Pi­še: Du­ško Ko­va­če­vić


I na kra­ju, ono što sa si­gur­no­šću mo­že­mo za­pa­zi­ti, po­sli­je de­vet go­di­na bi­ti­sa­nja u „ne­za­vi­snoj” Cr­noj Go­ri, je­ste je­dan svo­je­vr­stan fe­no­men i ap­surd, da mi ko­ji smo bi­li pro­tiv ne­za­vi­sno­sti, da­nas mno­go vi­še po­štu­je­mo dr­ža­vu Cr­nu Go­ru i nje­ne za­ko­ne od no­si­o­ca su­ve­re­ni­stič­ke ide­je
Uobi­ča­je­no do­la­zim na po­sao jed­nog maj­skog da­na, te 2006. go­di­ne. Zo­ve me šef u svo­ju kan­ce­la­ri­ju i ka­že mi bez oko­li­ša­nja: „Znam da će tvoj brat i nje­go­va po­ro­di­ca gla­sa­ti za osta­nak u za­jed­nič­koj dr­ža­vi. Ako mi­sliš osta­ti na po­slu, spri­je­či ih ka­ko znaš i umi­ješ da iza­đu na bi­ra­li­šte. Pra­ti­će­mo!” (Pri­mjer 1)
Ne­ko­li­ko da­na pred re­fe­ren­dum zo­ve me ko­le­gi­ni­ca na kuć­ni te­le­fon, pri­lič­no ka­sno i ka­že mi lju­ba­zno, kraj­nje pri­ja­telj­ski: “Obe­ća­la sam di­rek­to­ru da ću te za­mo­li­ti da one­mo­gu­ćiš su­pru­ga da u ne­dje­lju gla­sa pro­tiv dr­ža­ve!” (Pri­mjer 2)
Ko­li­ko je ova­kvih i slič­nih ak­ci­ja, do tan­či­na uvje­žba­nih pri­jet­nji, po­zi­va i na­mje­štalj­ki bi­lo tih da­na pred isto­rij­ski re­fe­ren­dum? Zna li se pri­bli­žni broj ot­ku­plje­nih lič­nih ka­ra­ta i no­vih, spe­ci­jal­no štan­co­va­nih, sa­mo za pri­li­ku epo­hal­nog iz­ja­šnja­va­nja iza ku­li­sa le­gal­no­sti?
Ka­ko na­zva­ti i to što ni­je mo­glo sta­ti u Bi­je­lu knji­gu, knji­gu re­fe­red­num­skih ne­po­čin­sta­va, štam­pa­nu na hi­lja­du i tri sto­ti­ne stra­na, zbor­ni­ku do­ku­me­na­ta o re­fe­ren­dum­skom pro­ce­su u Cr­noj Go­ri 2006. go­di­ne?
Pre­ma to­me, šta sve to mi još, po­red ne­za­vi­sno­sti, ne sla­vi­mo sva­kog 21. ma­ja, evo sko­ro de­ce­ni­ju? Mo­žda je bo­lje po­sta­vi­ti pi­ta­nje iz du­bin­ske psi­ho­lo­gi­je: Da li šta kri­je­mo ili po­ti­sku­je­mo, da li se če­ga sti­di­mo... kad sve­čar­ski i uz za­sta­ve obi­lje­ža­va­mo taj da­tum?
S dru­ge stra­ne, sje­ti­mo se pra­te­će flo­sku­le ne­po­sred­no pri­je i po­sle “naj­ljep­še maj­ske zo­re” ko­jom nam je do­bro­na­mjer­no su­ge­ri­sa­no da “ne­će bi­ti po­bi­je­đe­nih i po­ra­že­nih”!
Ono što će usli­je­di­ti i što tra­je či­ta­vih de­vet go­di­na po­stre­fe­ren­dum­ske Cr­ne Go­re, te­me­lji­će se upra­vo na iz­vrta­nju te re­to­rič­ke fra­ze. Ta re­fe­ren­dum­ska po­dje­la na po­ra­že­ne i po­bi­je­đe­ne po­sta­će spiri­tus mo­vens, upo­ri­šna i de­ter­mi­ni­šu­ća tač­ka, na osno­vu ko­je će se od­vi­ja­ti po­li­tič­ko par­tij­ske kam­pa­nje i pro­ga­nja­nje lju­di na svim ni­vo­i­ma dr­žav­ne ad­mi­ni­stra­ci­je.
Vi­še je ne­go in­di­ka­tiv­na či­nje­ni­ca da je je­dan ve­li­ki broj onih već mit­skih Slav­ko­vih i auten­tič­nih su­ve­re­ni­sta bio iz­ri­či­to pro­tiv ne­za­vi­sno­sti u DPS re­ži­ji, zna­ju­ći od­lič­no da će pri­vat­na Đu­ka­no­vi­ća dr­ža­va bi­ti kon­struk­ci­ja “vul­ga­ta”.
Da­kle, re­fe­ren­dum i sve što je ve­za­no za nje­ga je jed­na ve­li­ka i or­ga­ni­zo­va­na laž.
Ni­je li jed­nim ta­kvim, la­ži­ra­nim, ne­po­šte­nim i kri­mi­nal­nim pro­ce­som ob­na­vlja­nja sta­re dr­žav­no­sti po­sta­vlje­na mi­na u nje­ne no­ve te­me­lje? Ili, ka­ko Val­ta­zar Bo­gi­šić re­če: “Što se gr­bo ro­di, ni vri­je­me ne is­pra­vi”.
Ne­za­do­volj­stvo se mo­že sa­bi­ja­ti jed­no vri­je­me, kra­će ili du­že...Ali do kad?
Jed­nom će se oslo­bo­di­ti, vra­ti­ti i eks­plo­di­ra­ti. Ni­je pa­met­no ni­šta gra­di­ti na pre­va­ri. Po­go­to­vo ne dr­ža­vu!
Smi­je­mo li još uvi­jek sa­kra­li­zo­va­nom re­fe­ren­du­mu po­gle­da­ti u oči?
I na kra­ju, ono što sa si­gur­no­šću mo­že­mo za­pa­zi­ti, po­sli­je de­vet go­di­na bi­ti­sa­nja u “ne­za­vi­snoj” Cr­noj Go­ri, je­ste je­dan svo­je­vr­stan fe­no­men i ap­surd, da mi ko­ji smo bi­li pro­tiv ne­za­vi­sno­sti, da­nas mno­go vi­še po­štu­je­mo dr­ža­vu Cr­nu Go­ru i nje­ne za­ko­ne od no­si­o­ca su­ve­re­ni­stič­ke ide­je. Ma­kar kroz sve ono što ni­je­smo opljač­ka­li, za raz­li­ku od njih. Ili pak, kroz ide­ju, ko­ja te­ri­to­ri­jal­ne dje­lo­ve Cr­ne Go­re ne pri­pa­ja ve­li­ko­dr­žav­nim pro­jek­ti­ma iz kom­ši­lu­ka.