PI­ŠE: La­u­ra Ste­fa­nut

Grad Ka­la­fat na ju­gu Ru­mu­ni­je – se­dam sa­ti uju­tro. Sto­ti­ne rad­ni­ca iz fa­bri­ke tek­sti­la ti­ska­ju se oko im­pro­vi­zo­va­nih te­zgi pred po­če­tak smje­ne i ku­pu­ju dnev­ne za­li­he. Kre­ke­ri, čips i bez­al­ko­hol­ni na­pi­ci ve­li­kom br­zi­nom ne­sta­ju sa ha­u­ba dva mi­ni­va­na. Još lju­di pri­sti­že auto­bu­si­ma ili pje­ši­ce pre­ko du­gač­kog nad­vo­žnja­ka.
Fa­bri­ka tri­ko­ta­že „Ma­gli­e­rie Cri­stian Im­pex” u ita­li­jan­skom vla­sni­štvu naj­ve­ći je po­slo­da­vac u ovom kra­ju. Fa­bri­ka je pro­iz­vo­di­la odje­ću za ve­li­ke kom­pa­ni­je kao što su Ken­zo, Marc O'Po­lo, Fa­con­na­ble i In­di­tex, špan­ski gi­gant ko­ji po­sje­du­je bren­do­ve Za­ra i Ma­si­mo Dut­ti. Pre­ma po­da­ci­ma iz in­ter­vjua ko­ji je di­rek­tor fa­bri­ke dao lo­kal­nim no­vi­na­ma, me­đu nji­ho­vim kli­jen­ti­ma bi­li su i Hu­go Boss i Pi­er­re Car­din.
Ve­ći­na za­po­sle­nih od­bi­ja da raz­go­va­ra sa no­vi­na­ri­ma, u stra­hu da će iz­gu­bi­ti po­sao. Ne­ki nam u pro­la­zu ša­pu­ću da uop­šte ne pri­ma­ju pla­te. Si­tu­a­ci­ja je lo­ša, go­vo­re.
– Ra­di, ra­di, ra­di – a pla­te ni­ot­ku­da – po­ža­li­la se tri­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnja Kri­sti­na (ime je iz­mi­šlje­no da bi se za­šti­tio njen iden­ti­tet).
De­se­tak sa­da­šnjih i biv­ših rad­ni­ka fa­bri­ke iz­ja­vi­li su za Bal­kan­sku is­tra­ži­vač­ku mre­žu – BIRN, da pla­te ne sti­žu na vri­je­me. Ne­ko­li­ko njih je re­klo da su pro­šle go­di­ne pla­te pri­ma­le tek sva­kog dru­gog ili tre­ćeg mje­se­ca.
Ak­ti­vi­sti i me­di­ji ko­ji već go­di­na­ma uka­zu­ju na te­ške uslo­ve ra­da za­po­sle­nih u tek­stil­noj in­du­stri­ji obič­no na­vo­de pri­mje­re iz Azi­je. Ali i unu­tar Evrop­ske uni­je, u Ru­mu­ni­ji i Bu­gar­skoj, rad­ni­ce u fa­bri­ka­ma ko­je pro­iz­vo­de odje­ću za naj­ve­će mod­ne kom­pa­ni­je, uklju­ču­ju­ći mno­ge luk­su­zne bren­do­ve, ra­de pod te­škim uslo­vi­ma, du­že od uobi­ča­je­nog rad­nog vre­me­na i za ve­o­ma ni­sku pla­tu. Ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je kao što su Fa­ir We­ar Fo­un­da­tion i Clean Clot­hes Cam­pa­ign zah­ti­je­va­ju da bren­do­vi pri­hva­te pu­nu od­go­vor­nost za svo­je pro­iz­vod­ne lan­ce i osi­gu­ra­ju pri­stoj­ne pla­te i uslo­ve ra­da za sve an­ga­žo­va­ne rad­ni­ke.
Vla­sni­ci fa­bri­ke ka­žu da ve­li­ki bren­do­vi vr­še pri­ti­sak na njih da sma­nje tro­ško­ve pro­iz­vod­nje. Tek­stil­ne rad­ni­ce (ve­ći­nu za­po­sle­nih u tek­stil­noj in­du­stri­ji či­ne že­ne) če­sto pri­ma­ju mi­ni­mal­ne pla­te od par sto­ti­na eura mje­seč­no ili ma­nje. Po­ne­kad mje­se­ci­ma če­ka­ju na is­pla­tu iz­no­sa ko­ji je is­pod „mi­ni­mu­ma neo­p­hod­nog za ži­vot” u nji­ho­vim ze­mlja­ma.
Od kra­ja ja­nu­a­ra do po­lo­vi­ne ju­la pro­šle go­di­ne Kri­sti­na je pri­mi­la sa­mo dvi­je pla­te u ukup­nom iz­no­su od 1.500 le­ja (340 eura).
– Že­ne po­ne­kad pla­ču pred še­fo­vi­ma i mo­le ih za no­vac jer ne­ma­ju či­me da na­hra­ne dje­cu – re­kla nam je Kri­sti­na u svom do­mu, u se­lu uda­lje­nom de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od fa­bri­ke.
Ka­zna za štraj­ka­če

U apri­lu 2014, vi­še od 300 rad­ni­ka fa­bri­ke Ma­gli­e­rie Cri­stian stu­pi­lo je u ne­na­ja­vlje­ni štrajk uz obra­zlo­že­nje da im pla­te ka­sne i da zbog to­ga ne­će mo­ći da pri­u­šte pri­sto­jan us­kr­šnji obrok za svo­je po­ro­di­ce. Kri­sti De­se­naj, star 29 go­di­na, je­dan od štraj­ka­ča, ka­že da su pla­te na kra­ju is­pla­će­ne, ali su on i još ne­ko­li­ko naj­gla­sni­jih štraj­ka­ča ot­pu­šte­ni.
Je­dan vi­ši zva­nič­nik kom­pa­ni­je re­kao nam je u krat­kom te­le­fon­skom raz­go­vo­ru da je De­se­na­ju sam dao ot­kaz. Ipak, do­ku­men­ti kom­pa­ni­je po­ka­zu­ju da ga je kom­pa­ni­ja ot­pu­sti­la zbog na­la­za in­ter­ne di­sci­plin­ske ko­mi­si­je da je uče­stvo­vao u neo­do­bre­nom štraj­ku i ta­ko ugro­zio re­pu­ta­ci­ju kom­pa­ni­je.
De­se­naj je ra­dio kao po­gon­ski me­ha­ni­čar na pro­gra­mi­ra­nju i odr­ža­va­nju ma­ši­na. Pla­ta mu je zva­nič­no iz­no­si­la oko 250 eura mje­seč­no, ali ni­je uvi­jek pri­mao pun iz­nos, na­ro­či­to u zim­skim mje­se­ci­ma, ka­da je fa­bri­ka ima­la ma­nje po­rudž­bi­na. Ne­kim mje­se­ci­ma je do­bi­jao oko 150 eura, pre­ma ob­ra­ču­ni­ma pla­ta ko­je nam je po­ka­zao.
– Uz ta­kvu pla­tu ni­je­sam mo­gao da za­snu­jem po­ro­di­cu – ka­že De­se­naj.
Ka­sni­je je na­šao po­sao u dru­goj fa­bri­ci – 250 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­noj od Ka­la­fa­ta, mje­sta u ko­jem je ne­ka­da ži­vio i ra­dio.
Ve­ćin­ski vla­snik fa­bri­ke u Ka­la­fa­tu je En­co Man­to­va­ni, ko­ji je za­jed­no sa dvo­ji­com si­no­va, Kri­sti­ja­nom i Đan­lu­kom, osno­vao kom­pa­ni­ju za pro­iz­vod­nju luk­su­znih odjev­nih pred­me­ta od ka­šmi­ra. Ogran­kom u Ru­mu­ni­ji ru­ko­vo­di Đan­lu­ka.
„Ži­la ku­ca­vi­ca”

Ka­ta­lin Mo­ho­ra, in­spek­tor In­spek­ci­je ra­da u okru­gu Dolj, ko­jem pri­pa­da Ka­la­fat, ka­že da po­slo­dav­ci po za­ko­nu ima­ju pra­vo da is­pla­ću­ju pla­te is­pod pro­pi­sa­nog mi­ni­mu­ma. U od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma, ka­da je tra­žnja za pro­iz­vo­di­ma ni­ska, po­slo­da­vac mo­že skra­ti­ti rad­no vri­je­me i sma­nji­ti pla­tu. Ta­ko­đe, ka­ko nas je oba­vi­je­sti­la In­spek­ci­ja ra­da, ne­ma za­kon­skih sank­ci­ja za ka­šnje­nje u is­pla­ti za­ra­da. Ako za­ra­de ka­sne, in­spek­to­ri pr­vo mo­ra­ju zah­ti­je­va­ti od po­slo­dav­ca da iz­vr­ši is­pla­tu, a mo­gu ga ka­zni­ti je­di­no ako to ne ura­di ni po­sli­je zva­nič­nog upo­zo­re­nja.
Kri­sti­na je iz­ja­vi­la da je u ju­lu pro­šle go­di­ne tri­ma že­na­ma iz nje­nog po­go­na po­zli­lo i da su iz­gu­bi­le svi­jest zbog vru­ći­ne. Sje­ća se da se ita­li­jan­ski nad­zor­nik smi­jao i go­vo­rio da će mo­ra­ti da na­pra­vi gro­blje u dvo­ri­štu, ako že­ne na­sta­ve da pa­da­ju.
Pri­ča jed­nog
po­slo­dav­ca

Go­di­ne 2007, rad­ni­ci u fa­bri­ci Pi­rin-Tex u bu­gar­skom gra­du Go­ce Del­čev, u br­do­vi­tim pred­je­li­ma u bli­zi­ni grč­ke gra­ni­ce, stu­pi­li su u štrajk. Zah­ti­je­va­li su po­ve­ća­nje mje­seč­ne pla­te za 100 eura.
Ber­tram Rol­man, nje­mač­ki vla­snik fa­bri­ke, bio je za­pa­njen. Ot­ka­ko je pre­u­ze­ o fa­bri­ku pri­je 14 go­di­na, či­nio je sve što je u nje­go­voj mo­ći da odr­ži do­bre od­no­se sa za­po­sle­ni­ma. Pla­te su ra­sle sva­ke go­di­ne i uvi­jek su bi­le iz­nad pro­sje­ka u sek­to­ru, ka­že on. Rol­man je ve­te­ran u in­du­stri­ji odjev­nih pred­me­ta. Djed mu je bio kro­jač, kao i maj­ka i otac. Otac je imao fa­bri­ku odje­će u Nje­mač­koj „u zlat­no do­ba tek­stil­ne in­du­stri­je”, ka­ko Rol­man opi­su­je se­dam­de­se­te i osam­de­se­te go­di­ne, ka­da su bren­do­vi ima­li dru­ga­či­je pri­o­ri­te­te.Rol­man je is­prav­no pred­vi­dio ve­li­ku se­o­bu pro­iz­vod­nih po­go­na na is­tok i od­lu­čio da i sam po­đe tim pu­tem. U gra­du Go­ce Del­čev, sa oko 20.000 sta­nov­ni­ka, pro­na­šao je lo­kal­ne vla­sti sprem­ne za sa­rad­nju i otvo­rio fa­bri­ku 1993. go­di­ne. Fa­bri­ka je vre­me­nom ra­sla i ko­nač­no po­sta­la naj­ve­ća fa­bri­ka odje­će u Bu­ga­r­skoj sa vi­še od 2.000 za­po­sle­nih.
Ali 2007. go­di­ne, rad­ni­ci su za­klju­či­li da ni­je­su do­volj­no pla­će­ni. Nji­hov štrajk je bar dje­li­mič­no bio pod­stak­nut ula­skom Bu­gar­ske u Evorp­sku uni­ju, na­kon če­ga su rad­ni­ci za­klju­či­li da bi i nji­ho­ve pla­te sa­da mo­ra­le bi­ti bli­že evrop­skim.
Čak i vo­đa sin­di­ka­ta je mi­slio da su nji­ho­vi za­htje­vi pre­tje­ra­ni. Di­mi­tar Ta­ba­kov, pred­sjed­nik sek­ci­je za la­ku in­du­stri­ju u sa­ve­zu sin­di­ka­ta CI­TUB, sje­ća se da im je to i re­kao 2007. go­di­ne. Oni su ga op­tu­ži­li da je pre­šao na stra­nu po­slo­da­va­ca. Rol­man se obra­tio kli­jen­ti­ma, po­zna­tim bren­do­vi­ma, i za­tra­žio bo­lju ci­je­nu za svo­je pro­iz­vo­de. Zbog to­ga je, ka­že, iz­gu­bio naj­ve­ćeg kli­jen­ta, ko­ji je ta­ko­đe bio i je­dan od naj­sta­ri­jih. Če­tvr­ti­na ukup­nog obi­ma po­rudž­bi­na do­la­zi­la je upra­vo od tog kli­jen­ta. Ipak, dru­gi bren­do­vi su pri­sta­li da pla­te vi­še. Štrajk je okon­čan po­sli­je 17 da­na, ka­da je uspio da obez­bi­je­di po­ve­ća­nje pla­ta za 60 eura. Pro­sječ­na pla­ta u nje­go­voj fa­bri­ci da­nas iz­no­si oko 415 eura, ka­že on.
-------------------------------
Ovaj čla­nak je na­stao u okvi­ru pro­gra­ma Bal­kan Fel­low­ship for Jo­ur­na­li­stic Ex­cel­len­ce, uz po­dr­šku ER­STE Fo­un­da­tion i Open So­ci­ety Fo­un­da­ti­ons, u sa­rad­nji sa Bal­kan In­ve­sti­ga­ti­ve Re­por­ting Net­work


Rad­no is­ku­stvo: Na taj­nom za­dat­ku u fa­bri­ci

Že­lje­la sam da iz pr­ve ru­ke is­ku­sim ka­ko iz­gle­da rad u tek­stil­noj in­du­stri­ji, pa sam se pri­ja­vi­la na oglas fa­bri­ke iz Te­mi­šva­ra i do­bi­la prob­ni po­sao u po­go­nu za štam­pu. U šest sa­ti uju­tro rad­ni­ci su već bi­li u fa­bri­ci. Ako za­ka­sne, pla­ta im se uma­nju­je za vri­jed­nost jed­nog sa­ta ra­da, re­kao mi je je­dan od rad­ni­ka.
Nad­zor­ni­ca mi je po­ka­za­la moj po­gon. Sna­žan he­mij­ski mi­ris je is­pu­nja­vao pro­sto­ri­ju, ali nad­zor­ni­ca me je uvje­ra­va­la da je fa­bri­ka pre­šla na bo­je na ba­zi vo­de­nih ras­tvo­ra ko­je ni­je­su štet­ne. Ka­sni­je mi je ipak re­kla da ću na tom rad­nom mje­stu do­bi­ja­ti jed­nu bo­cu mli­je­ka dnev­no – što je po za­ko­nu prak­sa uobi­ča­je­na za rad­ni­ke an­ga­žo­va­ne u štet­nom rad­nom okru­že­nju, uklju­ču­ju­ći i vi­so­ko­tok­sič­na okru­že­nja. Je­di­ni pro­blem bi mo­gla bi­ti vru­ći­na, re­kla mi je, jer kli­ma­ti­za­ci­ja ne smi­je da se uklju­ču­je, da bi se za­šti­ti­le svje­že od­štam­pa­ne tka­ni­ne.
Moj po­sao je bio da ras­po­re­đu­jem ko­ma­de tka­ni­ne na pa­pir sa ša­blo­ni­ma ra­ši­ren pre­ko ve­li­kog sto­la, što je bi­lo slič­no sla­ga­nju ve­li­ke sla­ga­li­ce. Sla­ga­la sam is­kro­je­ne ko­ma­de za šort­se­ve i ma­ji­ce. Slo­že­ni ko­ma­di su on­da ula­zi­li u ve­li­ku ma­ši­nu za štam­pu da bi se do­da­li lo­go­ti­pi i osta­li ele­men­ti di­zaj­na. On­da su ih od­no­si­li na sprat na ši­ve­nje. Ja i osta­li rad­ni­ci u po­go­nu ra­di­li smo naš dio po­sla stal­no iz­no­va. Već u de­vet sa­ti bi­lo je ve­o­ma vru­će, pri­mi­je­ti­la sam da su li­ca rad­ni­ca u po­go­nu neo­bič­no cr­ve­na. Do 11 sa­ti, ka­da je do­šlo vri­je­me za na­šu je­di­nu dnev­nu pa­u­zu od 20 mi­nu­ta, bi­la sam pot­pu­no is­cr­plje­na. Mu­ti­lo mi se pred oči­ma od du­gog na­pre­za­nja da ko­ma­de tka­ni­ne po­rav­nam sa li­ni­ja­ma na pa­pi­ru. Vrat mi je utr­nuo od na­gi­nja­nja nad sto.
Tre­ba­lo je da do­bi­jem mi­ni­mal­nu pla­tu za pu­no rad­no vri­je­me oko 220 eura, od če­ga bi mi po od­bi­ja­nju po­re­za osta­lo 165 eura.
Ni­je­sam na­i­šla na pri­mje­re zlo­u­po­tre­ba o ko­ji­ma sam ču­la u dru­gim fa­bri­ka­ma u Ru­mu­ni­ji i Bu­gar­skoj. Ali čak i rad pod „nor­mal­nom” uslo­vi­ma u tek­stil­noj in­du­stri­ji iz­u­zet­no je na­po­ran, a pla­ta je­dva do­volj­na da se pre­ži­vi.