Nik­šić- Epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je sa pro­to­je­re­jem -sta­vro­fo­rom Dra­ga­nom Kru­ši­ćem i banj­sko-ru­din­skim pa­ro­hom Ra­den­kom Ko­pri­vi­com osve­štao je spo­men - obi­ljež­je pre­ci­ma brat­stva Mir­ko­vić u banj­skom se­lu Ma­ca­va­re. Spo­me­nik s kr­stom po­dig­nut je u se­o­skom gro­blju gdje je brat­stve­nič­ko gro­blje i cr­kva po­sve­će­na Sv. Jo­va­nu Kr­sti­te­lju, du­hov­nom za­štit­ni­ku Mir­ko­vi­ća. Na obi­ljež­ju je ukle­sa­no ime nji­ho­vog ro­do­na­čel­ni­ka Mir­ka, ko­ji se u te kra­je­ve do­se­lio pri­je 303 go­di­ne, a on­da i ime­na na­red­nih pet ge­ne­ra­ci­ja pre­da­ka, od­no­sno do pr­vog ko­jem je u Ma­ca­va­ra­ma ra­ni­je po­dig­nut spo­me­nik. Po­di­za­njem spo­me­ni­ka, brat­stvo Mir­ko­vić, be­sje­dio je vla­di­ka, sa­gle­da­va svo­ju pro­šlost i isto­ri­ju u zna­ku kr­sta ko­ji po­di­že pre­ci­ma.
-Krst go­spod­nji je­ste znak žr­tve Hri­sto­ve, nje­go­vo­ga ras­pe­ća, smr­ti, po­gre­be­nja, ali i znak vas­kr­se­nja nje­go­vo­ga i po­bje­de nad smr­ću i znak sla­ve hri­šćan­ske vje­re pra­vo­slav­ne, Hri­sto­vo­ga ukup­no­ga dje­la na ze­mlji. Na­ši pre­ci vje­ro­va­li su jed­no­stav­no, pro­sto u Sve­tu ži­vo­no­snu Tro­ji­cu, Oca i Si­na i Sve­to­ga du­ha. Ta­ko se kr­šta­va­li, kr­snim zna­me­njem osje­nji­va­li i to im je bi­lo naj­va­žni­je da sa­ču­va­ju vje­ru i du­šu i da to osta­ve u za­vje­šta­nje svo­jim po­tom­ci­ma kao naj­ve­će bo­gat­stvo, be­sje­dio je epi­skop Jo­a­ni­ki­je.
Na du­hov­noj osno­vi, ka­zao je vla­di­ka, te­me­lje se i dom i cr­kva, ali i čast i po­šte­nje, pam­će­nje i tra­di­ci­ja. Pre­ci Mir­ko­vi­ća do­se­li­li su se na pod­ruč­je Ma­ca­va­ra, re­kao je epi­skop Jo­a­ni­ki­je, u te­ško vri­je­me, ali ono ni­je mo­glo slo­mi­ti nji­hov ka­rak­ter, duh, vje­ru i vr­li­nu, već su bi­va­li sve ja­či i čvr­šći.
-Ovo kr­sno zna­me­nje bi­će utje­ha du­ša­ma va­ših pre­da­ka na ne­bu, ali i ohra­bre­nje i pu­to­kaz va­šem po­tom­stvu i ne­ka im bu­de na zdra­vlje i ne­ka bu­de sa bo­ži­jim bla­go­slo­vom ovo što ste ra­di­li, is­ta­kao je vla­di­ka.
Pro­jek­tant i kti­tor spo­men- obi­ljež­ja je aka­de­mik Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­ni­ka Dra­go Mir­ko­vić ko­ji ži­vi i stva­ra u Bi­je­lji­ni. Ka­ko je Mir­ko­vić ka­zao, po­no­sno no­se­ći brat­stve­nič­ko ime za­da­tak im je da za­vje­šta­ju na­ci­ju, vje­ru pra­vo­slav­nu, brat­stve­nič­ku kr­snu sla­vu Sv. Jo­va­na, je­zik i na­še ge­ni­jal­no pi­smo ći­ri­li­cu.
-Sa­mo na ta­kav na­čin će nas mi­mo­i­ći za­bo­rav Hri­sto­ve žr­tve, sa­mo ta­ko će­mo osta­ti dio po­no­snog na­ro­da ko­me su sve­ci bi­li pr­vi vla­da­ri i pr­vi pro­svje­ti­te­lji. Ne do­zvo­li­mo da da­na­šnje vri­je­me se­ku­la­ri­zma i li­be­ra­li­zma u ma­te­ri­ja­li­zmu i glo­ba­li­zmu na­pra­vi od nas ne­ke ne­po­sto­je­će lju­de. Mi iz ovih br­da smo na­rod ep­ski, na­rod usme­ne ri­je­či, ko­ja je pre­no­še­na ili uz gu­sle pje­va­na, ri­je­či ko­ja je sa­ču­va­la uspo­me­ne na na­še pret­ke, na na­šu pro­šlost i na vje­kov­nu bor­bu za slo­bo­du, re­kao je, iz­me­đu osta­log, Mir­ko­vić.
Pred­stav­nik dva­na­e­ste ge­ne­ra­ci­je Mir­ko­vi­ća, pe­to­go­di­šnji i naj­mla­đi Alek­san­dar Mi­lo­šev Mir­ko­vić iz­go­vo­rio je mo­li­tvu pre­ci­ma ko­ju je na­pi­sao nje­gov djed Dra­go. Na brat­stve­nič­kom sa­bra­nju pri­god­nom be­sje­dom obra­tio se i pro­to­je­rej -sta­vro­for Kru­šić, a u pro­gra­mu je uče­stvo­vao i gu­slar Đor­đi­je Ko­pri­vi­ca.
B.B.


Vje­ra ni­je zlat­na ri­bi­ca

Bje­že­ći od tur­sko­ga no­ža, pod­sje­tio je Vu­ka­šin Mir­ko­vić, nji­hov ro­do­na­čel­nik Mir­ko sa bra­ćom Pe­rom i Baj­če­tom po­čet­kom 18. vi­je­ka do­se­lio je u Ba­nja­ne. Vje­ra, ka­zao je on, ni­je baj­ka, ni­ti „zlat­na ri­bi­ca“, pa da u tre­nut­ku kad ne­što za­že­liš tu že­lju i is­pu­ni.
-Vje­ra je ono če­mu nas uči apo­stol Pa­vle „tvr­do če­ka­nje ono­ga če­mu se na­da­mo“.
Ako čo­vjek ni­šta ne če­ka, ni u šta ne vje­ru­je i ni­če­mu se ne na­da, on­da je u bez­na­đu i ne­ma mu spa­sa, ni po­mo­ći. Za­bo­ra­vi­ti pret­ke, zna­či za­gu­bi­ti ko­ri­je­ne, brat­stvo i svo­ju isto­ri­ju, iden­ti­tet i, da bu­de još go­re, iz­gu­bi­ti i sa­mog se­be, ka­zao je Mir­ko­vić.