Autor: Dra­gan Bur­sać


Zna­te li ko je Ab­dul Aziz al-Kas­sar? Ne zna­te. Ri­ječ je o te­le­vi­zij­skom vo­di­te­lju, ko­ga je vjer­ska po­li­ci­ja Sa­u­dij­ske Ara­bi­je uhap­si­la u jed­nom šo­ping cen­tru jer je, hmmm, pre­zgo­dan. Čo­vjek ne da gle­da­ti u se­be ko­li­ko do­bro iz­gle­da. Že­ne, sve pod bur­ka­ma, pa­da­ju u trans. I po­ko­ji mu­ška­rac, da­ka­ko. Al’ u se­bi. E, da že­ne pod bur­ka­ma ne bi pa­da­le u trans, a po­što al- Kas­sar ne da gle­da­ti u se­be od zgod­no­će, tu je vjer­ska po­li­ci­ja, ko­ja li­je­po uhap­si čo­vje­ka i Al­lah mi­ran.
I ka­kve ve­ze sve to ima sa Sa­ra­je­vom, na­pri­li­ku, pi­ta­će se mno­gi? Pa ni­je da ne­ma. U sve­op­štoj sa­u­di­za­ci­ji gra­da pod­no Tre­be­vi­ća, za­vi­čaj­no udru­že­nje ‘’Ze­le­ne be­retke’’ že­li od­re­đi­va­ti ko (ne) mo­že na­stu­pa­ti u Sa­ra­je­vu! Pod na­stu­pom se pod­ra­zu­mi­je­va, valj­da, jav­no po­ja­vlji­va­nje po­zna­tih i ma­nje po­zna­tih lič­no­sti sa Bal­ka­na.
A, za­bra­na se od­no­si na sva­kog iz­vo­đa­ča ko­ji je „svo­jim pri­ja­šnjim na­stu­pi­ma na jav­nim ili pri­vat­nim za­ba­va­ma ve­li­čao čet­ni­štvo ili usta­štvo ili ši­rio na­ci­o­nal­nu mr­žnju“.
Pa, do­bro. Ne­će mo­ći na­stu­pa­ti sa­mo Ba­ja Ma­li Knin­dža i Tomp­son. I Bo­ra Čor­ba. I Bo­ro Dr­lja­ča. I Vla­do Ge­or­gi­jev. I Sve­tla­na Ra­žna­to­vić. I Le­pa Bre­na. I Ku­stin or­ke­star. I Ne­le­to­vo „Pu­še­nje“. I ‘’Ma­ga­zin’’. I Ton­či Hu­ljić. I Han­ka Pal­dum (ups, Han­ka mo­že). I Ma­ri­ja Še­ri­fo­vić. A, do­bro, Ma­ri­ja je bi­la.
A, baš zbog Še­ri­fo­vić­ke se po­di­gla to­li­ka ham­pa u Sa­ra­ju. Sve u sve­mu, ma­lo ra­ci­o­nal­ni­ji mo­zak će po­mi­sli­ti ka­ko vi­še-ma­nje u glav­nom gra­du ne­će bi­ti ni svir­ke, a bog­me, shod­no to­me, ni­ti bi­lo ka­kvih jav­nih oku­plja­nja ko­ja re­me­te ću­do­re­đe no­vo­u­spo­sta­vlje­nog tur­bo­i­sla­ma, ko­ji po­či­va u sva­kom tr­žnom cen­tru, od Stu­pa do Ba­ščar­ši­je. Taj fi­ni umi­ve­ni islam, što kom­bi­nu­je di­zaj­ni­ra­nu fe­re­džu, ni­kab ili bur­ku sa Kli­nik ko­zme­ti­kom. Taj islam što mik­sa fast-fu­do­ve sa nar­gi­la­ma i na­ma­zi­ma. To je taj pre­div­ni islam, ko­ji kom­bi­nu­je dža­mij­ska vjen­ča­nja i pro­fe­si­o­nal­ni eskor­ting. Islam, ko­ji ar­hi­tek­ton­ski po­di­že kon­do­mi­ni­ju­me sa­mo­do­volj­ne, za no­ve grun­tov­ne vla­sni­ke sa­ra­jev­skih po­br­đa. Islam, ko­ji ob­je­di­nju­je jav­ne na­ma­ze i taj­no opi­ja­nje uz Je­ce, Ce­ce i osta­le „čet­ni­ku­še“.
Ali vjer­skoj po­li­ci­ji, zna­noj kao ‘’Ze­le­ne be­ret­ke’’, ni­je do­volj­no ogra­ni­či­ti sa­mo uvoz zlih po­zna­tih an­ti­pa­tri­o­ta u naj­mla­đu pod­no­tre­be­vić­ko-tr­žno-mo­lov­sku dža­ma­hi­ri­ju. Jok! Neo­p­hod­no je i obič­nog bož­ja­ka, ko­ji se po pro­cje­ni lji­lja­no­vog oka za­mje­rio Sa­raj­sta­nu, eli­mi­ni­sa­ti s oku­plja­nja. I to se eks­pli­ci­te ve­li u nji­ho­vom sa­op­šte­nju:
„Oni ko­ji su na bi­lo ko­ji na­čin svo­jim po­stup­ci­ma po­ma­ga­li i po­dr­ža­va­li agre­so­ra, is­ti­ca­li obi­ljež­ja agre­so­ra, ne­gi­ra­li agre­si­ju, uče­stvo­va­li u agre­si­ji i po­ti­ca­li je ili su to ra­di­li nji­ho­vi vla­sni­ci - or­ga­ni­za­to­ri - me­na­dže­ri ne­će mo­ći na­stu­pa­ti ili or­ga­ni­zo­va­ti bi­lo ka­kvu ma­ni­fe­sta­ci­ju.“
Pa ova­ko do­bro ni Mi­lo­rad Do­dik ne bi sa­sta­vio sa­op­šte­nje!
A, sad ozbilj­no. Ka­da vi­di­te ovu de­fi­ni­ci­ju za­bra­ne, pa­aa u Sa­ra­je­vu ne­će mo­ći na­stu­pa­ti bi­lo ko osim lju­di ko­ji su pre­ži­vje­li op­sa­du, ne­ka­ko su po­zna­ti i ‘’Be­ret­ke’’ im da­ju kli­mo­glav. Da­kle, Han­ka, na te­be je red.
Ne­go, ma­ni­mo se za­je­ban­ci­je. Ma­ni­mo se čak i šu­plje pri­če o Vla­di Ge­or­gi­je­vu ko­ji pre­ko Tvi­te­ra za­pi­ša­va ha­ške su­di­je što uka­za­ma­ti­še Ka­ra­dži­ća, pa ga on­da Sa­raj­ke za­pi­ša­va­ju zbog nje­go­vog pi­ša­nja. Ma­ni­mo se ma­sov­nog pi­šin­ga i uozbi­lji­mo stvar.
U do­ba kad de­mo­bi­li­sa­ni bor­ci di­ljem BiH, bar oni ko­ji ni­su iz­vr­ši­li sa­mo­u­bi­stva, i ko­ji ni­su pod­le­gli ka­kvoj bo­le­šti­ni, ve­lim ka­da ti jad­ni­ci bu­kval­no ska­pa­va­ju od gla­di, „Ze­le­ne be­ret­ke“, od sil­ne do­ko­no­sti i pa­sja­lu­ka, pre­u­zi­ma­ju na se­be estrad­no-me­na­džer­ski po­sao vjer­ske po­li­ci­je u SAU ara­bij­skom sti­lu.
Ali, za ovo iži­vlja­va­nje na pa­pi­ru ra­zno­ra­znim od­lu­ka­ma, de­kre­ti­ma i for­mi­ra­njem ko­mi­si­ja ko­je­ka­kvih, ima po­do­bro ob­ja­šnje­nje. Sa­ra­je­vo, kroz pre­su­du Ka­ra­dži­ću, ži­vi po ko zna ko­ji put re­vik­ti­mi­za­ci­ju. I na­mje­sto pot­pu­nog mi­ra, ko­ji bi tre­ba­lo da se ja­vi iz­ri­ca­njem ka­zne dže­la­tu za udru­že­ni zlo­či­nač­ki po­du­hvat baš nad gra­đa­ni­ma Sa­ra­je­va, ja­vlja se ne­ko fru­stra­ci­o­no ne­za­do­volj­stvo. Za­što ni­je do­bio do­ži­vot­nu ro­bi­ju? Ma­lo mu je i smrt­na ka­zna! Šta je sa ge­no­ci­dom u se­dam op­šti­na, bru­ji ka­sa­ba, ko­ja se upra­vo su­prot­no pre­su­di, ne mi­ri ni sa so­bom, ni­ti sa epo­hom ko­ja je pri­je par da­na, bar for­mal­no okon­ča­na.
To je je­dan par ru­ka­va. Dru­gi le­ži u po­sa­đe­nom i go­re spo­me­nu­tom tur­bo­folk isla­mu. Jed­na­kom kao i ka­to­li­ci­zam i pra­vo­sla­vlje ko­ji su na­sta­li rat­nih i po­rat­nih go­di­na i ko­ji su sim­bi­o­za sve pr­ljav­šti­ne de­ve­de­se­tih, smla­vlje­nog du­ha i jef­ti­ne za­ba­ve za ši­ro­ke na­rod­ne ma­se.
Ko to u ovim na­šim ka­lju­ža­ma prak­ti­ku­je sve te sil­ne mo­no­te­i­stič­ke re­li­gi­je mi­ra i lju­ba­vi u sa­mo­ći u svo­ja če­ti­ri zi­da i u svo­joj du­ši? Ni­ko, ili ri­jet­ko ko. Za­to što je to ta­ko pas­se, ta­ko do­sad­no, a i bra­te mi­li, ni­ko ne vi­di bra­ta bez te­spi­ha, bez krat­kih to­la i du­ge bra­de. To je taj pri­mi­ti­vi­zam naš na­su­šni, či­ji su pro­pa­ga­to­ri baš na­re­če­ni pje­va­či s po­čet­ka tek­sta, a ide­o­lo­zi ze­le­no­be­ret­ka­ši, čet­ni­ci i usta­še di­ljem us.anog nam tro­u­gla.
„Do­šlo je vri­je­me da se poč­ne mi­sli­ti na žr­tve agre­si­je”, sto­ji na kon­cu sa­op­šte­nja Udru­že­nja „Ze­le­nih be­ret­ki“.
Mr­tva usta ne go­vo­re i pre­ma žr­tva­ma agre­si­je tre­ba se od­no­si­ti sa pu­nim pi­je­te­tom. Ali, žr­tve agre­si­je ni­su iz­gi­nu­le, po­sve si­gur­no, da bi ne­ko u nji­ho­vo ime pra­vio tur­bo-dža­ma­hi­ri­ju, i ona­ko iz ho­bi­ja po­put vjer­ske po­li­ci­je od­re­đi­vao pa­tri­ot­ske mje­re po ko­ji­ma ne­ko mo­že ili ne mo­že po­sje­ti­ti glav­ni grad Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i na­stu­pi­ti is­pred nje­go­vih gra­đa­na.
Lju­di će, vo­đe­ni svo­jom pa­me­ću, kul­tur­nim na­vi­ka­ma, afi­ni­te­ti­ma i du­bi­nom bu­đe­la­ra ne­ko­ga gle­da­ti i slu­ša­ti. I ni­ko im de­kre­ti­ma ne­će vri­je­đa­ti in­te­li­gen­ci­ju!
I za­to je ljud­ski na­da­ti se da će sve in­sti­tu­ci­je shva­ti­ti ovu bu­da­la­šti­nu, upra­vo kao bu­da­la­šti­nu. Ova lu­dost od ini­ci­ja­ti­ve upra­vo ide na ru­ku usta­ša­ma i čet­ni­ci­ma ka­da ka­žu da je Sa­ra­je­vo po­sta­lo „te­he­ran­sko Sa­ra­je­vo“.
Ina­če:
-Do­bar dan, mom­či­no, po­đi s na­ma u sta­ni­cu vjer­ske po­li­ci­je!
-Što? Hap­si­te me što sam Ni­ko­la Ro­kvić, sin Ma­rin­ka Ro­kvi­ća, Sr­bin?
-Jok, pre­zgo­dan si!
wwwbu­ka.com