Aka­dem­ski sli­kar Mi­lu­tin Ob­ra­do­vić je­di­ni je umjet­nik sa Bal­ka­na ko­ji je la­u­re­at pre­sti­žne na­gra­de „Mi­ke­lan­đe­lo Ka­ra­va­đo“, ko­ju će da­nas pri­mi­ti u Ri­mu. Vid­no uz­bu­đen zbog vi­je­sti o do­bi­ja­nju pri­zna­nja, Ob­ra­do­vi­će je za „Dan” ka­zao da je mu je pri­zna­nje za sa­vre­me­no umjet­nič­ko stva­ra­la­štvo do­ni­je­lo dje­lo pod na­zi­vom „Ukras mo­ga ne­ba”
–To plat­no bi­će iz­lo­že­no u Bra­man­te­o­voj pa­la­ti u Ri­mu. Za na­gra­du sam ime­no­van pri­je 30 da­na, ka­da mi je sti­glo i po­ziv­no pi­smo od ita­li­jan­ske aka­dem­ske or­ga­ni­za­ci­je As­so­ci­a­zi­o­ne So­cio Cul­tu­ra­le Ea Edi­to­re. Na­gra­da „Mi­ke­lan­đe­lo Ka­ra­va­đo” (In­ter­na­ti­o­nal Award Ca­ra­vag­gio Ex­pi­ri­en­ce) je­din­stve­no je pri­zna­nje po­sve­će­no od­re­đe­nom bro­ju umjet­ni­ka, ko­ji će ima­ti čast da iz­lo­že svo­ja dje­la u Ri­mu, u Bra­man­te­o­vim ha­la­ma, ko­je se na­la­ze na tr­gu Po­po­lo, po­red Cr­kve San­ta Ma­ria del Po­po­lo. U toj cr­kvi se mo­že­te di­vi­ti Ka­ra­va­đo­vim naj­ve­ćim dje­li­ma, iz­me­đu ko­jih se mo­že na­ći i „Ras­pe­će Sv. Pe­tra” – ob­ja­snio je umjet­nik.
Za Mi­lu­ti­na Ob­ra­do­vi­ća sli­kar­stvo ni­je za­ni­ma­nje, već op­se­si­ja, po­e­zi­ja i naj­in­tim­ni­ja is­po­vi­jest. On ne sli­ka da bi stva­rao, već da bi kao čo­vjek op­stao, oci­je­ni­la je svo­je­vre­me­no mr Alek­san­dra Po­po­vić li­kov­ni iz­raz ovog sli­ka­ra. A nje­go­va plat­na, na ko­ja pre­no­si svo­je in­tim­ne is­po­vi­je­sti, ko­je no­se ko­nji na svo­jim le­đi­ma, u svo­jim hi­trim no­ga­ma i buj­nim gri­va­ma, u svo­jim tu­žnim i bi­strim oči­ma, jed­na­ko fa­sci­ni­ra­ju pu­bli­ku u nje­go­vom rod­nom gra­du kao i u Pa­ri­zu ili Bu­dvi, No­vom Sa­du, Be­o­gra­du... Ni­je ni ču­do, jer iz njih uvi­jek iz­bi­ja i „Do­dir za lju­bav”, ka­ko je na­za­vao pret­hod­ni ci­klus, ko­ji na­sta­vlja ra­do­vi­ma ko­je ob­u­hva­ta za­jed­nič­kim ime­ni­te­ljem „Obi­čan, ma­lec­ki san”. Pri­li­ku da vi­di Ob­ra­do­vi­će­va no­va plat­na naj­pri­je je do­bi­la pu­bli­ka u Lu­ča­ni­ma, gdje je nje­go­va sa­mo­stal­na iz­lo­žba otvo­re­na 11. apri­la, a ovog mje­se­ca se u Ku­ći Đu­re Jak­ši­ća, uz po­moć glum­ca Bra­ni­sla­va Le­či­ća, pred­sta­vio i be­o­grad­skoj pu­bli­ci. U sep­tem­bru će sli­ke iz ovog ci­klu­sa pred­sta­vi­ti u Lju­blja­ni.
Na Ob­ra­do­vi­će­vim sli­ka­ma sve je pre­pu­no do­ži­vlja­ja. No, sa­da sve dje­lu­je ne­ka­ko či­sti­je, kao da su bo­je pre­u­ze­le pri­mat nad fi­li­gran­skim or­na­men­tom, a opet, sve je in­ten­ziv­ni­je, uosta­lom kao i u sva­kom snu, bez ob­zi­ra da li je tra­jao tren, ci­je­lu noć ili je ob­u­hva­tio ne­či­ji ci­je­li ži­vot.
– Čo­vje­ka od­re­đu­je i sva­ko­dne­vi­ca, od­re­đu­je nje­gov na­čin raz­mi­šlja­nja, kre­ta­nja, pu­to­va­nja kroz sop­stve­ne mi­sli, kao i šta od da­nas da spa­si ili sa­ču­va da bi iz­gra­dio ne­što bo­lje i kva­li­tet­ni­je u od­no­su na ono ju­če. I no­va iz­lo­žba „Obi­čan, ma­lec­ki san” je de­sna ru­ka iz­lo­žbe „Do­dir za lju­bav”, ko­ja je tra­ja­la tri go­di­ne. I „Obi­čan, ma­lec­ki san” mo­žda u c­je­lo­sti za­o­kru­žu­je sve ovo što je vi­dlji­vi in­ten­zi­tet bo­ja, jer u snu je sve ša­re­no­li­ko, u snu je sve ne­stvar­no, sve plu­ta­ju­će, a opet pri­pa­da na­ma – ka­zao je Ob­ra­do­vić za „Dan”.
U su­sret iz­lo­žbi ko­ju je ne­dav­no imao u Ku­ći Đu­re Jak­ši­ća u Be­o­gra­du, iz­ja­vio je za naš list da je čo­vjek sam po se­bi kom­pli­ko­va­no bi­će, neo­bja­šnji­vo i ne­za­ja­žlji­vo, jed­na od naj­ve­ćih zvi­je­ri.
–Ali, čo­vjek se­be če­sto do­ži­vlja­va kao do­no­si­o­ca ko­nač­nih od­lu­ka i vr­lo če­sto se po­na­ša kao da je bog, da on ve­dri i obla­či. Čo­vjek je, isto­vre­me­no, i stal­no u spre­zi da do­ku­či taj­nu od če­ga je. Čo­vje­ko­va vje­či­ta tra­ga­nja su za­pra­vo u nje­go­vim gu­blje­nji­ma, i to je čo­vje­ko­va vje­či­ta osa kre­ta­nja od ko­je ne mo­že po­bje­ći, tra­ga­nje za spo­zna­jom se­be sa­mog. Čo­vjek te­ži ka sa­vr­še­no­sti, po­hle­pan je, mno­go mu tre­ba, mno­go zna­nja, lju­ba­vi, sve­ga, ali, ka­da za­ku­ca sa­mo­ća i pi­ta ga je­si li sve to že­lio, čo­vjek naj­če­šće ka­že: ja ni­sam po­la od to­ga hi­to, ja sam sa­svim obi­čan čo­vjek, sa­njam sa­svim obič­ne stva­ri, sa­svim obič­no ži­vim, u stva­ri, ne­mam ni vre­me­na da sa­njam, ja sa­njam mal­ce­ke sno­ve – re­kao je tom pri­li­kom sli­kar Ob­ra­do­vić.
On je do­dao da se iz ne­skrom­no­sti i ogrom­nih sno­va ra­đa­ju vr­lo obič­ne stva­ri, ko­je stva­ra­ju vr­lo kom­pli­ko­van ži­vot, čak če­sto te­žak.
Mi­lu­ti­nov sa­mo je­dan obi­čan, ma­lec­ki san do­nio mu je ve­li­ku na­gra­du i ve­li­ki po­nos.V.S.