Iako ve­ći­na ži­te­lja dva­na­est žup­skih se­la na vi­so­rav­ni Lu­ka­vi­ca ima svo­je ka­tu­ne, iz go­di­ne u go­di­nu sve ma­nje je onih ko­ji to­kom lje­ta ta­mo iz­di­žu sa sto­kom. Osnov­ni raz­log je lo­ša put­na in­fra­struk­tu­ra či­je sta­nje je naj­go­re na lo­ka­li­te­tu gdje su ka­tu­ni sta­nov­ni­ka se­la Du­či­ce, Ju­go­vi­ći i Sta­rog Se­la. Od mje­sta Ba­re Bo­jo­vi­ća na Lu­ka­vi­ci do ima­nja mo­že se do­ći is­klju­či­vo te­ret­nim i te­ren­skim vo­zi­li­ma, jer ma­ka­dam­ski put če­ka na po­prav­ku go­to­vo če­tvrt vi­je­ka. Od žup­skog mje­sta Ma­čak sva­kog pro­lje­ća mje­šta­nin Pu­ni­ša Vo­ji­no­vić do lu­ka­vič­kog ka­tu­na do­pra­ti sta­do od oko 150 ova­ca.
-Od ku­će do ka­tu­na tre­ba mi i vi­še od če­ti­ri sa­ta ho­da. Krup­nu sto­ku pre­vo­zi­mo ka­mi­o­nom, ali je put iz­u­zet­no loš, zbog to­ga je sve ma­nje sto­ča­ra iz Žu­pe na Lu­ka­vi­ci. Osta­li smo upor­ni mi sta­ri­ji ko­ji smo na­vi­kli na lo­še uslo­ve, mla­di ne­će i la­ko od­u­sta­ju. Kad bi se put po­pra­vio si­gu­ran sam da bi vi­še lju­di do­la­zi­lo sa sto­kom- is­pri­čao je Vo­ji­no­vić.
Na ka­tu­nu ne­kad do­če­ka i po­če­tak de­cem­bra, a ka­ko is­ti­če, sva­ke go­di­ne se na­da­ju da će se Op­šti­na i re­sor­no mi­ni­star­stvo sje­ti­ti da su im po­prav­ku sko­ro ne­pro­hod­nog di­je­la ce­ste obe­ća­li još 1991. go­di­ne.
-Ta­da je od Žu­pe do Lu­ka­vi­ce as­fal­ti­ran dio pu­ta i da­to nam je obe­ća­nje da će bi­ti as­fal­ti­ran i osta­tak ce­ste do na­ših ka­tu­na. Iste go­di­ne po­če­la je i elek­tri­fi­ka­ci­ja, i ja sam ko­pao ru­pe za stu­bo­ve, ali stru­ja do na­ših ima­nja ni­je do­šla. Ko­ri­stim so­lar­nu ener­gi­ju, tek to­li­ko za osnov­ne po­tre­be, re­kao je Vo­ji­no­vić.
Op­šti­na i dr­ža­va, is­ta­kao je advo­kat Mi­lan Vo­ji­no­vić, ko­ji na lu­ka­vič­kom ka­tu­nu odr­ža­va ro­di­telj­sko ima­nje, za­po­sta­vi­li su u pot­pu­no­sti i Žu­pu i po­tre­be ži­te­lja. U ime kom­ši­ja se, zbog pro­ble­ma na ka­tu­nu obra­ćao na broj­ne adre­se.
-Pi­sao sam i pred­sjed­ni­ku dr­ža­ve Fi­li­pu Vu­ja­no­vi­ću, ne­ka­da­šnjem mi­ni­stru po­ljo­pri­vre­de Mi­lu­ti­nu Si­mo­vi­ću, kao i Mje­snoj za­jed­ni­ci Žu­pa nik­šić­ka. Pre­do­čio sam im da na Lu­ka­vi­ci to­kom lje­ta bu­de vi­še hi­lja­da gr­la sto­ke, da po­sto­je uslo­vi za raz­voj i da put tre­ba hit­no sre­di­ti, ali od­go­vor do da­nas ni­je sti­gao ni od ko­ga, ka­zao je Vo­ji­no­vić.
Pro­ljeć­ne i je­se­nje ki­še sva­ke go­di­ne na­no­vo na­pra­ve šte­tu na spor­noj di­o­ni­ci, a Vo­ji­no­vić da bi sti­gao do svo­je vi­ken­di­ce pla­ća pri­vat­ni­ke da donekle sre­de ce­stu. Ve­li­ku šte­tu zbog ta­kvog sta­nja tr­pi i do­ma­ćin­stvo Mi­lo­ša i Ro­se Ze­če­vić iz žup­skog se­la Ju­go­vi­ći ko­ji na Lu­ka­vi­ci po ne­ko­li­ko mje­se­ci bo­ra­ve sa sto­kom. Kom­ši­je ko­je iz­di­žu na taj ka­tun, ka­že Ze­če­vić, po­što ne mo­gu ce­stom ko­ri­ste oko 300 me­ta­ra nje­go­ve li­va­de.
-Znam ka­ko je, pa ni­kom ni­ka­da ni­je­sam ni ri­ječ re­kao. Da se ho­će ne­što po­kre­nu­ti, spre­man sam da uče­stvu­jem ka­ko god sa­mo da se put po­pra­vi. Ne mo­ra­ju sta­vlja­ti as­falt, ma­kar sa­mo te kri­tič­ne dje­lo­ve da sre­de, ka­že Ze­če­vić.
Te­ška je za­ra­da na Lu­ka­vi­ci upra­vo zbog lo­ših uslo­va, a tro­ško­vi se sa­mo po­ve­ća­va­ju. Ze­če­vi­ći, kao i osta­li, mo­ra­ju pla­ti­ti pre­voz za sto­ku, a kup­ci ne do­la­ze na ka­tun da ot­ku­pe po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vo­de.
-Svi go­vo­re o raz­vo­ju po­ljo­pri­vre­de, ot­ku­pu vi­ško­va, pro­mo­ci­ji zdra­ve hra­ne, a na Lu­ka­vi­ci ne­ma ko da je ku­pi. Sve mo­ra­mo sa­mi, ni­ko na po­ma­že, jer imam uti­sak da se da­je oni­ma ko­ji već ima­ju, a na­ma ho­će da uzmu i ono što s mu­kom za­ra­di­mo. Ka­žu da ide­mo u Evro­pu, ali ovako ne­će­mo mi ni­gdje sti­ći, ogor­če­na je do­ma­ći­ca Ro­sa Ze­če­vić. B.B.- L.N.


Sta­ri­ca no­ći pro­vo­di uz lam­pu

Ru­pe za stu­bo­ve od stru­je is­ko­pa­ne pri­je 24 go­di­ne, ka­ko ka­že vre­me­šna Dra­ga Jo­kić, odav­no su za­bo­ra­vlje­ne i vi­še se i ne pri­mje­ću­ju. Iako ima 78 go­di­na, ona ne­ma na­mje­ru da od­u­sta­ne od ka­tu­na gdje iz­di­že sa sto­kom u ra­no pro­lje­će i tu do­če­ka pr­ve snje­go­ve.
-Na­vi­kla sam na ka­tun, pa mi ne sme­ta ni što stru­je ne­ma. Imam lam­pu na gas ko­ja mi je uve­če je­di­na svje­tlost, ali ža­lim što mi dje­ca i unu­ci ne mo­gu če­šće do­ći, jer je put loš. Ne­će dje­ca ta­mo gdje ne­ma stru­je i vo­de, još kad ih do­če­ka ce­sta ko­jom vi­še ni sto­ka ne mo­že on­da la­ko od­u­sta­ju bez ob­zi­ra na to što je Lu­ka­vi­ca li­je­pa i zdra­va pla­ni­na, ka­za­la je Jo­ki­će­va.


Šta su Ma­đa­ri iz­no­si­li iz pe­ći­ne?

Lu­ka­vič­ki ka­tu­ni na­la­ze se na oko 1.650 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, a kra­jo­lik s ne­tak­nu­tom pri­ro­dom kra­se ma­si­vi Ma­log i Ve­li­kog Žu­ri­ma, Ka­pe­ta­no­vo je­ze­ro kao i 365 iz­vo­ra. Advo­kat Vo­ji­no­vić je na­gla­sio da je vi­so­ra­van iz­u­zet­na i za raz­voj tu­ri­zma, a to­kom lje­ta po­sje­ću­ju je broj­ni za­lju­blje­ni­ci u pri­rod­ne lje­po­te.
-Lju­di ko­ji do­đu sa stra­ne, re­ci­mo Izra­el­ci ili Slo­ven­ci, ču­de se da na ova­kvom lo­ka­li­te­tu ne­ma pri­stoj­nog pu­ta i stru­je. Go­di­na­ma sa do­la­zi­li Ma­đa­ri ko­ji su su spu­šta­li u jed­nu pe­ći­nu u ko­joj po­sto­ji je­ze­ro. Uju­tro bi u pe­ći­nu ula­zi­li, a iz­la­zi­li uve­če i ne­što su iz­no­si­li, ali ni­ko od nad­le­žnih ni­je ni po­ku­šao da is­pi­ta o če­mu se ra­di- ka­zao je Vo­ji­no­vić.