Stra­šno je ka­da osje­ćaš ne­moć. Sto­jiš pred mu­kom, ko­ja pri­ti­šće ne­u­mo­lji­vo i sve ja­če, a ne vi­diš iz­laz. Dao bi sve od se­be da ko­nač­no ne­što pro­mi­je­niš na bo­lje, ali ne ide. Vr­tiš se u za­ča­ra­nom kru­gu na­de i bez­na­đa. Pa, do­kle?
Zar su svi oko­lo to­li­ko dru­ga­či­ji i spo­sob­ni­ji da po­kre­nu pro­mje­ne? Zar je­di­no mi ne mo­že­mo da iza­đe­mo iz ži­vot­ne ma­gle ko­ja tra­je već dva­de­set i ne­ko­li­ko go­di­na?
Ova­kav uvod bi u pr­vi mah vi­še pri­li­čio ne­koj me­lo­dra­mi ne­go pri­či o na­šoj po­li­tič­koj i dru­štve­noj re­al­no­sti. Sta­sa­la je ge­ne­ra­ci­ja onih ko­ji su ro­đe­ni ka­da je ova na­ša mu­ka po­če­la. Da li je mo­gu­će bi­ti svr­še­ni vi­so­ko­ško­lac i pri kra­ju ma­ste­ra, a ne spo­zna­ti iz ži­vo­ta dru­štva u ko­jem ži­viš da su do­ži­vot­ni go­spo­da­ri stvar ne­ke dav­ne pro­šlo­sti? Za­mi­sli­te ko­li­ko ima ta­kve već zre­le mla­do­sti ko­ja je ne­kim ču­dom sa­ču­va­la mo­ti­va­ci­ju za obra­zo­va­njem i sa­da se osje­ća fru­stri­ra­nom, zbu­nje­nom i pre­va­re­nom?!
Umje­sto šan­se za ozbilj­no rad­no is­ku­stvo, ima­ju šan­su da se ogle­da­ju u bra­nju vo­ća. Ako bu­du ima­li sre­će, mo­ći će se mo­žda kan­di­do­va­ti za ne­ki po­slić kod jed­nog od vla­sti­ma omi­lje­nih taj­ku­na. U te­o­ri­ji, de­mo­kra­ti­ja ne ko­ke­ti­ra sa auto­kra­ti­jom i ne pri­zna­je ne­smjen­lji­ve re­ži­me. U evrop­skoj prak­si, ali već odav­no i u bal­kan­skoj, odr­ži­vost vla­sti je u ve­li­koj mje­ri u pro­por­ci­o­nal­noj raz­mje­ri sa ostva­re­nim re­zul­ta­ti­ma u raz­vo­ju eko­no­mi­je, dru­štva i prav­ne dr­ža­ve. I ov­dje sta­je sva­ka lo­gi­ka. Iako lo­gi­ka ni­je ma­te­ma­ti­ka, ipak je ona op­šte­pri­znat me­tod ko­jim se slu­že i eks­per­ti i la­i­ci u ana­li­zi po­li­tič­kih de­ša­va­nja. Pa za­što on­da u slu­ča­ju Cr­ne Go­re po­li­tič­ka lo­gi­ka ne uspi­je­va ob­ja­sni­ti vi­še­de­ce­nij­ski unu­tra­šnji po­li­tič­ki sta­tus quo. Sta­tus quo se, na­rav­no, ne od­no­si na ne­do­sled­nost vla­da­ju­će po­li­ti­ke već na nje­ne ne­smjen­lji­ve pro­ta­go­ni­ste. Lo­gi­ka se od Ari­sto­te­la na­o­va­mo „ pe­tlja“ u sve obla­sti dru­štve­nih di­sci­pli­na tj na­u­ka, pa ta­ko i u po­li­to­lo­gi­ju.
Ako je tač­na po­la­zna pre­mi­sa da do­bro sta­nje u dru­štvu ne mo­ti­vi­še pro­sječ­nog bi­ra­ča na pro­mje­ne i obrat­no, osta­je nam da oci­je­ni­mo is­prav­nost dru­ge pre­mi­se ko­ja ka­že da je sta­nje u cr­no­gor­skom dru­štvu i eko­no­mi­ji lo­še ili bar ne­do­pu­sti­vo lo­še u od­no­su na mo­guć­no­sti ko­je kao dru­štvo ima­mo. Ovu pre­mi­su će sva­ki vi­so­ko­ško­lac bez ika­kve pri­pre­me la­ko pot­kri­je­pi­ti i po­vr­di­ti kroz po­dat­ke o ogrom­nom ra­stu jav­nog du­ga i jav­ne po­tro­šnje, ra­stu ne­li­kvid­no­sti i ste­ča­je­va u pri­vre­di, po­da­ci­ma o ka­ta­stro­fal­nim i kri­mi­nal­nim pri­va­ti­za­ci­ja­ma,’’ Afe­ri sni­mak’’, uče­sta­lim li­kvi­da­ci­ja­ma unu­tar kri­mi­nal­nih gru­pa... Ima li smi­sla da­lje na­bra­ja­ti? Na­ža­lost, ima! Jer pu­no je onih ko­je ne­ke pred­ra­su­de tje­ra­ju na za­ne­ma­ri­va­nje ili re­la­ti­vi­za­ci­ju dru­ge pre­mi­se. Te pred­ra­su­de su lo­ka­li­stič­kog ti­pa i pred­sta­vlja­ju va­žan fru­stri­ra­ju­ći fak­tor u ra­zu­mi­je­va­nju cr­no­gor­ske gra­đan­ske po­li­tič­ke svi­je­sti. One se naj­vi­še ogle­da­ju u go­to­vo men­ta­li­tet­skoj po­tre­bi da se u po­li­ti­ci sli­je­di Go­spo­dar i da je od že­lje da nam bu­de bo­lje je­di­no sna­žni­ji strah da ne bu­de go­re. Ako je, a je­ste ova­ko već vi­še od dvi­je de­ce­ni­je, on­da se i ne mo­že go­vo­ri­ti o gra­đan­skoj po­li­tič­koj svi­je­sti.
I tu smo pred tre­ćom pre­mi­som ko­ja ka­že da je gra­đan­ska po­li­tič­ka svi­jest u cr­no­gor­skom dru­štvu za­ma­glje­na „mre­nom“ ple­men­skog ar­ha­i­zma i ne­po­ti­zma bez pre­se­da­na u ši­roj re­gi­ji. Pri­zna­jem da ova­kva for­mu­la­ci­ja tre­će pre­mi­se mo­že bi­ti i ozbi­ljan iza­zov za ana­li­zu i ar­gu­men­ta­ci­ju fak­to­ra ko­ji pred­sta­vlja­ju po­seb­nost ili ka­rak­te­ri­stič­ne lo­ka­li­zme cr­no­gor­ske po­li­tič­ke svi­je­sti. Ne­ke po­seb­no­sti se mo­gu pre­po­zna­ti i u či­nje­ni­ci da se ne­ki ele­men­ti gra­đan­ske svi­je­sti i ci­vil­nog dru­štva, kao NVO sek­tor, mo­gu u od­re­đe­noj mje­ri i raz­vi­ja­ti, a da pri­tom po­li­tič­ka svi­jest osta­je ar­ha­ič­na. Do­daj­mo če­tvr­tu pre­mi­su pre­ma ko­joj po­sto­ji ne­ka­kav strah in­de­pen­di­sta od biv­ših uni­o­ni­sta. Na­mjer­no sto­ji „biv­ših“, jer iako ova pre­mi­sa ne mo­že bi­ti ospo­re­na va­lja na­gla­si­ti da nje­no iz­vo­ri­šte ni­je u sa­da­šnjoj re­al­no­sti već u nje­noj no­voj for­mi u ob­li­ku ira­ci­o­nal­ne pred­ra­su­de. Ovu pred­ra­su­du Go­spo­dar i re­žim vje­što pod­gri­ja­va­ju pre­ma po­tre­bi.
I na kra­ju pe­ta pre­mi­sa ka­že da fer i pra­ved­ni iz­bo­ri bez pri­ti­sa­ka i ma­ni­pu­la­ci­ja re­ži­ma još uvi­jek ni­su mo­gu­ći.
Po­sli­je svih po­me­nu­tih pre­mi­sa, a mo­glo bi ih bi­ti još, osta­je nam da se po­tru­di­mo da iz­ve­de­mo za­klju­čak o mo­guć­no­sti sko­rih pro­mje­na po­li­tič­ke vla­sti. Da­kle, po­ku­ša­li smo lo­gič­kim me­to­dom do­ći do spo­zna­je o sa­moj mo­guć­no­sti pro­mje­na bez re­le­vant­ne ana­li­ze o nji­ho­voj po­tre­bi. Stra­hu­jem da u na­šem slu­ča­ju po­li­tič­ka lo­gi­ka ima ozbi­ljan pro­blem, tj.ni­je mo­gu­će iz­ve­sti za­klju­čak o re­al­noj mo­guć­no­sti pro­mje­na ko­ji ne bi bio u kon­tra­dik­tor­no­sti s jed­nom ili vi­še pre­mi­sa. Naj­i­sprav­ni­ji je sle­de­ći: cr­no­gor­sko dru­štvo se na­la­zi u sta­nju te­ških po­dje­la i eko­nom­skog pa­da, a iz­laz iz ta­kvog sta­nja ni­je mo­guć bez po­šte­nih i fer iz­bo­ra ko­ji, me­đu­tim, ni­su spro­vo­dlji­vi u uslo­vi­ma ko­je or­ga­ni­zu­ju re­žim i Go­spo­dar. Otu­da je i osje­ćaj ne­mo­ći u gla­va­ma mno­gih ko­ji ra­zu­mi­ju po­stu­la­te gra­đan­ske po­li­tič­ke svi­je­sti. Otu­da i fi­nal­na kon­klu­zi­ja: u ne­re­gu­lar­nim uslo­vi­ma bez ika­kve ga­ran­ci­je za funk­ci­o­ni­sa­nje prav­ne dr­ža­ve, gra­đan­ski, ulič­ni i sva­ki dru­gi mir­ni pro­te­sti osta­ju je­di­ni me­tod ko­ji nu­di šan­su za pro­mje­ne. Dru­štvo bez ozbilj­nog unu­tra­šnjeg po­ten­ci­ja­la za pro­mje­ne ne­ma iz­gle­da da se pri­bli­ži Po­pe­ro­vom otvo­re­nom dru­štvu, pa ta­ko od­ba­ci­va­nje svih ko­lek­tiv­nih (na­met­nu­tih) pred­ra­su­da i ar­ha­i­za­ma osta­je ne­za­o­bi­la­zan put ka raz­vo­ju gra­đan­ske svi­je­sti u Cr­noj Go­ri.

Pi­še: mr Mi­lo­van Ba­ždar