Zdrav­stve­ni pro­ble­mi Hi­la­ri Klin­ton otvo­ri­li su ras­pra­vu o isto­ri­ja­ma bo­le­sti biv­ših ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka. Ame­rič­ki ma­ga­zin „Ro­ling sto­un” ob­ja­vio je spi­sak ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka ko­ji su skri­va­li bo­le­sti, od Vu­droa Vil­so­na, pre­ko Džo­na Ke­ne­di­ja i Ha­ri­ja Tru­ma­na, pa do Ro­nal­da Re­ga­na. Je­di­ni iz­u­ze­tak u du­goj isto­ri­ji za­ta­ška­va­nja zdrav­stve­nih pro­ble­ma u Bi­je­loj ku­ći bio je Lin­don Džon­son.
Gru­ver Kli­vlend, ko­ji je kra­jem 19. vi­je­ka u dva na­vra­ta bio pred­sjed­nik SAD, krio je zdrav­stve­ne pro­ble­me do te mje­re da mu je tu­mor uklo­njen na jah­ti to­kom na­vod­nog pe­ca­nja. Tim od šest lje­ka­ra mu je, na bro­du, uklo­nio tu­mor, pet zu­ba i dio gor­nje vi­li­ce.
„Pred­sjed­nik je bo­le­stan čo­vjek”, na­slov je knji­ge ko­ju je o Kli­vlen­du pri­je pet go­di­na na­pi­sao Me­tju Al­džio, ko­ji je na­veo da je Kli­vlend tra­go­ve ope­ra­ci­je krio br­ko­vi­ma, kao i da jav­nost o to­me ni­je ni­šta zna­la pu­na dva mje­se­ca.
Kli­vlend je do kra­ja ži­vo­ta ne­gi­rao te do­ga­đa­je, a pu­na isti­na je is­pli­va­la tek 23 go­di­ne ka­sni­je.
I Vu­dro Vil­son je taj­no ope­ri­san u lje­to 1918. go­di­ne, ka­da su mu uklo­nje­ni po­li­pi iz no­sa. Ope­ra­ci­ja je osta­la taj­na sve do 2007. go­di­ne, ka­da su ob­ja­vlje­ni za­pi­si nje­go­vog lje­ka­ra.
„To je bio ve­li­ki po­du­hvat”, na­pi­sao je Vil­so­nov lje­kar Ke­ri Grej­son svo­joj su­pru­zi. „O to­me ni­ko ni­šta ne zna, osim Idit Vil­son, go­spo­đi­ce Har­kins i Hu­ve­ra. To je taj­na ko­ja je za sa­da sa­ču­va­na i mi­slim da je sa­da sve u re­du”, na­pi­sao je Vil­so­nov lje­kar.
Go­di­nu ka­sni­je, Vil­son je to­kom pred­sjed­nič­ke kam­pa­nje do­ži­vio sna­žan mo­žda­ni udar, usled če­ga mu je osta­la pa­ra­li­sa­na ci­je­la li­je­va stra­na ti­je­la. Nje­go­va su­pru­ga je i taj pro­blem uspje­la da za­ta­ška, pa su me­di­ji isti­nu o Vil­so­no­vom zdra­vlju sa­zna­li tek ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je.
Vil­so­nov na­sled­nik u Bi­je­loj ku­ći, Vo­ren Har­ding, umro je od sr­ča­nog uda­ra u svo­joj kan­ce­la­ri­ji. Uzrok smr­ti je po­kre­nuo la­vi­nu spe­ku­la­ci­ja, po­što je nje­go­va su­pru­ga Flo­rens za­bra­ni­la ob­duk­ci­ju.
U ne­do­stat­ku zva­nič­nog iz­vje­šta­ja, jav­nost je na­pa­la Har­din­go­ve lje­ka­re.
„No­vi­ne, ko­je su bi­le pro­tiv Har­din­ga, na­pa­da­le su nas, ali to su či­ni­le i raz­ne dru­ge gru­pe. Op­tu­ži­va­ni smo da smo ga iz­glad­nji­va­li, da smo ga tje­ra­li da je­de dok ni­je umro, da smo ga tro­va­li... Bi­li smo op­tu­ži­va­ni da smo glu­pi, ne­zna­li­ce i ne­kom­pe­tent­ni”, re­kao je ka­sni­je Har­din­gov lje­kar Rej Li­man Vil­bur.
Ha­ri Tru­man, ko­ji bio sjaj­nog zdra­vlja u po­re­đe­nju sa svo­jim pret­hod­ni­kom u Bi­je­loj ku­ći Fren­kli­nom De­la­nom Ru­zvel­tom, 1952. go­di­ne taj­no je pri­mljen u bol­ni­cu zbog gri­pa i ozbilj­ne in­fek­ci­je plu­ća. Taj do­ga­đaj je skri­van od me­di­ja, a Tru­ma­nov port­pa­rol Džo­zef Šort je na pi­ta­nja o zdrav­stve­nom sta­nju pred­sjed­ni­ka od­go­va­rao da je ri­ječ o „po­vi­še­noj tem­pe­ra­tu­ri i vi­ru­snoj in­fek­ci­ji”.
Zdrav­stve­ni kar­ton Ha­ri­ja Tru­ma­na ob­ja­vljen je 2010. go­di­ne, ka­da je jav­nost sa­zna­la de­ta­lje u ve­zi sa tim slu­ča­jem.
Ka­da je Dvajt Aj­zen­ha­u­er 1955. go­di­ne do­ži­vio te­žak sr­ča­ni udar, jav­no­sti je u po­čet­ku sa­op­šte­no da je pred­sjed­nik „to­kom no­ći imao pro­ble­me sa pro­ba­vom”.
Aj­zen­ha­u­e­rov na­sle­dik, Džon Fic­dže­rald Ke­ne­di, imao je naj­vi­še taj­ni od svih ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka. Ke­ne­di je pa­tio od Adi­so­no­ve bo­le­sti, ali su nje­go­vi lje­ka­ri to upor­no ne­gi­ra­li. U stvar­no­sti, ta bo­lest, zbog ko­je bu­bre­zi ne mo­gu da pro­iz­vo­de hor­mo­ne, ot­kri­ve­na je kod Ke­ne­di­ja mno­go ra­ni­je i mo­rao je sva­ko­dnev­no da uzi­ma kok­tel lje­ko­va.
Zbog te bo­le­sti je, na­vod­no, dva pu­ta pao u ne­svi­jest u Oval­noj so­bi.
Lin­don Džon­son je bio ri­je­dak iz­u­ze­tak u gru­pi pred­sjed­ni­ka ko­ji su skri­va­li zdrav­stve­ne pro­ble­me. Džon­son je 1965. go­di­ne, po­sli­je ope­ra­ci­je žuč­ne ke­se, ob­ja­vio po­du­že sa­op­šte­nje u ko­jem je na­veo ka­ko je bo­lest ot­kri­ve­na i ka­ko je o ope­ra­ci­ji raz­go­va­rao sa pot­pred­sjed­ni­kom, čla­no­vi­ma ka­bi­ne­ta, Kon­gre­som i ge­ne­ra­li­ma.
„Jav­nost će, na­rav­no, bi­ti u pot­pu­no­sti in­for­mi­sa­na o raz­vo­ju do­ga­đa­ja”, na­pi­sao je ta­da Lin­don Džon­son.
In­for­ma­ci­je o Al­chaj­me­ro­voj bo­le­sti Ro­nal­da Re­ga­na ob­ja­vlje­ne su 1884. go­di­ne, od­no­sno pu­nih pet go­di­na po­što je na­pu­stio Bi­je­lu ku­ću. De­ba­ta da li je Re­gan po­ka­zi­vao simp­to­me te bo­le­sti i to­kom pred­sjed­ni­ko­va­nja tra­ju i da­nas.(RTS)