Ga­vri­lo Ko­rać ju­če je na­pu­nio de­set go­di­na i ima sa­mo jed­nu že­lju – da nje­gov ta­ta do­bi­je po­sao ka­ko bi nje­gov tri go­di­ne sta­ri­ji brat Mi­ha­i­lo i on mo­gli da na­sta­ve da tre­ni­ra­ju ko­šar­ku ko­ju mno­go vo­le.
Če­tvo­ro­čla­na po­ro­di­ca Ko­rać ži­vi u pod­go­rič­kom na­se­lju Mur­to­vi­na i pod­sta­na­ri su. Ga­vri­lo­va maj­ka Da­li­bor­ka ka­že da su pod­sta­na­ri od­u­vi­jek, ali da su do sa­da mo­gli re­dov­no da pla­ća­ju ki­ri­ju i pod­mi­ru­ju tro­ško­ve.
– Sa­da je po­sta­lo ne­mo­gu­će. Na pre­gled u Bre­zo­vik ne idem za­to što ne­mam 15 eura za tro­ško­ve pu­ta. Dje­ca ne idu na tre­ning iako obo­ža­va­ju sport, ra­ču­ni za stru­ju i vo­du su se na­go­mi­la­li, ki­ri­ju ni­je­smo pla­ti­li ne­ko­li­ko mje­se­ci, a da ne po­mi­njem dug u pro­dav­ni­ci i po­zaj­mi­ce kod pri­ja­te­lja i ro­đa­ka – is­pri­ča­la je Da­li­bor­ka vo­lon­te­ri­ma Ban­ke hra­ne.
Od stre­sa je do­bi­la sar­ko­i­do­zu, auto­i­mu­nu bo­lest, zbog če­ga je iz­vje­sno vri­je­me pro­ve­la na li­je­če­nju u Bre­zo­vi­ku. Bo­lest na­sta­je usled stre­sa i na­pe­to­sti, a to­ga, na­ža­lost, po­sled­njih se­dam mje­se­ci ima mno­go u po­ro­di­ci Ko­rać.
Sve je po­če­lo ka­da je Da­li­bor­kin su­prug Vuk­san, pe­de­set­dvo­go­di­šnji ško­lo­va­ni ko­no­bar, u no­vem­bru pro­šle go­di­ne mo­rao da po­đe na ope­ra­ci­ju bru­ha. Ka­ko ope­ra­ci­ja ni­je bla­go­vre­me­no ura­đe­na, do­šlo je do kom­pli­ka­ci­ja i mo­ra­la je da se ura­di još jed­na. Na­kon to­ga je usli­je­dio opo­ra­vak, sva­ko­dnev­no pre­vi­ja­nje ra­ne u bol­ni­ci, a po­ro­di­ca je osta­la bez pri­ho­da. Po­zajm­lji­va­li su no­vac iz mje­se­ca u mje­sec za pla­ća­nje sta­na, ra­ču­na i hra­ne, na­da­ju­ći se da će se Vuk­san br­zo opo­ra­vi­ti i na­sta­vi­ti da ra­di.
Re­sto­ran u ko­jem je ra­dio za­tvo­rio se u u me­đu­vre­me­nu, a on je ku­cao na mno­ga vra­ta u po­tra­zi za po­slom. Od­bi­ja­li su ga uglav­nom zbog go­di­na.
– Ni­ko to otvo­re­no ne go­vo­ri, već sa­mo ka­žu da će se ja­vi­ti, a to se ne de­si – pri­ča Vuk­san.
Ovaj skrom­ni čo­vjek is­pe­kao je za­nat pro­fe­si­o­nal­nog re­sto­ran­skog ko­no­ba­ra ra­de­ći po re­no­mi­ra­nim ho­te­li­ma na hr­vat­skom pri­mor­ju do po­čet­ka ra­ta, a na­kon to­ga je ra­dio u mno­gim pre­sti­žnim re­sto­ra­ni­ma u Pod­go­ri­ci.
– Mo­jim ra­dom su uvi­jek bi­li za­do­volj­ni i vla­sni­ci i go­sti. Vo­lim svoj po­sao i mi­slim da ga oba­vljam pro­fe­si­o­nal­no. Že­lim sa­mo da mi se pru­ži šan­sa da po­ka­žem šta znam i si­gu­ran sam da će po­sao bi­ti moj – ka­že Vuk­san.
Po­sao bi Vuk­sa­nu i nje­go­voj po­ro­di­ci do­nio no­vi ži­vot, vra­ća­nje na­go­mi­la­nih du­go­va...
Bri­nu se i Mi­ha­i­lo i Ga­vri­lo, dva pre­div­na dje­ča­ka, od­lič­ni đa­ci i ve­li­ki lju­bi­te­lji spor­ta. Skrom­ni, že­le iste stva­ri kao nji­ho­vi vr­šnja­ci, ali, na­ža­lost, mno­gi škol­ski iz­le­ti i ko­šar­ka­ški kam­po­vi pro­šli su bez njih. Na tre­nin­ge ne idu već po­la go­di­ne jer tre­ba da pla­te čla­na­ri­nu.
Na pi­ta­nje šta bi že­lio da do­bi­je za ro­đen­dan, Ga­vri­lo je po­gle­dao tu­žnim oči­ma, sa­gnuo gla­vu i re­kao da ima dvi­je že­lje – da ta­ta do­bi­je po­sao i da brat i on opet kre­nu na tre­ning.
Po­moć bi­lo ko­je vr­ste je do­bro­do­šla ovoj po­ro­di­ci – hra­na, hi­gi­jen­ska sred­stva, obu­ća, odje­ća, no­vac... Ži­ro-ra­čun kod So­si­je­te že­ne­ral ban­ke je 907-55001-1701-201-0034692.9 na ime Da­li­bor­ka Ko­rać.
Svi ko­ji že­le i mo­gu da po­mog­nu, kon­takt po­ro­di­ce mo­gu da do­bi­ju na e-ma­il ban­ka­hra­nepg@gmail.com, na fej­sbuk stra­ni­ci https://www.fa­ce­bo­ok.com/ban­ka.hra­ne u in­bok­su, ili pu­tem te­le­fo­na na broj 069495680.
R.D.

Tor­ta sti­gla za Ga­vri­la
Ban­ka hra­ne je kon­tak­ti­ra­la ra­di­o­ni­cu za iz­ra­du ko­la­ča i tor­ti „Mar­ki­za” i Na­ta­šu Kr­ke­ljić ko­ja je vi­še pu­ta do sa­da do­ni­ra­la dje­ci ro­đen­dan­ske tor­te. Vla­sni­ca ra­di­o­ni­ce je sa za­do­volj­stvom pri­hva­ti­la da Ga­vri­la ob­ra­du­je na ovaj na­čin.

Zo­ri­ca
ne od­go­va­ra
Ban­ka hra­ne Cr­ne Go­re upu­ti­la je pi­smo mi­ni­star­ki ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja Zo­ri­ci Ko­va­če­vić sa pred­lo­zi­ma ka­ko po­mo­ći ugro­že­nim po­ro­di­ca­ma u dr­ža­vi. Od­go­vor još ni­je­su do­bi­li.

Apel za po­moć
Po­ro­di­ca Ko­rać ne mo­že da do­bi­je so­ci­jal­nu po­moć jer su mo­gu­ći na­sled­ni­ci ima­nja na se­lu. Imo­vin­ski po­stu­pak još ni­je po­kre­nut.
– Ima­nje je uknji­že­no na po­koj­nog oca, a nas če­tvo­ro smo po­ten­ci­jal­ni na­sled­ni­ci. Ima­nje ne mo­že da se pro­da ni­ti da se ži­vi od nje­ga. Ali, eto, ne­kih 100 kva­dra­ta ko­ji će ne­ka­da bi­ti uknji­že­ni na mo­je ime spre­ča­va­ju nas da do­bi­je­mo ovu vr­stu po­mo­ći – po­ja­snio je Vuk­san.
Ban­ka hra­ne je za­mo­li­la sve lju­de do­bre vo­lje, po­seb­no vla­sni­ke i me­na­dže­re re­sto­ra­na i ho­te­la, da da­ju pri­li­ku Vuk­sa­nu Ko­ra­ću da po­ka­že svo­ju pro­fe­si­o­nal­nost, jer će si­gur­no do­bi­ti do­brog i po­u­zda­nog rad­ni­ka, a nje­go­voj po­ro­di­ci da­ti šan­su da na­sta­ve ži­vot do­sto­jan čo­vje­ka.