Za­i­sta mi ne pri­či­nja­va ni­ka­kvo za­do­volj­stvo da se igram glu­vih te­le­fo­na sa bi­lo kim, a po­naj­ma­nje sa No­va­kom Adži­ćem, sa­mo­zva­nim isto­ri­ča­rom, ko­ji ne­gi­ra cr­no­gor­ske po­ha­re Ku­ča 1855. i 1856. go­di­ne i pe­čat­no tvr­di da dio voj­ske ko­jom je ko­man­do­vao „Ve­li­ki voj­vo­da“ Mir­ko Pe­tro­vić pritom „ni­je po­či­nio ge­no­cid“ jer, za­bo­ga, ge­no­cid je prav­no kva­li­fi­ko­van tek po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta!
To­li­ko ipak zna­mo i mi la­i­ci ko­ji se isto­ri­jom ne ba­vi­mo ta­ko „struč­no i re­le­vant­no“ kao Adžić, ali kad se ana­li­zi­ra de­fi­ni­ci­ja te naj­te­že vr­ste zlo­či­na pro­tiv čo­vječ­no­sti – „na­mjer­no ili dje­li­mič­no uni­šte­nje na­ci­o­nal­nih, et­nič­kih, ra­snih i re­li­gij­skih gru­pa“ –iz­gle­da kao da je Ge­ne­ral­na skup­šti­na Uje­di­nje­nih na­ci­ja te 1946. go­di­ne, kad je usva­ja­la tu de­fi­ni­ci­ju, do­bro zna­la i za „čoj­stvo i ju­na­štvo“ cr­no­gor­ske voj­ske pod ko­man­dom „Ve­li­kog voj­vo­de Mir­ka“ is­po­lje­no u Ku­či­ma de­ve­de­set go­di­na ra­ni­je. Kao da su, po­red to­li­kih ne­vi­nih i ne­du­žnih žr­ta­va ko­je su osta­le za tom ka­zne­nom eks­pe­di­ci­jom na to pr­ko­sno ple­me zna­li i za sve osta­lo – pljač­ku, pa­lje­nje ku­ća, ra­za­ra­nje čak i cr­ka­va – što do da­nas upot­pu­nju­je de­fi­ni­ci­ju ge­no­ci­da.
Na dru­goj stra­ni, No­vak Adžić sve ono što sam o tim zlo­či­ni­ma na­pi­sao i ja, a po­seb­no vi­še od sto­ti­nu dru­gih na ko­je se po­zi­vam, mno­go i po­zna­ti­jih i po­zva­ni­jih i od me­ne i od No­va­ka Adži­ća i nje­go­vih „re­le­vant­nih“, a u su­šti­ni re­žim­skih, sa­lon­skih i dvor­skih „isto­ri­o­gra­fa“, kva­li­fi­ku­je kao „ro­man­ti­zam“ i op­či­nje­nost „usme­nim pre­da­nji­ma i mi­to­ma­ni­jom.“
Ot­kad je svi­je­ta i vi­je­ka isto­ri­ju su pi­sa­li po­bjed­ni­ci, a po­sle­di­ce te „isto­ri­je“ tr­pje­li i is­pa­šta­li „po­ra­že­ni“. Da li je nor­mal­no da i da­nas, 160 go­di­na ka­sni­je, ro­bu­je­mo „po­bjed­ni­ci­ma“, od­no­sno ću­ti­mo i žmu­ri­mo pred si­lom vla­sti za­rad sit­no­ši­ćar­džij­skih i po­li­ti­kant­skih in­te­re­sa? Da li to i da­nas drh­ti­mo od zlo­slut­nih ze­le­nih oči­ju Ze­ka Ma­ni­tog i nje­go­vog zlo­um­nog i zlu­ra­dog, kr­vo­loč­nog bra­ta i vi­še vje­ru­je­mo ono­me što su oni pi­sa­li o zlo­či­ni­ma u Ku­či­ma dok su se pred evrop­skim si­la­ma prav­da­li i ne­gi­ra­li ih, do­ka­zu­ji­ći na­vod­no kuč­ko tur­ko­fil­stvo, ili ono­me što je za­pi­sao ne­po­sred­ni svje­dok i sa­vre­me­nik Mar­ko Mi­lja­nov, ona, ka­ko ga kva­li­fi­ku­je N. Adžić, „pre­vr­tlji­va ku­ka­vi­ca i la­žlji­va uli­zi­ca ce­tinj­skih go­spo­da­ra”, ko­ja je pro­go­vo­ri­la tek ne­ko­li­ko go­di­na po­sli­je smr­ti?
Što se me­ne ti­če, ja vi­še od svih „re­le­vant­nih isto­ri­ča­ra“ i „re­le­vant­nih isto­rij­skih či­nje­ni­ca“ na ko­ji­ma pa­pa­gaj­ski is­tra­ja­va No­van Adžić, a pri­tom ni sam ne nu­di ni­ka­kve opi­plji­ve su­prot­ne či­nje­ni­ce i do­ka­ze, vje­ru­jem su­za­ma oja­đe­ne Ko­ru­ne Ra­do­nji­ne sa Ko­so­ra, ko­joj je je­dan od „so­ko­lo­va“ knja­za Da­ni­la pod bar­ja­kom „Ve­li­kog voj­vo­de“ Mir­ka za­klao ne­kr­šte­no di­je­te i do­tr­čao sa ot­ki­nu­tom gla­vom da se po­hva­li voj­vo­di, a on ga iz­re­zi­lio i mr­šnuo, ali ne za­to što je za­klao no­vo­ro­đen­če, no što gla­vu ni­je sta­vio na mje­sto na ko­je su osta­li „ju­na­ci“ od­la­ga­li svo­je tro­fe­je. Vi­še vje­ru­jem su­za­ma oja­đe­ne su­pru­ge Iva­na Ra­do­je­va sa Uba­la ko­joj je pop Mi­ja­i­lo Voj­vo­dić iz Crm­ni­ce, ta­ko­đe vi­tez „vi­te­škog“ voj­vo­de Mir­ka, tog da­na za­klao dvo­je dje­ce (sta­ri­je od dvi­je i po go­di­ne, mla­đe od tri mje­se­ca!), i nje­ne kom­ši­ni­ce Ru­ži­ce, su­pru­ge Ni­ko­le Mar­ko­va, či­je je di­je­te ta­ko­đe na gr­lu osje­ti­lo brid ja­ta­ga­na po­pa Mi­ja­i­la.
Znam ja da će No­vak Adžić i nje­go­vi men­to­ri i isto­mi­šlje­ni­ci opet grak­nu­ti da sam za­pli­vao u ro­man­ti­čar­ske vo­de cr­no­gor­ske ple­men­šti­ne, ali ovo su stra­šne isti­ne i ne­po­bit­ne či­nje­ni­ce, ko­je se ni­kad ne smi­ju za­bo­ra­vi­ti ni­ti skri­va­ti bi­lo ka­kvim spo­me­ni­ci­ma oni­ma ko­ji su ih či­ni­li. Ta­kvi zlo­či­ni ži­ve i pam­te se do de­ve­tog ko­lje­na i ni­kad ih u za­bo­rav ne mo­že gur­nu­ti ni­ka­kva ha­la­bu­ka da su oni ko­ji ne­će da ću­te o to­me ne­pri­ja­te­lji Cr­ne Go­re i nje­ne dr­žav­no­sti. Po­na­vljam: ne­ma te dr­ža­ve, ne­ma te vla­sti i di­na­sti­je ko­ja je vri­jed­na ijed­ne ka­pi ne­vi­ne kr­vi, a po­go­to­vu kr­vi dje­ce. Ko to za­bo­ra­vi i smet­ne s uma, ri­zi­ku­je da se zlo po­no­vi, da vas­kr­snu gro­bo­vi ne­du­žnih ko­je su, u ovom slu­ča­ju, knjaz Da­ni­lo i nje­gov brat – i ne sa­mo oni – po­si­ja­li po Ku­či­ma, Bje­lo­pa­vli­ći­ma, Pi­pe­ri­ma, Crm­ni­ci, Za­gar­ču, Drob­nja­ci­ma... da oži­ve ku­ći­šta i zga­ri­šta na Or­joj Lu­ci u Bo­va­nu Ka­di­ća... da pro­klju­ča mr­žnja i si­jev­nu osve­te, a ta­da je ru­še­nje ova­kvih spo­me­ni­ka naj­ma­nja i naj­be­zbol­ni­ja po­sle­di­ca. Ta­kve opa­sno­sti se sva­ka­ko ne pred­u­pre­đu­ju ina­tom i si­lo­bit­no­šću vla­sti, di­o­ba­ma i pod­ja­ri­va­njem sta­rih mr­žnji i ne­spo­ra­zu­ma, ras­pa­lji­va­njem ne­tr­pe­lji­vo­sti i pro­gla­ša­va­njem ne­i­sti­na za isti­ne, a zlo­či­na za do­bro­tvor­stva.
Ko god sve ovo pro­tu­ma­či dru­ga­či­je sem kao naj­do­bro­na­mjer­ni­je i naj­i­skre­ni­je upo­zo­re­nje, ne­ću mu od­go­va­ra­ti jer dr­žim da je pa­met­nom i ra­zum­nom do­volj­no i jed­nom re­ći isti­nu.Bu­do Si­mo­no­vić