Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Pa zar ap­surd ni­je iza­zov? Skriveni smi­sao zar ne „omo­gu­ća­va“ i ap­surd? Ne da ga „omogućava“, ne­go tr­pi i iz­dr­ža­va nje­go­vo ra­zo­r­no dej­stvo. Zar naš cr­no­gor­ski i bal­kan­ski ap­surd ni­je iza­zov? Zar duh ne is­ku­ša­va svo­je mo­ći no­se­ći se s ap­sur­di­ma, i mo­že bi­ti - sa­vla­đu­ju­ći ih?
Kao da su ap­sur­di u ra­znim seg­men­ti­ma ži­vo­ta opet svi pre­na­preg­nu­to skon­cen­tri­sa­ni u po­li­tič­kim ap­sur­di­ma. Htje­li ne htje­li, po­li­ti­ka nam umno­go­me od­re­đu­je ži­vot. Ta­ko se ka­že, ne ka­žem ja. Ima iz te bo­dlji­ka­ve ži­ce iz­la­za, ali mo­žda tek za po­je­din­ce. Slo­bod­ni­ji i rav­no­du­šni­ji lju­di po­li­tič­ko-stra­nač­ki en­tu­zi­ja­zam i uti­li­ta­ri­zam, par­ti­to­kra­ti­zam, do­ži­vlja­va­ju kao bo­dlji­ka­vu ži­cu ko­ja je za­teg­nu­ta oko nas. U Cr­noj nam Go­ri to je sa­svim re­al­na sli­ka i sta­nje stva­ri. Ne mo­že čo­vjek da kro­či, a da ga ne ubo­de bo­dež te bo­dlji­ka­ve, zar­đa­le ži­ce. Ali, ne mo­že čo­vjek da pro­go­vo­ri ni­jed­nu slo­bod­nu ri­ječ, a da ne opa­li ša­mar­či­nu ak­tu­el­nom po­li­tič­kom esta­bli­šmen­tu, oli­če­nom u nje­go­vim vo­de­ćim či­nov­ni­ci­ma i ide­o­lo­zi­ma. (Ka­kvim cr­nim ide­o­lo­zi­ma, re­če mi je­dan čo­ve­jek, po­pra­vlja­ju­ći mo­je ri­je­či sle­de­ćim: ide­o­lo­gi­zo­va­nim ide­o­lo­zi­ma, ku­mro­vač­kim mu­tan­ti­ma uhva­će­nim u evro­a­me­rič­ke ide­o­lo­ške pro­jek­te, ko­ji ov­dje raš­či­šća­va­ju te­ren za svo­je po­slo­ve, nar­ko­ti­šu­ći na­še ja­do li­de­re (za­vr­za­ne) „evro­a­tlant­skim ra­jem“. Moj pri­ja­telj in­si­sti­ra na tač­nim for­mu­la­ci­ja­ma, i po­u­zda­noj di­jag­no­sti­ci. Ne­kad je na­o­pa­ka lo­gi­ka nor­mal­na, ka­že mi. I mno­gi ne umi­ju dru­ga­či­je ne­go na­o­pa­ko. Na­o­pa­ko im je je­di­no nor­mal­no, jer ni­kad ni­je­su do­pu­sti­li se­bi ni­šta ja­sno da sa­zna­ju. Ne­gdje in­tu­i­tiv­no osje­ća­ju da zna­nje i sa­zna­nje oba­ve­zu­je. Nor­mal­no je, da­kle, na­sta­vlja moj pri­ja­telj, da iz ras­pa­log „ko­mu­ni­stič­kog ra­ja“ za­vr­za­ni ko­ji ni­kad ni­šta po­u­zda­no ni­je­su sa­zna­li o svom na­ro­du pre­tr­ča­va­ju i ska­ču na­gla­vač­ke u „evro­a­tlant­ski raj“. Oni ne mo­gu da ži­ve bez ne­ko­ga ra­ja. Ne in­te­re­su­je ih na ka­kvom stvar­nom pa­klu sto­ji taj raj.
I ni­je va­žno što oni ne mo­gu dru­ga­či­je da ži­ve, ne­go što oni ži­ve pro­iz­vo­de­ći la­žni raj u na­ro­du ko­ji, pod dej­stvom te nar­ko­ze, ubr­za­no gu­bi osje­ćaj za re­alan ži­vot. Evo, sa­mo po­gle­daj­te ko­li­ko je za­lu­đe­ni­ka da­nas u Cr­noj Go­ri za NA­TO-om ko­ji je uni­zio i ra­zo­rio to­li­ko dr­ža­va i na­ro­da u po­sled­njih dva­de­set go­di­na, po­čev­ši od na­šeg.
U jav­nim an­ke­ta­ma po­vo­dom ula­ska u NA­TO če­sto se iz pro­stog na­ro­da ču­je ja­sna ri­ječ. „Ne, ni­ka­da, oni su ubi­ja­li na­šu dje­cu“. De­bi­lo­id­ni pro­pa­gan­di­sti NA­TO-a obič­no ka­žu – „to je emo­ci­ja, i to ne­ma vri­jed­nost ar­gu­men­ta’’! Pro­pa­gan­di­sta, za­lu­đen NA­TO ra­jem, ne ču­je taj „ar­gu­ment“ već od­mah nu­di ja­bu­ku iz obe­ća­nog NA­TO ra­ja: „S NA­TOM do­la­ze in­ve­sti­ci­je – no­vac, raj, za­bo­rav.
Za ide­lo­šku kre­a­tu­ru za­vr­za­na, ne­zna­ve­nja­ka, slu­gu, slu­gi­nu slu­gu, ko­ji se dr­ži pri­či­nih pri­ča, ži­vot na­še dje­ce je „na­iv­na emo­ci­ja“ bez te­ži­ne, a „in­ve­sti­ci­je“ (ko­je su naj­vi­še bi­le u bom­ba­ma i osi­ro­ma­še­nom ura­ni­ju­mu) – naj­bo­lje za Cr­nu Go­ru.
Kad maj­ka odre­ši­to ka­že: „oni su ubi­ja­li na­šu dje­cu“, ka­že da su oni ubi­ja­li na­šu dje­cu i 1914–1918. i 1941–1945, i od 1991–1999. Za­vr­zan, ide­o­lo­ška kre­a­tu­ra, ku­mro­vač­ki mu­tant, NA­TO en­tu­zi­ja­sta, na­rod­ski re­če­no, za­lu­đe­nik re­a­gu­je kao da se spo­mi­nje Abi­si­ni­ja, a ne nje­gov na­rod i dr­ža­va i na­sta­vlja da dro­bi ono što su mu na­dro­bi­li u gla­vu i po­sla­li na pja­cu da pro­da­je. E, đa­vo­la cr­nog pro­dao! I đa­vo­la tro­stru­kog ku­pio!
Če­kam kad će se ne­ko od ovih par­tij­skih mu­ta­na­ta sje­ti­ti da ode kod Sve­ta Ma­ro­vi­ća da se če­mu na­u­či. On je pro­šao kroz sve ka­drov­ske i bi­znis ško­le, po­čev od ku­mro­vač­ke, pa pre­ko srp­ske epi­ke, cr­no­gor­ske her­me­ne­u­ti­ke, la­tin­ske ka­ti­he­ti­ke, pra­vo­slav­ne omi­li­ti­ke, fi­nan­sij­ske fan­ta­sti­ke, po­tom vi­so­ku ško­lu li­de­stva, i ško­lu vla­da­nja iz sjen­ke, dok je pun is­ku­stva i pre­mu­dar sti­gao u no­vu cr­no­gor­sku pre­sto­ni­cu - Spuž.
Za­što ti en­tu­zi­ja­sti sve uče od Mi­la, a ni­šta od Sve­ta? Kad je Sve­to bio i Mi­lo i sve to, a Mi­lo još ni­je ni na po­la pu­ta?
(Autor je knji­žev­nik)