-PI­ŠE: Vuk Vu­ko­vić

Si­stem je, na­po­slet­ku, ostao u dru­gom sta­nju: plod je sâm uni­ver­zum. Ko­nek­ci­ja je tu da od­mo­ri Bo­ga; mre­ža­sta per­cep­ci­ja mu­ve, sa­zve­žđem ras­po­la­že­mo na sve­ga je­dan klik. Čak ni zvi­je­zde vi­še ne osta­ju ne­do­re­če­ne.
Ap­strak­ci­ja se iz­li­la u pro­gram, što zna­či da smo se ozbilj­no po­če­li vas­pi­ta­va­ti u nauč­noj fan­ta­sti­ci. Po­put ra­ču­na­ra ko­ji je ujed­no i ša­hov­ski ge­ni­je, te­ži­mo se vje­štač­ki pre­o­bra­zi­ti, pret­pla­ti­ti na pa­ket su­per­in­te­li­gen­ci­je.
U tom pro­gra­mu, ne sa­mo teh­no­lo­gi­ja, i hra­na je pa­met­na. Bu­du­ći da ni­šta ni­je stvar­no, tim pri­je, ni­šta ni­je ne­mo­gu­će. Sve ra­di na svo­joj hi­per­re­a­li­za­ci­ji, ta­ko da pro­iz­vod da­je mak­si­mum, dok pri­tom tro­ši mi­ni­mum. Vir­tu­a­li­za­ci­ja se po­ka­za­la kao kr­ja­nji do­met eko­lo­gi­je, kao ze­le­ni­lo ko­mu­ni­ka­ci­je, in­fra­struk­tu­re, lju­ba­vi.
Si­stem ni­šta ne opo­vr­ga­va, čak i ne do­vo­di u pi­ta­nje, jer ni­šta ne sa­dr­ži. Ta­kvo je i ekran­sko pu­to­va­nje: sli­ka kru­ži svim mje­sti­ma, dok se put­nik dr­ži nul­te tač­ke. Ubr­za­nje ne te­ži re­a­li­za­ci­ji, pri­je je to si­la i spek­takl za se­be, u ko­jem sli­ka pre­no­si fleš na­bi­jen svje­tlo­šću bez pred­me­ta.
Na ovaj na­čin, re­ci­mo ova­ko, bu­duć­nost gu­bi sve od mo­gu­će auto­no­mi­je. Grad-stu­dio vi­še ni­je kom­bi­na­ci­ja mrač­ne ver­zi­je u ko­joj se pre­pli­će teh­no­lo­gi­ja i apo­ka­lip­sa, na­pro­tiv, to je sa­da ani­ma­ci­ja pre­či­šće­nja ide­o­lo­gi­jom ko­ja kom­bi­nu­je pri­ro­du i psi­ho­a­na­li­zu. Si­stem je u jed­nom po­sve evo­lu­i­rao: hit­nut u bu­duć­nost, pro­go­vo­rio je s onu stra­nu o taj­ni kva­li­te­ta traj­no­sti, ko­ja po­dr­ža­va stro­go in­stru­men­tal­ni do­pri­nos umre­že­nog uni­ver­zu­ma sig­na­la i sim­pa­ti­ja. Ne­kad ras­pu­san, ovaj svi­jet je sa­da ze­le­no kon­tro­li­san.
Ra­ču­nar iz­ve­den iz jed­ne će­li­je, pred­sta­vlja bo­žan­stvo u ma­lom. Otud se teh­no­lo­gi­ja mi­ni­mi­zi­ra­la, sve­la na di­men­zi­ju ba­te­ri­je. Za­to si­stem ne tre­ba mi­sli­ti kao ne­što ču­do­vi­šno (nu­kle­ar­no), šta­vi­še, to je jed­na če­sti­ca, tek vlak­no uni­ver­zu­ma.
(Kad se eko­lo­gi­ja bu­de sve­la na ra­ču­ni­cu isi­sa­nu iz epru­ve­te, uspjeh mo­že bi­ti pot­pun, pro­duk­ti­van ko­li­ko i objek­ti­van.)
Žan Že­ne pi­še: „Bu­du­ći da je ti­je­lo pro­du­že­tak ru­ke...” Na tra­gu to­ga, do­daj­mo: uni­ver­zum je pro­du­že­tak si­ste­ma, to je nje­go­va pro­te­za. Je­dan čip je, kao me­mo­ri­ja, sa­svim do­vo­ljan da sa­be­re i odu­zme za­pis ukup­no do­bi­je­nog sta­nja. Pa ipak, to ne go­vo­ri ka­ko stva­r­nost mo­žda ni­je pre­šla na dru­gi ni­vo. Po­vla­če­nje stvar­no­sti u sva­kom smi­slu tre­ba tu­ma­či­ti u zna­ku olak­ša­va­ju­će okol­no­sti. Do­volj­no je da iz­o­sta­nak stvar­no­sti ga­ran­tu­je mo­guć­nost na­pret­ka, ili ba­rem eks­peri­me­na­ta, i od­mah uvi­đa­mo ko­li­ka je to po­volj­nost.
Si­stem ri­je­ka, pla­ni­na, li­va­da... Ka­kav sa­bor vje­štač­ke za­jed­ni­ce, ka­kva ana­to­mi­ja ko­ja ne no­si bi­će, ka­kav duh ko­ji ne po­dr­ža­va je­din­stvo. Pre­ma to­me, sli­ka je ne­pro­put­na, jer pu­tu­ju­ći/ne­sta­ju­ći kroz nju, ne do­spi­je­va­mo do ci­lja. Isto sto­ji sa pre­no­som, nje­nim fan­to­mom.
Te­ško da mo­že­mo po­vje­ro­va­ti ka­ko vir­tu­al­ni svi­jet ne­što pro­pu­šta i ob­li­ku­je kroz se­be. Šta se do­ga­đa sa mje­sti­ma to­kom pu­to­va­nja? Pod­mla­đu­ju li se? Po­mje­ra­ju li se u že­lji da bu­du pre­ko­ra­če­na? Ono što pu­to­va­nje, ipak, či­ni mo­gu­ćim (ti­me i fa­sci­ni­ra­ju­ćim), to je ona ne­po­mjer­lji­vost, ne­po­pu­stlji­vost pred bi­lo čim no­vim. Svi­jet je od­već stvar da bi pri­stao na igru ko­ja zah­ti­je­va za­mje­nu ulo­ga. Ti­me je neo­p­hod­no in­ve­sti­ra­ti pre­ko sva­ke mje­re u stvar­nost, u tu di­ja­spo­ru ni­šta­vi­la. Ne­pre­kid­no po­sta­vlja­ti gra­ni­ce, pa čak i sli­ci mi­šlje­nja; na­me­ta­ti uslov umu, ja­ča­ti to­ta­li­ta­ri­zam mre­že i astral­nost ko­nek­ci­je. Dru­go je sve stvar na krat­ke sta­ze, uvi­jek već ri­ječ je o re­vo­lu­ci­ji ko­ja za­ga­đu­je at­mos­fe­ru, do­pri­no­si to­me da se ra­ču­na na pra­va raz­li­ke, te uto­pi­je ko­ju bi mo­der­ni­zam sva­ka­ko već jed­nom tre­bao i mo­žda mo­rao pre­va­zi­ći. Ni smrt, u op­štoj vir­tu­a­li­za­ci­je, ni­je vi­še ve­li­ko dru­go­ja­če­nje!
Vir­tu­al­ni svi­jet i re­al­nost fo­te­lje: to je do­volj­no da bi se bi­lo u sta­nju ekra­ni­zo­va­ti uni­ver­zum. Si­stem je sve­mu pri­la­go­dljiv; i je­ste, i ni­je, mo­že bi­ti, ali i ne mo­ra, u to­me je sva su­šti­na. Uvi­jek upa­ljen i uga­šen, to je or­ga­ni­zam ko­ji sam se­be pro­ždi­re i po­ra­đa.