Je­dan je cen­tar, a mno­ge kra­ji­ne. Ka­ko je is­pje­va­no- ni­je la­ko bi­ti na kra­ji­ni - na kra­ji­ni „kr­va­voj ha­lji­ni“. Pu­no je slo­ven­skih kra­ji­na, i ukra­ji­na. Kra­ji­ne se ob­li­va­ju kr­vlju, i kad cen­tar ži­vi u mi­ru. Ako cen­tar mi­sli i bri­ži o kra­ji­na­ma, one, iako „kr­va­re“, osje­ća­ju smi­sao, i bo­re se, da bi se do­mo­gle i usre­di­šti­le - u smi­slu.
Ovih da­na uče­stvo­vao sam, s cr­no­gor­skom de­le­ga­ci­jom, na Sve­slo­ven­skom kon­gre­su u Mo­skvi. Me­đu mno­gim lju­di­ma ko­ji su uzi­ma­li ri­ječ, naj­du­blje su me ko­snu­li Ukra­jin­ci – iz Dan­ba­sa. Nji­ho­va (U)kra­ji­na, kao što je svi­ma vid­no, po­sta­la je slo­ven­ska, a pri­je sve­ga, ru­ska - kr­va­va ha­lji­na.
Čo­vjek ko­ji se bo­ri, stal­no su­o­čen sa smr­ću i po­gi­bi­jom, a još osje­ća i ja­sno iz­go­va­ra taj smi­sao, ne mo­že da ne uz­bu­di dru­ge lju­de, ako su ima­lo osje­ti­lji­vi na smi­sao i be­smi­sao ži­vo­ta.
S ta­kvim osje­ća­njem sam slu­šao lju­de iz Ukra­ji­ne (Do­njec­ka) ko­ji su go­vo­ri­li na ovom kon­gre­su. Oni se bo­re za svo­ja ubje­đe­nja, svo­je po­tom­stvo, za bo­ži­ju isti­nu u čo­vje­ku. Ta­ko go­vo­ri je­dan sve­šte­nik, ko­ji je ujed­no i du­hov­nik na fron­tu. Do­volj­no mlad i lak, da bi ga „vje­tar po­nio“, a u ži­vo­tu, na fron­tu, čvrst, da ga i is­ku­še­nja, gdje se smrt sva­ko­dnev­no mo­ta, mno­go ne ko­le­ba­ju. Go­vo­ri, oza­ren, ali bez li­ko­va­nja, su­o­čen sa smr­ću lju­di oko se­be, ali uvje­ren u smi­sao. Uvje­ren u smi­sao, jer ga uvje­ra­va­ju oni ko­ji ži­ve i gi­nu za taj smi­sao. „Oni ne zna­ju Je­van­đe­lje, ali no­se Hri­sta u se­bi“, ka­že za bor­ce s ko­ji­ma raz­go­va­ra i ko­je pi­ta o smi­slu nji­ho­ve bor­be. „Ne­ki od njih i ni­je­su Ru­si, ali zna­ju gdje je isti­na, gdje je pra­vi čo­vjek. Na dru­goj stra­ni se gi­ne bez smi­sla...“ Tu se iz­o­štra­va pa­žnja slu­ša­la­ca, i če­ka se sle­de­ća ri­ječ. „ S dru­ge su stra­ne oni ko­ji ne no­se ni­ka­kav du­blji smi­sao, i upra­vo za­to, la­ko rje­ša­va­ju da uzmu pu­šku, i da ubi­ja­ju“. Mo­žda sve­šte­nik, ni­je sa­svim ta­ko re­kao, ali su ga nje­go­vi dru­go­vi, ze­mlja­ci ta­ko do­pu­ni­li. Pod­tekst nji­ho­vih ri­je­či, imao je upra­vo taj smi­sao. U ide­lo­škom cen­tru sa­me Ukra­ji­ne, sve je iz­jed­na­če­no – i „bi­je­li“ i „cr­ve­ni“, i „ban­de­rov­ci“ i „neo­fa­ši­sti“. Sva­ko se bo­ri za „svo­ju“ isti­nu, a ona isti­na ko­ja je „i mo­ja i tvo­ja, brat­ska i Bo­ži­ja - ne po­sto­ji. Ona je pro­stor mi­ta, ro­man­ti­zma i la­ži (po­zna­to nam zvu­či ovo tu­ma­če­nje...).
Ako se pod dej­stvom ta­kve ide­o­lo­gi­je ru­še spo­me­ni­ci u Ukra­ji­ni, ne sa­mo Le­nji­na i Sta­lji­na, ne­go i ge­ne­ra­la Žu­ko­va, uz po­dr­šku, pom­pu i kli­ca­nje – on­da je ja­sno da je iz­gu­bljen isto­rij­ski smi­sao, i da, u na­dah­nu­tom ni­hi­li­zmu, tre­ba uni­šti­ti one sim­bo­le ko­ji su isto­rij­ski bi­li na vi­so­koj ci­je­ni.
Da­nas an­tro­po­lo­zi če­sto na­gla­se „or­ga­ni­zo­va­nu var­va­ri­za­ci­ju“ dru­štva, pam­će­nja, kao pro­jek­to­va­no uni­šta­va­nje svih du­bljih oslo­na­ca. Ta­ko vi­di­mo ru­še­nje spo­me­ni­ka, umjet­nič­kog bla­ga dav­nih vi­je­ko­va, ko­ji su, ne sa­mo svje­do­ci sta­ri­ne, ne­go i istin­ske kul­tu­re čo­vje­čan­stva. Sti­hi­je pot­pu­ne ni­hi­li­za­ci­je, raz­ja­re­nost „cr­ne ru­pe“ ipak naj­vi­še uža­sa­va­ju -jer tre­ba do­kraj­či­ti pam­će­nje! Mi­ru­ju­ći u cen­tru Alek­san­dri­je, jed­nom pje­snič­kom aso­ci­ja­ci­jom, ne­kad je na to upo­zo­rio Pje­snik: „Mo­žda su var­va­ri ne­ko rje­še­nje...“
Ukra­ji­na, po svje­do­če­nju nje­nih tre­zve­ni­jih ži­te­lja, po­sta­la je „cr­na ru­pa“ ko­ja obla­por­no gu­ta i svo­ju isto­ri­ju i svoj na­rod. A tim pro­ce­som upra­vlja­ju oni ko­ji smi­šlje­no pot­ko­pa­va­ju te­me­lje slo­ven­sko-pra­vo­slav­nog iden­ti­te­ta. Da bi stvar bi­la slo­že­ni­ja, i tra­gi­ko­mič­ni­ja, ope­ra­tiv­ci na te­re­nu su sa­mi Ukra­jin­ci, u ko­ji­ma su iden­ti­tet­ske ma­tri­ce te­ško ošte­će­ne ili uni­šte­ne da im je sa­mo­ra­za­ra­nje na­ro­da, na­rod­ne tra­di­ci­je, pam­će­nja, čo­vje­ka, po­sta­lo „ži­vot­no opre­dje­lje­nje“. Ta­kvi obr­ti uma, ni­je­su sa­svim ri­jet­ki u isto­ri­ji. Zar se u kon­cen­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma, li­jev­ča po­lji­ma, zi­da­nim mo­sto­vi­ma, „pa­sjim gro­blji­ma“, ko­ji su na­cr­nji ožilj­ci na li­cu dva­de­se­tog vi­je­ka, ne pre­po­zna­je ru­ko­pis opa­kog stra­te­ga - Sa­ta­ne. A on će, vo­je­va­ti ko­li­ko bu­de mo­gao, i ko­li­ko ga za­pad­ne, do kra­ja svi­je­ta i vi­je­ka.
Bo­jim se od ovo­ga što mi­slim, bo­jim se da se ukra­jin­ski sce­na­rio ne od­i­gra i u dru­gim, rub­nim, slo­ven­skom ze­mlja­ma, već za­va­đe­nim raz­di­je­lje­nim je­zi­ci­ma, vje­ra­ma, isto­ri­jom, smi­slom...
A na kra­ju da se pri­mi­ri­mo ri­je­či­ma Pe­tra Sa­ri­ća, zna­čaj­nog srp­skog pi­sca i svje­do­ka na­šeg vi­je­ka, ko­ji je ostao da ži­vi u srp­skoj en­kla­vi, na Bre­zo­vi­ci, po­ni­že Pri­zre­na. „Kuć­ni, ko­smet­ski prag na ko­me sto­jim nad­vi­su­je Šar-pla­ni­nu. Al­pe. Hi­ma­la­je. Sa nje­ga se vi­di cio svi­jet... Kad čo­vjek iz­da ko­ri­je­ne, to je go­re od smr­ti. Na to ov­da­šnji srp­ski do­ma­ći­ni ni­je­su pri­sta­li. Ni­je­su pri­sta­li da im dje­ca bu­du Ha­za­ri. Raj i pa­kao ni­gdje ni­je­su pod istim kro­vom, kao ov­dje, na Ko­so­vu. Za­to bih, kad bi mi za­da­li da bi­ram iz­me­đu onog ko­ji je oku­pi­rao Ko­so­vo, i onog ko­ji je oku­pi­ran, oda­brao ovo što sam. Da­kle, oku­pi­ra­nog... On je sa sna­gom ko­ja u nje­mu ne­pre­sta­no na­ra­sta, slo­bod­ni­ji od oku­pa­to­ra. On je s na­dom i vje­rom. Oku­pa­tor je s ne­vje­ri­com i stra­hom“.
Eto, Pe­tra, iz nje­go­ve Cr­ne Go­re ni­ko da se sje­ti, a on, sa srp­ske (u)kra­ji­ne, srp­ske ka­ra­u­le - gle­da, bdi­je, i upo­zo­ra­va nas - i pod­sje­ća!
(Autor je knji­žev­nik)
Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ