De­fi­ni­ci­ja stvar­no­sti na nje­nom naj­o­snov­ni­jem ni­vou ne ob­u­hva­ta ni ma­te­ri­ju ni ener­gi­ju već in­for­ma­ci­je, i to ob­ra­du onih in­for­ma­ci­ja ko­je le­že u osno­vi svih fi­zič­kih, bi­o­lo­ških, eko­nom­skih i dru­štve­nih fe­no­me­na, ot­kri­va Vlat­ko Ve­dral ovo svo­je sta­no­vi­šte u knji­zi ,,De­ko­di­ra­nje stvar­no­sti” ko­ju je ne­dav­no ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća ,,La­gu­na”. Kroz ova­kvo sta­no­vi­šte, je­dan od ključ­nih is­tra­ži­va­ča da­na­šnji­ce u obla­sti kvant­ne fi­zi­ke, raz­ma­tra mno­ga pri­vid­no ne­po­ve­za­na pi­ta­nja: Zbog če­ga se DNK ve­zu­je baš na na­čin na ko­ji to či­ni? Ko­ji na­čin is­hra­ne je ide­a­lan za du­go­vječ­nost? Ka­ko da za­ra­di­te svoj pr­vi mi­li­on do­la­ra? Ako je tač­na te­za da je sve sa­či­nje­no od bi­to­va in­for­ma­ci­ja, po­sta­vlja se pi­ta­nje oda­kle po­ti­ču ti in­for­ma­ci­o­ni bi­to­vi. Da bi pro­na­šao od­go­vor na ovo pi­ta­nje, Ve­dral nas vo­di na pu­to­va­nje u bi­zar­no car­stvo kvant­ne fi­zi­ke. Na ovom sub-sub-su­ba­tom­skom ni­vou pro­na­ći će­mo in­ter­ak­ci­ju me­đu za­seb­nim kvant­nim če­sti­ca­ma – ono što je Ajn­štajn na­zi­vao „sa­bla­snom ak­ci­jom na da­lji­nu”. Šta­vi­še, Ve­dral na­gla­ša­va da sko­ra­šnji do­ga­đa­ji su­ge­ri­šu da kvant­na čud­no­va­tost, za ko­ju se do­sko­ra mi­sli­lo da se od­ra­ža­va sa­mo na naj­sit­ni­je fi­zič­ke en­ti­te­te, ipak mo­že do­seg­nu­ti i do ma­kro­svi­je­ta, te čak i fe­no­men po­put te­le­por­ta­ci­je uči­ni­ti mo­gu­ćim.
De­ko­di­ra­njem stvar­no­sti Ve­dral nam kroz kvant­nu te­o­ri­ju in­for­ma­ci­ja da­je od­go­vor na ključ­na pi­ta­nja ži­vo­ta, uni­ver­zu­ma i sve­ga osta­log.
Vlat­ko Ve­dral je do­bit­nik broj­nih na­gra­da ko­ja su pri­zna­nje za nje­gov do­pri­nos raz­vo­ju na­u­ke. Te na­gra­de uklju­ču­ju i Wol­fson Re­se­arch Me­rit Award Bri­tan­skog kra­ljev­skog dru­štva (2007), Na­gra­du „Mar­ko Ja­rić” (2011), kao i Svjet­sku na­uč­nu me­da­lju i na­gra­du (2010). Ob­ja­vio je pre­ko 220 na­uč­nih ra­do­va, ko­ji su ci­ti­ra­ni vi­še od 20.000 pu­ta.
● Ka­ko ste do­šli na ide­ju da na­pi­še­te knji­gu „De­ko­di­ra­nje stvar­no­sti”, za­ko­ra­čiv­ši ta­ko iz svi­je­ta na­u­ke u svi­jet knji­žev­no­sti?
– Mi­slim da je ta ide­ja na­sta­la pri­je de­se­tak go­di­na, ka­da sam ra­dio na dok­to­ra­tu, i ka­da sam shva­tio da kon­cept in­for­ma­ci­je igra ve­o­ma va­žnu ulo­gu u na­u­ci. Znao sam za nje­nu ulo­gu u bi­o­lo­gi­ji na­ pri­mjer, kroz DNK, ali, ot­krio sam da je ulo­ga in­for­ma­ci­je u fi­zi­ci ta­ko­đe ve­o­ma va­žna, a po­na­ro­či­to u kvant­noj fi­zi­ci, što je mo­ja oblast. Kvant­na fi­zi­ka po­sje­du­je jed­nu po­sve no­vu, dru­ga­či­ju vr­stu in­for­ma­ci­je i to je mno­ge mo­je ko­le­ge pod­sta­klo na eks­pe­ri­men­te. Bi­li su to ogle­di ko­ji je tre­ba­lo da do­ve­du do kvant­nog kom­pju­te­ra. Ka­ko sam učio sve vi­še o in­for­ma­ci­ji, u jed­nom mo­men­tu sam po­že­lio da na­pi­šem knji­gu o tim svo­jim uz­bu­dlji­vim sa­zna­nji­ma. Me­đu­tim, ni­sam pi­sac i ni­je mi bi­lo la­ko da na­pi­šem knji­gu. Pi­sao sam je na ma­ho­ve i taj pro­ces je tra­jao tri go­di­ne. Us­put sam pi­sao tek­sto­ve za ne­ke od na­uč­nih ma­ga­zi­ne ko­je sam dje­li­mič­no unio i u knji­gu.
● Vi ste ne­pri­ko­sno­ve­ni u la­bo­ra­to­ri­ji, za ka­te­drom kad pre­da­je­te stu­den­ti­ma. Usu­di­li ste se da pi­še­te knji­gu. Da li je pi­sa­nje knji­ge za Vas bi­lo mno­go te­ži po­sao od na­uč­nih eks­pe­ri­me­na­ta i pe­da­go­škog ra­da?
– Pi­sa­nje knji­ge se umno­go­me raz­li­ku­je od pi­sa­nja na­uč­nih ra­do­va. Pi­sa­nje knji­ga sma­tram dru­ga­či­jom vje­šti­nom, jer pi­sac mo­ra da mno­go raz­mi­šlja o ana­lo­gi­ja­ma, dok je kod na­uč­ni­ka dru­ga­či­je. Kao no­vo­pe­če­ni pi­sac imao sam pro­blem u star­tu, a on je bi ve­zan za či­nje­ni­cu da je ve­o­ma te­ško ob­ja­sni­ti obič­nom či­ta­o­cu ko­ji ne mo­ra da se ra­zu­mi­je u na­u­ku šta je to kvant­na fi­zi­ka. Ima onih ko­ji ni­ka­da ni­su ču­li za to. Imao sam u gla­vi dok sam pi­sao i či­nje­ni­cu da će mo­ju knji­gu da ocje­nju­ju i mo­je ko­le­ge na­uč­ni­ci, pa me je to na­rav­no do­dat­no op­te­re­ti­lo. Za­to je sa­mo pi­sa­nje tra­ja­lo tri go­di­ne.
● Ka­ko ste pre­mo­sti­li jaz ko­ji se od­no­si na ter­mi­no­lo­gi­ju, ne­do­dir­lji­vost na­u­ke? Ka­ko Vam je po­šlo za ru­kom da ob­ja­sni­te slo­že­ne po­ja­ve ko­je se ob­ja­šnja­va­ju je­zi­kom na­u­ke, bro­je­vima, for­mu­la­ma?
– Ka­da se tru­di­te da ne­kom ko se ne ra­zu­mi­je u kvant­nu fi­zi­ku ob­ja­sni­te če­ti­ri osnov­na za­ko­na na ko­ji­ma ona po­či­va, i u ko­ji­ma je za­pra­vo sva su­šti­na, to ne ide baš la­ko. A , opet, s dru­ge stra­ne, ni­je la­ko ni ko­ri­sti­ti ana­lo­gi­je ko­ji­ma ta su­šti­na tre­ba da se do­ča­ra ka­ko bi bi­la pri­jem­či­va za ši­ru po­pu­la­ci­ju. Ko­nač­no, uspje­lo mi je da na­pi­šem knji­gu ko­ja je po­sta­la ve­o­ma či­ta­na i ras­pro­da­ta je u tri­de­set hi­lja­da pri­mje­ra­ka, što ni­je ma­lo. Na­rav­no, sre­ćan sam i zbog svo­jih či­ta­la­ca a i zbog či­nje­ni­ce da su knji­gu oci­je­ni­le do­bro i mo­je ko­le­ge fi­zi­ča­ri.
● Ka­ko su či­ta­o­ci re­a­go­va­li na­kon po­ja­ve knji­ge? Ka­ko iz­gle­da Va­ša ko­mu­ni­ka­ci­ja sa nji­ma? Šta Vas pi­ta­ju naj­če­šće?
– Ima do­sta či­ta­la­ca ko­ji mi pi­šu i po­sta­vlja­ju pi­ta­nja, ko­ji že­le da sa­zna­ju ne­što vi­še o na­u­ci od ono­ga što pi­še u mo­joj knji­zi. Idu čak do­tle da me po­zi­va­ju u svo­ju ku­ću, kao go­sta ka­ko bih im po­ja­snio bli­že ne­ke za njih ne­po­zna­ni­ce. Ima onih ko­ji tra­že da na­pi­šem po­no­vo no­vu ver­zi­ju knji­ge u ko­joj bih pro­ši­rio i po­ja­snio bli­že ne­ke svo­je tvrd­nje. Za­ni­mlji­vo je da su me na­kon ob­ja­vlji­va­nja ove knji­ge po­zi­va­li lju­di iz ra­znih umjet­nič­kih kru­go­va, pa sam i uče­stvo­vao na okru­glim sto­lo­vi­ma i de­ba­ta­ma ve­za­nim za pre­pli­ta­nje i pro­ži­ma­nje umjet­no­sti i na­u­ke, što je za me­ne bi­lo ve­o­ma za­ni­mlji­vo.
Na­pri­mjer, kvant­na fi­zi­ka je in­spi­ri­sa­la mno­ge li­kov­ne umjet­ni­ke, a u En­gle­skoj je na­či­nje­na skulp­tu­ra pod na­zi­vom ,,Kvant­ni oblak”, ko­ji pri­vla­či ve­o­ma ve­li­ku pa­žnju pu­bli­ke. Za­ni­mlji­vo je me­đu­tim da ni­ka­da ni­je bi­lo obr­nu­to, da jed­no umjet­nič­ko dje­lo in­spi­ri­še na­uč­ni­ka.
● Ka­kvi su Vam bu­du­ći pla­no­vi što se pi­sa­nja ti­če?
– Na­rav­no da pla­ni­ram da na­sta­vim da pi­šem. Mi­slim da će na­slov mo­je no­ve knji­ge bi­ti ,,Kvant­na mu­zi­ka”. Tre­nut­no uče­stvu­jem i na re­a­li­za­ci­ji jed­nog za­ni­mlji­vog pro­jek­ta či­ja je te­ma upra­vo kvant­na mu­zi­ka. No­si­lac pro­jek­ta je In­sti­tut za mu­zi­ko­lo­gi­ju SA­NU. Na­da­mo se da će­mo ovim pro­jek­tom ute­me­lji­ti ža­nr pod na­zi­vom ,,Kvant­na mu­zi­ka”.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić



Bilje­ška o pi­scu

Vlat­ko Ve­dral je ro­đen u Be­o­gra­du 1971. go­di­ne. Dje­tinj­stvo je pro­veo na Auto-ko­man­di, gdje je po­ha­đao Osnov­nu ško­lu „Voj­vo­da Mi­šić”. Na­kon za­vr­še­ne Ma­te­ma­tič­ke gim­na­zi­je u Be­o­gra­du od­la­zi u Lon­don, gdje je stu­di­rao fi­zi­ku na Im­pe­ri­jal ko­le­džu i od­bra­nio dok­tor­sku te­zu iz obla­sti kvan­ti­fi­ka­ci­je za­mr­še­nih sta­nja. Na­kon kra­ćeg vre­me­na ko­je je pro­veo na mje­stu pro­fe­so­ra kvant­ne fi­zi­ke na Uni­ver­zi­te­tu u Lid­su, do­bi­ja mje­sto pro­fe­so­ra kvant­ne te­o­ri­je in­for­ma­ci­ja na Uni­ver­zi­te­tu u Oks­for­du. Ta­ko­đe je an­ga­žo­van i na mje­stu pro­fe­so­ra fi­zi­ke na Na­ci­o­nal­nom uni­ver­zi­te­tu u Sin­ga­pu­ru, gdje pred­vo­di gru­pu za te­o­ret­sku fi­zi­ku pri Cen­tru za kvant­ne teh­no­lo­gi­je. Vlat­ko je di­rek­tor In­sti­tu­ta za Bio-in­spi­ri­sa­ne kvant­ne teh­no­lo­gi­je, ko­ji funk­ci­o­ni­še u okvi­ru oks­ford­ske Mar­tin ško­le. Taj in­sti­tut je po­sve­ćen is­tra­ži­va­nji­ma uz­bu­dlji­ve mo­guć­no­sti da ži­vi bi­o­lo­ški si­ste­mi u svom funk­ci­o­ni­sa­nju ko­ri­ste kvant­ne efek­te, sa kraj­njim ci­ljem da se ko­pi­ra­ju rje­še­nja ko­ja iz­na­la­zi pri­ro­da i di­zaj­ni­ra ar­hi­tek­tu­ra bu­du­će kvant­ne teh­no­lo­gi­je ko­ja će po­mo­ći u rje­ša­va­nju iza­zo­va sa ko­ji­ma se su­o­ča­va čo­vje­čan­stvo u 21. vi­je­ku.