Bog nam je da­ro­vao vri­je­me ovo­ze­malj­skog pro­pu­to­va­nja k vječ­no­sti ka­ko bi u ovom pro­la­znom svi­je­tu po­sti­gli ne­pro­la­zno spa­se­nje (usp. Ko­ri­zme­no pred­slo­vlje II), is­ta­kao je u vas­kr­šnjoj po­sla­ni­ci ko­tor­ski bi­skup, mon­si­njor Ili­ja Ja­njić.
– Cr­kva nas u to­ku cr­kve­ne go­di­ne po­ti­če da ma­lo za­sta­ne­mo u na­šem sva­ko­dnev­nom ho­du i da raz­mi­sli­mo o pro­la­zno­sti i ne­stal­no­sti ovog ži­vo­ta i vre­me­na u ko­je­mu ži­vi­mo. U svom kr­šćan­skom pro­mi­šlja­nju, tre­ba­mo se po­svi­je­sti­ti opa­sno­sti ko­jom nam pri­je­ti stal­na za­bri­nu­tost za pro­la­zne stva­ri: iz nje pro­iz­la­zi pre­ve­li­ka na­ve­za­nost na ma­te­ri­ju i na pro­la­zne stvar­no­sti, a pri­tom se za­ne­ma­ru­je du­hov­no. Ako do­i­sta vje­ru­je­mo da je na­ša do­mo­vi­na na ne­be­si­ma, on­da bi­smo tre­ba­li tra­ži­ti i pu­to­ve i na­či­ne ko­ji će nas k njoj do­ve­sti. Us­kr­sli Krist nam tre­ba bi­ti je­di­ni ori­jen­tir na pu­tu na­šeg du­hov­nog tra­že­nja, on ko­ji je ja­sno re­kao za se­be: Ja sam put, isti­na i ži­vot. Ni­tko ne do­la­zi Ocu osim po me­ni. (Iv 14, 6) Re­kav­ši: Ja sam put, za­jam­čio nam je si­gu­r­nost prav­ca ko­jim nam je ići. Za­klju­čak je očit: Tko ide nje­go­vim pu­tem, tko ide s njim, ne­će se iz­gu­bi­ti. On će nas do­ve­sti svo­me Ocu, on će nas usmje­ri­ti k spa­se­nju ko­je bez nje­ga i ni­je mo­gu­će – ka­zao je Ja­njić.
Do­dao je da smo pri­hva­tiv­ši Hri­stov put, pri­hva­ti­li isti­nu.
– A on je re­kao: Ja sam isti­na. Ovu nje­go­vu ri­ječ mo­že­mo shva­ti­ti kao da nam go­vo­ri: Ne boj­te se, ja vam ne že­lim da­ti la­žna obe­ća­nja, ja vas ne že­lim ob­ma­nu­ti, jer vas vo­lim i že­lim bi­ti vaš oslo­nac. Svo­jom isti­nom že­li nas ohra­bri­ti i pru­ži­ti na­du ži­vo­ta: je­di­no nam on mo­že da­ti ži­vot vječ­ni. Ja sam ži­vot – tim ri­je­či­ma nas na­sta­vlja ohra­bri­va­ti da ga sli­je­di­mo. Ov­dje kao da nam go­vo­ri: Evo, mo­je ti­je­lo je bi­lo od­ba­če­no, iz­na­ka­že­no, iz­mr­cva­re­no, pri­bi­je­no na križ, mo­jem je ti­je­lu bio od­u­zet ži­vot: ali ja sam us­kr­snuo iz gro­ba, opet sam živ, ja sam iz­vor ži­vo­ta. Ka­da se us­kr­sli Krist obra­ća apo­sto­li­ma tra­ži od njih da se osob­no uvje­re u stvar­nost Us­kr­snu­ća i nje­go­va pro­sla­vlje­na ti­je­la. Apo­sto­lu To­mi je re­kao: Pri­ne­si prst ova­mo i po­gle­daj mi ru­ke! Pri­ne­si ru­ku i sta­vi je u moj bok; i ne bu­di ne­vje­ran ne­go vje­ran. (Iv 20, 27) Ta­ko Kri­sto­vo us­kr­snu­će po­sta­je naj­ljep­ša po­tvr­da ži­vo­ta ko­ji nam je obe­ćao. Sv. Pa­vao nas sna­žno pod­sje­ća da je Us­kr­snu­će te­melj­ni do­ga­đaj u po­vi­je­sti spa­se­nja ka­da ka­že: Ako Krist ni­je us­kr­snuo uza­lud­na bi bi­la na­ša vje­ra. Dra­gi vjer­ni­ci, ako su nas svje­tov­ne bri­ge usmje­ri­le k po­gre­šnom ži­vot­nom prav­cu, a ne ka Kri­stu, ko­ji je je­di­ni naš put, isti­na i ži­vot, ima­mo na­či­na da se po­nov­no vra­ti­mo k nje­mu, na­šem je­di­nom Spa­si­te­lju. Ima­mo na­čin po­nov­no svo­je ze­malj­sko pu­to­va­nje usmje­ri­ti k Bo­gu ko­ji nas to­li­ko lju­bi da je dao svog Je­di­no­ro­đen­ca ka­ko bi­smo ima­li pri­stup spa­se­nju. Naš sv. Le­o­pold, uz to­li­ke dru­ge mi­lje­ni­ke Bož­je, mo­že nam bi­ti pu­to­kaz k ob­no­vi ži­vo­ta ko­ja se do­ga­đa pre­ko sa­kra­men­te sve­te is­po­vi­je­di – ka­zao je Ja­njić.
Do­dao je da je vo­ljom sve­tog oca Fra­nje, pro­šla go­di­na bi­la da­ro­va­na kao iz­van­red­na ju­bi­lej­ska go­di­na Mi­lo­sr­đa.
– U toj smo go­di­ni ima­li pri­li­ku ne sa­mo raz­ma­tra­ti o ne­iz­mjer­nom Bož­jem mi­lo­sr­đu, već i uži­va­ti po­seb­ne mi­lo­sne da­ro­ve, po­put pot­pu­nog opro­sta. Svje­stan či­nje­ni­ce da Bož­je mi­lo­sr­đe ni­je za­vr­ši­lo za­vr­šet­kom ju­bi­lej­ske go­di­ne, od­lu­čio sam ovu go­di­nu po­nu­di­ti kao po­se­ban du­hov­ni dar vjer­ni­ci­ma Ko­tor­ske bi­sku­pi­je, pro­gla­siv­ši je „Go­di­nom sa­kra­men­ta sve­te is­po­vi­je­di“. Mo­že­mo je do­ži­vje­ti kao svo­je­vr­stan na­sta­vak ju­bi­lej­ske go­di­ne. Krist je, na­i­me, do­bro po­zna­vao ne­stal­nost ljud­skog sr­ca, kao i raz­ne ži­vot­ne pr­o­ma­ša­je, du­hov­ne pu­ko­ti­ne, mno­go­broj­ne ljud­ske ne­sa­vr­še­no­sti. Sto­ga nam je kao iz­vor ne­vi­dlji­vih mi­lo­sti osta­vio sa­kra­ment sve­te is­po­vi­je­di ka­ko bi­smo po njoj po­vra­ti­li ono što je gri­je­hom iz­gu­blje­no, te po­nov­no us­po­sta­vi­li naš od­nos s Bo­gom i Cr­kvom. Po­zna­to je da je sv. Le­o­pold po­sti­gao sve­tost pro­vo­de­ći ži­vot u slu­žbi sa­kra­men­ta sv. is­po­vi­je­di. Mo­že­mo re­ći da je ne­u­mor­ni po­pra­vljač ljud­skih pa­do­va pre­ko ovo­ga sa­kra­men­ta. Dra­gi sve­će­ni­ci, bu­di­te rev­ni uči­te­lji i ne­u­mor­ni dje­li­te­lji mi­lo­sti pre­ko sa­kra­men­ta sv. is­po­vi­je­di. Po nje­mu će vjer­ni­ci, a i vi sa­mi, osje­ti­ti Bož­je mi­lo­sr­đe. Po ovom sa­kra­men­tu će mno­gi ostva­ri­ti ta­ko po­treb­no obra­će­nje i ta­da će­mo osje­ti­ti da je nu­tar­nje obra­će­nje pre­ko sa­kra­men­ta sv. is­po­vi­je­di pra­vo us­kr­snu­će iz smr­ti i ta­me u ko­je nas vo­de gri­je­si – is­ta­kao je Ja­njić.
Ko­tor­ski bi­skup je ne­veo da po­sla­ni­cu za­vr­ša­va mo­li­tvom upu­će­nom us­kr­slom go­spo­di­nu.
– Us­kr­sli Kri­ste, ne osta­vljaj nas sa­me. Osje­ća­mo da smo pot­pu­no bes­po­moć­ni u svo­joj vla­sti­toj mre­ži gri­je­ha. Sto­ga, us­kr­sli Kri­ste, Ti bu­di uz nas i po­mo­zi nam da s To­bom po­sta­ne­mo po­bjed­ni­ci nad zlo­ćom u se­bi i nad zlo­ćom ovo­ga svi­je­ta. Isu­se, otva­ra­mo ti vra­ta svo­je du­še i svo­jih do­mo­va da se stal­no na­sta­niš u na­ma, ka­ko bi­smo mo­gli stal­no uži­va­ti plo­do­ve tvo­ga us­kr­snu­ća, ka­ko bi­smo mo­gli ho­di­ti u no­vo­sti ži­vo­ta i ku­ša­ti ne­pro­la­znu ra­dost tvo­ga Us­kr­sa – is­ta­kao je Ja­njić u po­sla­ni­ci če­sti­ta­ju­ći Us­krs vjer­ni­ci­ma.
M.D.P.