Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Cr­na Go­ra, ot­kad se za­če­la kao dr­ža­va, a to je bi­lo odav­no, osta­la je kroz isto­ri­ju sve do da­na­šnjih da­na ve­li­ko po­pri­šte vla­sto­lju­blja i ne­kog ču­de­snog sa­mo­lju­blja.
Vje­ko­vi svje­do­če da taj ko­ji bi se na­šao na če­lu ovog pro­sto­ra, bi­lo sti­ca­jem ne­kih dru­štve­nih i isto­rij­skih okol­no­sti ili pak da ga je vri­je­me u or­bi­tu ''iz­ba­ci­lo'' na ne­ki dru­gi na­čin, u po­čet­ku je dje­lo­vao kao da ga je sa­mi Bog tu po­sta­vio (ako ni­je ka­kav ate­i­sta u pi­ta­nju)... Vre­me­nom bi po­čeo da sra­sta sa svo­jom dr­ža­vi­com, sma­tra­ju­ći je mal­te­ne svo­jim ''ata­rom'', ne­kom vr­stom svog vla­sni­štva, ko­je mu je osta­vlje­no u ama­net.
I, za­i­sta, u vre­me­nu te­o­kra­ti­je ova­ko ne­što je i ima­lo smi­sla, ima­ju­ći u vi­du svu ov­da­šnju kom­plek­snost pro­sto­ra, pod­ne­blja, sa­mog čo­vje­ka ko­ji na nje­mu obi­ta­va... Me­đu­tim u mo­der­nom vre­me­nu, vre­me­nu de­mo­kra­ti­je, ra­znih teh­no­lo­gi­ja i evrop­skih for­mi to se po­ma­lo či­ni i bi­zar­nim.
Re­kao bih skrom­no da je na­čin vla­da­nja u ovoj dr­ža­vi­ci vje­ko­vi­ma ostao isti i ne­pro­mi­je­njen, sa­mo su se teh­ni­ke i mo­de­li, shod­no teh­no­lo­gi­ja­ma, pro­mi­je­ni­li, po­sta­li so­fi­sti­ci­ra­ni­ji, na­či­ni ma­ni­pu­la­ci­je ri­gid­ni­ji i ne­čo­vječ­ni­ji.
Raz­go­va­ra­ju­ći ovih da­na sa svo­jim pri­ja­te­ljem, emi­nent­nim isto­ri­ča­rem (isti­ni­tim isto­ri­ča­rem ko­me je stra­na bi­lo ka­kva kva­zi-isto­ri­ja ko­ja pot­pa­da pod plašt bi­lo ka­kve ide­o­lo­gi­je ili par­ti­je), pri­sje­ti­smo se vre­me­na vla­da­vi­ne cr­no­gor­skog knja­za Da­ni­la Pe­tro­vi­ća i nje­ne slič­no­sti s vla­da­vi­nom sa­da­šnjeg od­la­ze­ćeg go­spo­da­ra.
Ima tu pu­no slič­no­sti, za ko­je ne bi­smo mo­gli re­ći da pot­pa­da­ju pod poj­mom naj­o­bič­ni­je ko­in­ci­den­ci­je. Na­i­me, cr­no­gor­ski knjaz, u na­ro­du po­zna­ti­ji i kao Ze­ko Ma­ni­ti ili Ze­ko Ma­li i po na­či­nu vla­da­vi­ne, ali i po broj­nim lič­nim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma pod­sje­ća na da­na­šnjeg go­spo­da­ra, zna­nog i kao Bri­tva. Ovaj pr­vi je do­šao iz­ne­na­da, na­kon pre­ra­ne smr­ti naj­ve­ćeg srp­skog pje­sni­ka, dok je ovaj dru­gi, u ša­re­nom džem­pe­ru, sti­gao po­sli­je zva­nič­ne smr­ti jed­ne na­o­pa­ke ide­o­lo­gi­je, iz ko­je je iz­ro­nio kao ne­kr­šte­no go­lo­bra­do mom­če.
Ze­ko je imao bra­ta Mir­ka, ve­li­kog voj­vo­du i ju­na­ka (po­bjed­ni­ka bit­ke na Gra­hov­cu), ali i ve­li­kog mu­či­te­lja svog na­ro­da ( Ku­či i Bje­lo­pa­vli­ći), bra­ta stvo­re­nog za hit­ne i opa­ke in­ter­ven­ci­je.
I da­na­šnji od­la­ze­ći go­spo­dar ima bra­ta, ko­ji dje­lu­je u mir­no­dop­skim okol­no­sti­ma. Me­đu­tim, shod­no vre­me­nu u kom ži­vi­mo, on to ra­di mu­dri­je, uče­šćem na ten­de­ri­ma i u ra­znim bu­ra­zer­sko-ku­mov­skim pri­va­ti­za­ci­ja­ma i po­ro­dič­no- od­go­vor­nim po­slo­vi­ma.
Ako je ne­ka­da Ze­ko Ma­ni­ti imao taj po­riv da, iako ože­njen, oku­plja naj­ljep­še Cr­no­gor­ke to­ga do­ba u ma­na­sti­ru Ostrog i na dru­gim mje­sti­ma ra­di ''dru­že­nja'', ka­žu da i od­la­ze­ći go­spo­dar slič­no dje­lu­je po Pri­mor­ju u ljet­njim mje­se­ci­ma...
Ono što po­ve­zu­je ova dva li­ka je­su i dje­la ko­ja će osta­ti kao naj­ve­će bru­ke u isto­ri­ji Cr­ne Go­re... Kod Ze­ka je to zvjer­sko ubi­ja­nje svog na­ro­da u Ku­či­ma i Bje­lo­pa­vli­ći­ma, a kod Bri­tve pri­zna­nje la­žne dr­ža­ve Ko­so­vo, uz sank­ci­je Ru­si­ji i ba­ti­na­nje i di­sci­pli­no­va­nje svog na­ro­da.
Da­kle, obo­ji­ca ri­gid­ni i oštri pre­ma svom na­mu­če­nom na­ro­du, a bes­kraj­no i do ni­voa ne­pri­jat­ne ser­vil­no­sti po­slu­šni stra­nim si­la­ma.
Vi­te­ški i cr­no­gor­ski od ma­ni­tih go­spo­da­ra.
Kad bi se na­rod po­bu­nio, obo­ji­ca su to sma­tra­li po­bu­nom pro­tiv dr­ža­ve, na­mje­rom ru­še­nja dr­ža­ve ko­ju, su­de­ći po stra­hu ko­ji po­ka­zu­ju, do­ži­vlja­va­ju kao vra­nin mo­zak, osje­tlji­vom i krh­kom, sla­ba­šnom i ne­ja­kom... Dr­ža­va to sam ja, po ko zna ko­ji put se ma­ni­fe­stu­je i u re­al­nom ži­vo­tu po­tvr­đu­je.
Je­dan moj pri­ja­telj je ra­ni­je go­vo­rio da za­pra­vo dr­ža­va ov­dje i ne tre­ba da po­sto­ji kad ne­ma bo­ja­zni od tur­ske na­je­zde, ma­da ja, ipak, ne bih to­li­ko da­le­ko išao... Me­đu­tim, evi­dent­no je da je vi­jek mno­gih do­sa­da­šnjih cr­no­gor­skih dr­ža­va tra­jao ko­li­ko i sam vla­dar, šta god to zna­či­lo.
Naj­no­vi­ja ba­ti­na­nja ko­ji­ma je pri­bje­gao od­la­ze­ći go­spo­dar po­sled­nji su tr­za­ji u od­bra­ni ne­če­ga što je vi­še neo­d­bra­nji­vo.
To ne­sto mo­že tra­ja­ti mje­sec, mo­že po­la go­di­ne, ali za­si­gur­no da se po­sled­nji da­ni od­bro­ja­va­ju.
Ako bu­de imao dr­žav­nič­ke mu­dro­sti i čoj­stva, vje­ru­jem da će od­la­ze­ći go­spo­dar i sam po­vu­ći ne­ke čo­vječ­ne i ju­nač­ke po­te­ze i po­šte­dje­ti se­be ve­li­ke bru­ke, a bo­ga­mi, re­kao bih, i ve­li­ke mu­ke.
Po sve­mu su­de­ći, od­la­ze­ći go­spo­dar je spre­man da do kra­ja bra­ni svoj ''atar'', a to već zna­či da će bi­ti ve­li­kih će­ra­nja po Cr­noj Go­ri.
Šta bismo mi bez će­ra­nja, mu­ke i bru­ke...