Na kle­vet­nič­ku i vul­gar­nu haj­ku Zo­ra­na La­ku­ši­ća pro­tiv me­ne ne­ću od­go­va­ra­ti, jer sma­tram da to pri­sto­jan čo­vjek ne tre­ba da ra­di. Ne­ka on osta­ne za­ro­bljen po­put utva­re u op­skur­nom svi­je­tu sred­nje­vje­kov­nih ple­men­skih udru­že­nja i skup­šti­na, ali je ovo ipak 21. vi­jek. Ra­di jav­no­sti, bit­no je na­ve­sti isto­rij­ske či­nje­ni­ce, ko­je su ne­u­mo­lji­ve. A one ve­le sle­de­će:
Biv­ši cr­no­gor­ski mi­ni­star Sa­vo Pa­vlov Vu­le­tić u du­go vre­me­na vo­đe­noj po­le­mi­ci sa Sa­vom Fa­ti­ćem pi­še da je Sa­vo Fa­tić po­sli­je Lu­čin­da­na 1918. go­di­ne na­pu­stio svo­je austro­fil­sko dr­ža­nje to­kom oku­pa­ci­je (1916–1918) i, ka­ko ve­li Vu­le­tić, „ku­ju­ći u zvi­je­zde Sr­bi­ju i Sr­bi­jan­ce, pa da bi s ob­zi­rom na on­da ova­mo kod nas na­sta­li kurs, bio baš do­bro ‘oku­pan u Jordanu` i pot­pu­no mu se opro­sti­lo ono iz do­ba oku­pa­ci­je. On je tad uče­stvo­vao i u ru­še­nju spo­me­ni­ka ko­ji je dav­no bio po­dig­nut u Pod­go­ri­ci Cr­no­gor­ci­ma po­gi­nu­lim u ra­tu s Tur­skom 1862. go­di­ne” (Sa­vo P. Vu­le­tić, „Fi­na­le mo­je po­le­mi­ke sa g. Fa­ti­ćem”, „Slo­bod­na mi­sao”, Nik­šić, ured­nik prof. Sto­jan Ce­ro­vić, go­di­na XV, broj 42, Nik­šić, ne­dje­lja 25. ok­to­bra 1936, str. 4). Da­kle, eks­pli­cit­no Sa­vo Vu­le­tić, ko­ji je me­ri­to­ran i po­u­zdan svje­dok, jer je bio u to vri­je­me u Cr­noj Go­ri i to baš u Pod­go­ri­ci, op­tu­žu­je Sa­va Fa­ti­ća kao uče­sni­ka u ru­še­nju spo­me­ni­ka Cr­no­gor­ci­ma pa­lim u ra­to­vi­ma pro­tiv Tur­ske, od­no­sno, spo­me­ni­ka ve­li­kom voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću.
Sa­vo Fa­tić sam pri­zna­je da je za po­sla­ni­ka Pod­go­rič­ke skup­šti­ne kon­cem 1918. go­di­ne iza­bran kao „kan­di­dat omla­din­ske ve­ći­ne”, to će re­ći bje­la­ške omla­di­ne, a o ru­še­nju spo­me­ni­ka u Pod­go­ri­ci, da bi uma­njio svo­ju evi­dent­nu od­go­vor­nost u nje­go­vom ru­še­nju, pri­zna­je da je „spo­me­nik pod­go­rič­ki po­dig­nut nje­go­vom ocu (kra­lja Ni­ko­le – prim. N.A.) voj­vo­di Mir­ku”, pa ka­že da je spo­me­nik obo­ri­la pod­go­rič­ka omla­di­na. Obo­ri­la ga je ona – ja u sa­mom oba­ra­nju ni­je­sam su­dje­lo­vao – na sa­mu Bad­nju noć 1918. go­di­ne, ob­u­ze­ta ple­me­ni­tim re­vol­tom pro­ti­vu pro­li­va­nja brat­ske kr­vi od onih ko­je ste ti i va­še dru­štvo za­ve­li (mi­sli na Bo­žić­ni usta­nak 1919. pro­tiv srp­ske oku­pa­ci­je i anek­si­je Cr­ne Go­re – prim. N.A). Ta­da, kao i sa­da, ja sam i du­šom i mi­sli­ma bio uz tu omla­di­nu i di­je­lio nji­hov re­volt. Mi smo ga ta­da sru­ši­li, ali mo­ral­na od­go­vor­nost za nje­go­vo ru­še­nje i za onu krv ko­ja se ta­da pro­li­la, i ko­ja se od ta­da pa i dan-da­nas li­je, ni­je na omla­di­ni ni na me­ni, već na va­ma i na va­šem dru­štvu, ko­ji ste da­li po­vod i za ru­še­nje i za pro­li­va­nje kr­vi – pi­še, mi­sle­ći na cr­no­gor­ske ze­le­na­še, Sa­vo Fa­tić u od­go­vo­ru Sa­vu Vu­le­ti­ću iz Her­ceg No­vog 7. XI 1936. (Sa­vo Fa­tić, „I moj po­sljed­nji od­go­vor g-nu Vu­le­ti­ću”, „Slo­bod­na mi­sao”, Nik­šić, go­di­na XV, broj 46, ne­dje­lja, 22. no­vem­bra 1936, str. 4).
Isto­ri­čar Le­o­pold fon Ran­ke je još u do­ba po­zi­ti­vi­stič­ke (tra­di­ci­o­na­li­stič­ke) isto­ri­o­gra­fi­je na­pi­sao da tre­ba pi­sa­ti ka­ko je uisti­nu bi­lo. Što je bi­lo bi­lo je, i to jef­ti­ni dnev­no­po­li­tič­ki pro­pa­gand­ni i agi­ta­ci­o­ni re­per­to­ar pra­zno­slo­vlje­nja ne mo­že ne­gi­ra­ti.NO­VAK ADžIĆ