/ Уништена фабрика
06/05/2021 u 14:01 h
Darko JovovićDarko Jovović
StoryEditor

Беране: Од индустријског центра до града угашених фабрика

Компаније су продате по десет пута мањој цијени у поређењу са стварном вриједношћу имовине, а обнављање производње од самог почетка није било у плану, иако је то основни разлог приватизације

Да се беранска привреда налази у потпуном колапсу најбоље говоре напуштени и рунирани фабрички погони у Индрустријској зони на Рудешу, у којима је некада радило близу десет хиљада радника. Сви ти погони изграђивани у доба социјализма већ дуги низ година су препуштене константном пропадању, док различите групе и појединци односе последње остатке фабричке имовине, продајући је касније у старо гвожђе. То јасно указује да су, током транзиционих процеса, скоро све приватитације у Беранама биле неуспјешне. Такође, бројни су показатељи који стављају до знања да су у последње три деценије сва залагања државе по питању оживљавања привреде у Беранама остала само мртво слово на папиру. На то указује и извјештај Мреже невладиних организација о дешавањима у бившим беранским фабрикама чију је израду прије неколико година финансирала Европске унија, у оквиру пројекта „Већа транспарентност и одговорност власти”. У том извјештају се наводи да су углавном сва предузећа крајње неуспјешно приватизована кроз стечајни поступак, те да власници који су касније куповали имовину фабрика нијесу имали за циљ да покрену производњу, него да за себе уграбе противправну корист.

image
Рудник у Беранама

– Компаније су продате по десет пута мањој цијени у поређењу са стварном вриједношћу имовине. Обнављање производње од самог почетка није било у плану, иако је то основни разлог приватизације. Са купљеним компанијама, тј. њиховом имовином, нови власници су имали и остварили другачије планове. Неке дјелове имовине су продали и уновчили док су на остатак ставили хипотеке за кредите које не враћају. На овај начин новим власницима не само да се вратио укупан износ купопродајне цијене већ и милионска добит, док је компаније довело до потпуног уништења – наводи се у поменутом извјештају.

Фабрика арматурних мрежа радила само два дана

Да у Беранама није успјела скоро ниједна приватизација указују и дешавања око Фабрику арматурних мрежа која је прије девет година инсталирану у погонима некадашње компаније „Обод“. Њу је је званично отворио октобра 2012. године тадашњи премијер Игор Лукшић, наводећи да је то једна од првих инвестиција на Рудешу која је, захваљујући подстицајима државе и локалне управе, трасирала пут за отварање нових производних линија у беранској општини. Међутим, и поред оваквих најава од обећане производње није било ништа. Фабрика је радила само пар дана након чега су инсталиране машине потпуно угашене. Оне су касније измјештене из бившег Ободовог погона, уз оцјену аналитичара да је поменута фабрика у Беранама сметала неком од црногорских моћника који се баве грађевинским пословима.

Са оваквом констатацијом слаже се и предсједник опшштине Беране Тихомир Богавац истичући да је погубно то што у минулом периоду надлежни државни органи и они који су били задужени да прате како се спроводи приватизација нијесу предузимали никаве мјере да спријече потпуну девастацију индустријске зоне Рудеш.

 – Гро некадашње државне имовине на Рудешу отуђили су власници фабрика који су у транзиционим процесима за мале паре куповали државна предузећа. Они су добар дио те имовине продавали у старо гвожђе и поред бројних најава да ће приватизација беранских привредних гиганата донијети свеукупни развојни препород читавом региону. Тако су фабрике продаване мимо законских прописа, гдје су појединци на лак начин дошли до огромног богатства. Све је то кумовало да Беране од некад јаког и развијеног индустријског центра постане град угашене привреде – наглашава Богавац.

image
Уништена привреда

Он је казао да је крајње вријеме да се виновници свих нечасних дјела, по питању приватизације, изведу пред лице правде и да се обесправљеном народу и радничкој класи саопшти истина шта се то десило са беранском привредом и индустријом.

– Спремни смо да у правцу оживљавања привреде пружимо максималну помоћ, али и да дамо  подршку да се испита како су појединци крчмили фабричку имовину, јер то што су они радили представља привредни злочин – навео је Богавац..

Само Фабрика целулозе и папира, која је затворена почетком деведесетих година прошлог вијека, бројала је близу три хиљаде упослених. Фабрику је 1996. године за нешто мање од милион еура, купила фирма Тигоимпекс, на челу са Радојем Гомилановићем, када је и преименована у Нову беранку. Са производњом се отпочињало у више наврата, али се све завршавало само на покушајима, без неког континуираног рада. Тешку судбину доживјела је и Циглана, као најстарији привредни колектив у Беранама. Циглану је 2005. године приватизовало предузеће Кател из Подгорице. Међутим, власник је марта 2008. године одлучио да прекине производњу и хале поруши до темеља. Након тога услиједило је увођење стечаја док је фабричка имовина у добром дијелу нестала без трага. На крају, након седамнаест неуспјелих лицитација, Циглана је добила новог власника. Њу је за 145.000 еура купио Беранац Никола Обрадовић, али од најављене производње још увијек нема ништа.

Идентична ситуација дешавала се и у фабрици за протектирање гума Гумиг која је након десетак неуспјелих покушаја прије десет године продата путем јавног надметања за само 128.378 еура., иако је на првој лицитацији цијена износила 975.29. еура.

Штрајкови нијесу дали резултате

Некадашњи раднички представник Милета Шћекић подсјећа да су неуспјеле приватизације обиљежили бројни штрајкови радника, који, кад се све сагледа, нијесу допринијели спашавању фабрика и рјешавању нагомиланих економских и социјалних проблеме.

– Бројни радници су пола живота провели на улицама тражећи да се сачувају фабрике, а самим тим и радничка класа. Биле су то мучне сцене које не бих пожелио никоме. У већини случајева радничким захтјевима није удовољавано, па су многи своја права покушавали да остваре судским путем. Но, и судови су окретали главу од радничких проблема. Тако да су радници били немоћни да на било који начин утичу да се заустави пљачкашка приватизација. Епилог се види, а то је привредно гробље на Рудешу – истиче Шћекић.

 

 

Међу беранским привредним гигантим свакако се убраја и Фабрике коже Полимка која је до стечаја 1992. године упошљавала око 750 радника. Полимку је 2006. године купила словеначка компанија Корошки, али је послије двије године, због непоштовања рокова од стране новог купца, дошло до раскида уговора. Послије тога расписан је нови тендер, након чијег закључења су представници Владе и државних фондова потписали уговор о продаји Полимке са подгоричким предузећем „Кипс“, који је на мјесту бивше фабрике отворио тржни центар.

Ван функције је и Ободов погон на Рудешу, затим велики број пољопривредних задруга, као и угоститељских, трговинских и услужних предузећа. Приликом трансформације Шумског предузећа без посла је остао знатан број радника, док је цјелокупна имовина АД Изградња продата фирми Техностар, а на дан увођења стечаја 79 радника је проглашено технолошком вишком. Са радом јеодавно престало и предузеће Агрополимље које је, као услужна, трговинска и пољопривредна компанија, упошљавала око 800 радника.

Бивших радници истичу да садашњи изглед индустријске зоне Рудеш јасно указује да  држава није ништа урадила да у Беранама дође до оживљавања производње.

–Приватизације некад успјешних привредних колектива нијесу дале најављиване резултате од стране оних који су у транзиционим прописима на лак и једноставан начин постајали власници фабрика. Насупрот очекиваном, у бројним привредним колективима спровођене су незаконите радње, што је и доверло до овако поразног стања. Једноставно, добија се утисак да су се надлежни само декларативно залагали за активирање производних капацитета, јер да је имало искрености у тој причи данас се беранска привреда не би налазила на кољенима – наводи некадашњи предсједник синдиката беранске Циглане Веселин Радичевић.

Бивши радници сматрају да су фабрике на Рудешу  затворене јер су сметале неком од црногорских и других моћника који се баве увозом грађевинских и других материјала.

– Да су којим случајем испоштовани купопродајни уговори данас би бивше беранске фабрике добрим дијелом снадбијевале читаво регионално тржиште са кожном галантеријом, опекарским производима, папиром, тапетама, гумама, намјештајем, кућанским апаратима  и другим производима.  Међутим, очигледно је да су увозничком лобију сметале наше фабрике, због чега су моћници предузели смишљене активности за њихово уништавање. Зато данас, умјесто модерних фабрика које су могле да упошљавају хиљаде радника, имамо привредно гробље на Рудешу – навео је Радичевић.

Грчка компанија Балкан Енерџи је 2007. године приликом куповине беранског Рудника мрког угља, по цијени од милион и по еура, најавила да ће производња у овом некад моћном привредном гиганту почети у року од пола године. Међутим, производња у Руднику, у ком је осамдесетих година прошлог вијека радило и до 700 рудара, је отпочела тек прије седам  године након што је овај колектив од поменуте компаније преузела фирма Металфер из Сремске Митровице, упошљавајући 150 радника. Али, и ова компанија је прошле године, због нагомиланих проблема“ морала да обустави производњу, ангажујући само петнаестак радника који раде на одржавању јаме „Петњик“. Из тог предузећа истичу да у последње вријеме воде интензивне разговоре са предстваницима Владе у нади да ће се пронађу начин да се рудник поново стави у функцију.

Izdvojeno

19. jun 2021 00:48