Ovo­go­di­šnji do­bit­ni­ci No­be­lo­ve na­gra­de za he­mi­ju, Šve­đa­nin To­mas Lin­dal, pro­fe­sor eme­ri­tus na In­sti­tu­tu „Fren­sis Krik” i ru­ko­vo­di­oc is­tra­ži­va­nja ra­ka u La­bo­ra­to­ri­ji „Kler Hol” u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, Ame­ri­ka­nac Pol Mo­drič, is­tra­ži­vač na Me­di­cin­skom in­sti­tu­tu „Ha­u­ard Hjus” u okvi­ru me­di­cin­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta Djuk u Sje­ver­noj Ka­ro­li­ni i Ame­ri­ka­nac tur­skog po­ri­je­kla Aziz San­kar, pro­fe­sor na Uni­ver­zi­te­tu me­di­ci­ne Ča­pel Hil u Sje­ver­noj Ka­ro­li­ni. Tro­ji­ca na­uč­ni­ka za­du­ži­li su svi­jet do­pri­no­sa is­tra­ži­va­nju i ot­kri­ća ka­ko će­li­je „po­pra­vlja­ju” ošte­će­ni DNK. Oni su ma­pi­ra­li, na mo­le­ku­lar­nom ni­vou, ka­ko po­pra­vi­ti DNK ošte­će­ne će­li­je (to jest iz­li­je­či­ti kan­cer i mno­ge dru­ge bo­le­sti) i ti­me oču­va­ti ge­net­ske in­for­ma­ci­je. Nji­hov rad je pru­žio osnov­na zna­nja o to­me ka­ko se funk­ci­ja ži­vih će­li­ja mo­že ko­ri­sti za raz­voj no­vih tret­ma­na pro­tiv ra­ka.
To­mas Lin­dal je na vi­jest da do­bio No­be­la re­kao Ada­mu Smi­tu, glav­nom na­uč­nom di­rek­to­ru No­be­lo­vog veb saj­ta da se osje­ća „vr­lo sre­ćan i po­vla­šće­ni”.
- No­be­lo­va na­gra­da je za me­ne iz­ne­na­đe­nje u od­re­đe­noj mje­ri, ma­da ni­je me iz­ne­na­di­la 100 po­sto, jer znam da već go­di­na­ma No­be­lov in­sti­tut za na­u­ku raz­ma­tra moj rad, kao i da sam je­dan od po­zna­tih na­uč­ni­ma u mom pod­ruč­ju he­mi­je ko­ja se ba­vi pro­u­ča­va­njem DNK. Da­kle, stal­no se po­sta­vlja­lo pi­ta­nje da li pro­ces po­pra­vlja­nja DNA za­slu­žu­je ova­ko zna­čaj­nu na­gra­du, ali sad su te ne­do­u­mi­ce raz­ve­ja­ne. Lju­di su sa­da shva­ti­li ko­li­ko je zna­čaj­no to što ra­di­mo nas 10. 15 u svi­je­tu. Da ni­je ta­ko ne bi se raz­ma­tra­la sva na­ša ime­na, a No­be­lo­va na­gra­da po­šla u ru­ke tro­ji­ce is­tra­ži­va­ča. Osje­ćam se vr­lo sre­ćan i pri­vi­le­go­van što sam dio na­gra­đe­nih.
On je pr­vi Šve­đa­nin po­sli­je 67 go­di­na, po­sli­je Ti­se­li­ju­sa, ko­ji je na­gra­đen No­be­lom za he­mi­ju, pa su nje­go­vi ze­mlja­ci ovih da­na ve­o­ma za­do­volj­ni i po­no­sni nje­go­vim do­stig­nu­ći­ma. Po­čeo je da se ško­lu­je u Šved­skoj, gdje sam za­vr­šio me­di­ci­nu i za­in­te­re­so­vao se za taj­ne DNK, ko­ja su ga od­ve­la, ka­ko je re­kao, „na ve­o­ma in­te­re­sant­na i in­tri­gant­na pu­to­va­nja”. Pri­sje­tio se Lin­dal da je tu to vri­je­me nje­go­va od­lu­ka da se ba­vi bi­o­he­mij­skim svoj­stvi­ma DNK bi­lo ve­om ri­skant­na od­lu­ka, ko­ja se is­pla­ti­la. To­li­ko, da ga sa­da sma­tra­ju jed­nim od pi­o­ni­ra i ute­me­lji­va­ča na­uč­ne di­sci­pli­ne ko­ja se ba­vi po­pra­vlja­njem DNK.
- Po­sve­tio sam ka­ri­je­ru is­tra­ži­va­nju ra­ka, tim me­ha­ni­zmi­ma ko­ji šti­te naš DNK. Sa­da je to va­žna te­ma sva­kog sa­vre­me­nog is­tra­ži­va­nja. Že­li­mo ra­zu­mje­ti me­ha­ni­zme ko­ji po­pra­vlja­ju DNK, ta­ko da bi mo­gli spri­je­či­ti će­li­je ra­ka da se mno­že i raz­vi­ja­ju, ka­da su iz­lo­že­ni ra­di­o­te­ra­pi­ji. Ta­ko­đe, na­ma su po­treb­ne po­prav­ke DNK i na dru­gim ni­vo­i­ma, ne sa­mo kad je kan­cer u pi­ta­nju.
Lin­dal je go­vo­rio i o to­me ko­li­ke su šan­se da sa­vla­da­mo li­je­če­nje svih vr­sta tu­mo­ra, da spri­je­či­mo nje­go­vu po­ja­vu ili, bar, usli­je­mo da ga pre­tvo­ri­mo u hro­nič­nu bo­lest.
- To je vr­lo do­bra i ak­tu­el­na te­ma. I to ne sa­mo za rak, već za mno­ge bo­le­sti. Po­ku­ša­va­mo da pro­na­đe­mo li­jek za sve bo­le­sti i pre­tvo­ri­mo ih u ne­što s čim se mo­že kva­li­tet­no ži­vje­ti, kao što je di­ja­be­tes. Nje­ga je ne­mo­gu­će iz­li­je­či­ti, ali bar smo ot­kri­li do­bre na­či­ne za nje­go­vo odr­ža­va­nje. Mi­slim da s ob­zi­rom na DNA ošte­će­nja, ko­ja će bi­ti sve va­žni­ji aspekt u me­di­ci­ni, ima­mo do­bru šan­su da ot­kri­je­mo li­je­ko­ve ko­ji će lju­di­ma omo­gu­ći­ti da mno­go kva­li­tet­ni­je ži­ve, bez ob­zi­ra na bo­le­sti.
PRI­RE­DI­LA: S.Ć.


Kon­tro­la mu­ta­ci­ja DNK od pre­sud­nog zna­ča­ja

Po­la Mo­dri­ča vi­jest da je do­bio No­be­lo­vu na­gra­du za­te­kla je u nje­go­voj vi­ken­di­ci u Nju Hamp­ši­ru, gdje je bio na od­mo­ru. Do­ži­vio je šok ka­da je čuo da je ovo­go­di­šnji la­u­ret No­be­lo­ve na­gra­de za he­mi­ju.Da­kle, to je bio svo­je­vr­sni šok.
- Pro­u­ča­va­nje me­ha­ni­za­ma DNK mno­go go­di­na ni­je uži­va­lo pa­žnju ko­ju za­slu­žu­je. A ra­zu­mi­je­va­nje DNK i nje­go­vih me­ha­ni­za­ma po­prav­ke je ve­o­ma bit­no. Mi­slim da je sa­da ja­sno da je ra­zu­mi­je­va­nje kon­trol mu­ta­ci­ja i po­zi­tiv­nih i ne­ga­tiv­nih od pre­sud­nog zna­ča­ja.


Na do­brom pu­tu iz­lje­če­nja

Po­zna­tog he­mi­ča­ra Azi­za San­ka­ra ta­ko­že je iz­ne­na­di­la vi­jest da je do­bio No­be­lo­vu na­gra­du. Da je la­u­re­at sa­op­šti­la mu je su­pru­ga, ot­krio je me­di­ji­ma. On je dru­gi Tur­čin, po­sli­je Or­ha­na pa­mu­ka, ko­ji je do­bio naj­va­žni­ju na­gra­du na svi­je­tu.
Ovo pri­zna­nje je čast za sav po­sao ko­ji sam ra­dio to­kom go­di­na, po­no­san na mo­ju po­ro­di­cu i za svo­ju do­mo­vi­nu, kao i mo­ju no­vu ze­mlju SAD. Ali je svje­stan da je ova No­be­lo­va po­seb­no va­žna za na­u­ku u Tur­skoj.
On je is­ta­kao da je ma­pi­ra­nje me­ha­ni­za­ma sam­po­prav­ke DNK bi­lo ogro­man po­sao, ali da je bio vri­je­dan i da će tek po­ka­za­ti naj­bo­lje re­zul­ta­te.
- Ti pro­ce­si su va­žni u li­je­če­nju ra­ka, jer mno­gi od lje­ko­va pro­tiv ra­ka šte­te DNK, pa je ve­o­ma zna­čaj­no ot­kri­ti ka­ko sa­ma će­li­ja se­be li­je­či – ka­zao je on.