Za do­no­še­nje za­ko­na o slo­bo­di vje­ro­i­spo­vije­sti ni­je po­sto­ja­la do­bra vo­lja vla­sti i od nje­ga se od­u­sta­lo jer su vi­dje­li da ne­će do­bi­ti po­dr­šku Evro­pe, oci­je­nio je za „Dan” epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je. On je po­ru­čio da je cilj Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske (MCP), Epar­hi­je bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke i Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Cr­noj Go­ri (SPC) da se do­ne­se za­kon ko­ji će de­fi­ni­sa­ti pra­va i oba­ve­ze Cr­kve i vjer­skih za­jed­ni­ca po pri­mje­ru iz naj­u­re­đe­ni­jih evrop­skih dr­ža­va.
– Cr­kva se uvi­jek za­la­že za do­no­še­nje za­ko­na i una­pre­đe­nje prav­nog po­ret­ka. Osta­je uvi­jek pi­ta­nje ka­ko će po­je­di­ne dje­lo­ve te ma­te­ri­je za­kon de­fi­ni­sa­ti. Uko­li­ko ni­je­su do­ne­se­ne pra­ve, do­bre od­red­be, on­da smo mi po­zva­ni da uka­že­mo na gre­ške to­kom tog pro­ce­sa i pla­na do­no­še­nja za­ko­na – ka­zao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je za „Dan”.
On je is­ta­kao da je Cr­kva ak­tiv­no uče­stvo­va­la u tom pro­ce­su i da je da­la ar­gu­men­to­va­ne i ne­po­bit­ne či­nje­ni­ce, što, ka­že, vlast i oni ko­ji su ra­di­li na tom za­ko­nu ni­je­su bi­li sprem­ni da pri­hva­te.
– Sve na­še pri­mjed­be ni­šta ni­je­su zna­či­le vla­sti. Oni su kre­nu­li u pro­ces do­no­še­nja za­ko­na ko­ji ni­je bio do­bro sro­čen ni do­bro na­pi­san. Pro­sto, ni­je bi­la do­bra na­mje­ra, sve dok ni­je­su vi­dje­li da ne­će do­bi­ti po­dr­šku od Evro­pe, od Evrop­skog par­la­men­ta i Ve­ne­ci­jan­ske ko­mi­si­je. Ta­da su sta­li sa tom pro­ce­du­rom – sma­tra on.
Vla­di­ka is­ti­če da je stav Cr­kve da je na­crt za­ko­na ko­ji je bio po­nu­đen jav­no­sti ne­u­po­tre­bljiv i da tre­ba iz­ra­di­ti akt po naj­vi­šim stan­dar­di­ma ko­je pro­pi­su­je sa­vre­me­no dru­štvo.
– Na ovom pla­nu tre­ba ulo­ži­ti is­ku­stva i po­zi­tiv­na do­stig­nu­ća iz naj­u­re­đe­ni­jih evrop­skih dr­ža­va, da Cr­kva i vjer­ske za­jed­ni­ce do­bi­ju pu­nu slo­bo­du svo­ga dje­lo­va­nja. Na­rav­no, i da se de­fi­ni­šu nje­na pra­va i oba­ve­ze. Mi od to­ga ne bje­ži­mo i že­li­mo da i taj dio dru­štve­nog ži­vo­ta bu­de ure­đen. Na­rav­no, ako bu­de do­volj­no do­bre vo­lje na­ših vla­sti i do­volj­no struč­nih lju­di da tu ma­te­ri­ju ob­ra­de ka­ko va­lja, da­će­mo pu­nu po­dr­šku za do­no­še­nje tog za­ko­na, jer je to ži­vot­no va­žno za nas kao Cr­kvu, sve vje­ru­ju­će lju­de i sve vjer­ske za­jed­ni­ce, ali je va­žno i za Cr­nu Go­ru, za cio naš na­rod – po­ja­snio je epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki.
Po­ru­ču­je da bi tre­ba­lo do­ni­je­ti za­kon ko­ji bi bio pri­hva­tljiv za sve, a ne da se nji­me ogra­ni­ča­va slo­bo­da vje­re i vje­ro­i­spo­vije­da­nja, kao što je to bio slu­čaj.
– Uko­li­ko se ra­di o za­ko­nu ko­ji da­je slo­bo­du Cr­kvi i ko­ji de­fi­ni­še na­ša pra­va, ni ma­nje ni vi­še ne­go što je to u ure­đe­nim evrop­skim dr­ža­va­ma i što su te­ko­vi­ne na­še tra­di­ci­je, mi će­mo uvi­jek bi­ti vr­lo ras­po­lo­že­ni da da­mo pu­nu po­dr­šku do­no­še­nju jed­nog ta­kvog za­ko­na jer je to va­žno za sve – po­ru­čio je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je.
On je do­dao da sa vla­sti­ma ko­je su ra­di­le na za­ko­nu ni­je bi­lo ni­ka­kvog di­ja­lo­ga i da je na­crt ra­đen u taj­no­sti.
– Pre­ma mi­šlje­nju naj­bo­ljih struč­nja­ka iz te obla­sti, ra­di­li su ga ne­struč­ni, ne­kom­pe­tent­ni lju­di, ko­ji su vi­še bi­li za­stup­ni­ci po­jed­nih par­ti­ja i ide­o­lo­gi­ja, a ne lju­di iz stru­ke, što se od­mah od­ra­zi­lo i na sam tekst na­cr­ta za­ko­na. Uoče­no je mno­go ne­re­gu­lar­no­sti u tom pro­ce­su, što, in­te­re­sant­no, ni­je bio slu­čaj ka­da su se do­no­si­li ne­ki dru­gi za­ko­ni. Ni sa jed­nim na­cr­tom ni­je se iz­la­zi­lo na jav­nu ras­pra­vu dok se ni­je­su iz­vr­ši­le ši­re kon­sul­ta­ci­je sa oni­ma na ko­je se taj za­kon od­no­si. U ovom slu­ča­ju, ma­kar što se ti­če Mi­tro­po­li­je, Epar­hi­je bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke, Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Cr­noj Go­ri, ni­ko od nas ni­je kon­sul­to­van – uka­zao je on.A.O.


Za­te­če­ni na­cr­tom

Vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je je is­ta­kao da su bi­li za­te­če­ni ka­da je ob­ja­vljen na­crt za­ko­na i ka­da su ih po­zva­li na jav­nu ras­pra­vu.
– Bi­lo je za­mi­šlje­no da se oba­ve u ne­kom užem kru­gu lju­di, ne ona­ko ka­ko se re­a­li­zu­ju jav­ne ras­pra­ve, gdje sva­ki gra­đa­nin ove dr­ža­ve ima pra­vo da do­đe, pi­ta, bu­de oba­vi­je­šten, da da svoj do­pri­nos. To ni­je bi­lo omo­gu­će­no vje­ru­ju­ćem na­ro­du i na­šem sve­šten­stvu, i za­to je bi­lo ta­kvo ne­za­do­volj­stvo. Tre­ba nam za­kon ko­ji će bi­ti pri­hva­tljiv, pri­je sve­ga za sve vjer­ske su­bjek­te, za stru­ku, ukrat­ko – i za Cr­kvu i za dr­ža­vu. Do­no­še­nje jed­nog za­ko­na ko­ji će bi­ti plod di­ja­lo­ga, do­bre vo­lje i za­la­ga­nja struč­nih lju­di, mi­slim da mo­že do­ni­je­ti do­bro svi­ma – za­klju­čio je on.