­hov­ni cen­tar je srp­ski je­zik, srp­sko isto­rij­sko pam­će­nje, u ko­jem se sva­ki pra­vi Cr­no­go­rac osje­ćao ne sa­mo pri­rod­no, ne­go i po­vla­šće­no. Dok je ta­ko sta­jao, ni­je imao iden­ti­tet­ski pro­blem, jer je sta­jao na svom mje­stu, u svom je­zi­ku i pam­će­nju, u svo­joj isto­rij­skoj i du­hov­noj ver­ti­ka­li. Ta­kav Cr­no­go­rac bio je je­dan ma­li Nje­goš, ko­sov­ski čo­vjek, ko­ji je znao za­što ži­vi, i ko­ji je znao div­no i neo­p­te­re­će­no da pri­ča i pri­po­vi­je­da. Jer, imao je šta. Sta­jao je na svom mje­stu. Jer su mu ta­kvom po­ma­ga­li pre­ci. Ži­vio je da ih ob­ra­du­je, ga­je­ći kul­tu­ru svo­jih pre­da­ka. On i oni su se me­đu­sob­no oba­sja­va­li. On je sta­jao u svom cen­tru, i nje­mu je do­la­zi­la po­dr­ška i iz pro­šlo­sti i iz bu­duć­no­sti, i od bli­žih i od da­ljih. Za nje­ga se zna­lo, jer je on znao za sve svo­je.
Eto ka­kva je pri­vi­le­gi­ja bi­ti u cen­tru, mi­slim dok pre­la­zim cen­tral­ni most na Tem­zi, gle­dam i li­je­vu i de­snu stra­nu gro­mad­nog gra­da, is­tok i za­pad, leb­de­ći nad vo­dom, u ve­čer­njem ru­me­ni­lu sun­če­vom. Cr­na Go­ra gu­bi­tak svog cen­tra ho­će da kom­pen­zi­ra ne­kim cen­trom ili cen­tra­lom iz­van se­be - iz Bri­se­la i Va­šing­to­na. To je no­vo­cr­no­gor­sko si­zi­fov­stvo. S ta­kvim ap­sur­dom kre­nu­la je da se no­si, ali i da na­mak­ne de­gra­di­ra­ju­ću svi­jest, da je ona pro­na­šla svoj no­vi i oslo­ba­đa­ju­ći cen­tar, i da nje­ni gra­đa­ni zbog to­ga tre­ba da bu­du sreć­ni. Ov­dje tre­ba na­gla­si­ti je­dan psi­ho­lo­ški pro­blem, ko­ji ni­je bez on­to­lo­ške osno­ve. Kad čo­vjek i na­rod iz­gu­be svoj cen­tar, pa­da­ju u sta­nje ne­rav­no­te­že, su­da­ra­ju se sa so­bom i sa dru­gi­ma, gu­be imu­ni­tet - na­glo po­sta­ju sla­bi­ji, neo­t­por­ni­ji, pra­zni­ji, po­vo­dlji­vi­ji, i la­ko po­sta­ju pli­jen za na­me­ta­nje nji­ho­vom iz­gu­blje­nom bi­ću - stra­nog i sa­mo­ra­za­ra­ju­ćeg ,,po­gle­da na svi­jet”.
(Autor je knji­žev­nik)