Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ve­li­ki ki­jev­ski knjez Ju­rij Dol­go­ru­ki do­bio je iz Ca­ri­gra­da iko­nu Maj­ke Bož­je. Go­vo­ri­lo se da ju je na­sli­kao je­van­đe­li­sta Lu­ka i do­nio sa­moj Pre­sve­toj Dje­vi da je oci­je­ni. Ma­ri­ja je bla­go­slo­vi­la iko­nu: „Bla­go­dat mo­ja ne­ka bu­de sa njom”. Po­tom su u na­ro­du ovu iko­nu na­zva­li „Umi­lje­ni­je”.
U lje­to 1155. go­di­ne knez An­drej Dol­go­ru­ki je taj­no na­pu­štio Ki­jev. Bje­žao je od oca Ju­ri­ja, no­se­ći sa so­bom naj­ve­ću ki­jev­sku dra­go­cje­nost – ču­do­tvor­ni lik Bo­go­ro­di­ce „Umi­lje­ni­je”. Iko­ni se „ni­je do­pa­lo” u De­vič­jem ma­na­sti­ru. Čas je si­la­zi­la sa svo­ga mje­sta, čas je leb­dje­la u va­zdu­hu... Ipak je knez An­drej – u to vri­je­me vi­še pro­ra­ču­na­ti po­li­ti­čar ne­go bo­go­bo­ja­žlji­vi hri­šća­nin – iza­brao za se­be baš ovu iko­nu zbog nje­ne iz­u­zet­ne lje­po­te i vri­jed­no­sti. Kad su tre­ćeg da­na pu­ta ko­nji sta­li, svi su to shva­ti­li kao znak Bož­jeg gne­va. Ko­nje su ši­ba­li, vu­kli, ali ni­je po­mo­glo. Od­lu­če­no je da se za­u­sta­ve i pre­no­će. Te no­ći kne­zu se u snu ja­vi­la Pre­sve­ta i na­re­di­la da se iko­na ne no­si da­lje, ne­go da se osta­vi u Vla­di­mi­ru. Knez se po­vi­no­vao.
Ta­da su se od­i­gra­la i dru­ga ču­da. Mo­li­tve upu­će­ne iko­ni spa­sle su pra­ti­o­ca Mi­ku­lu iz br­za­ka; ču­de­sno je ozdra­vi­la po­pa­di­ja ko­ja se na­šla pod ko­pi­ti­ma va­tre­nog ko­nja; opo­ra­vi­la se te­ško obo­lje­la kne­gi­nja i ro­di­la zdra­vo di­je­te. Iz­gle­da da je iko­ni Bo­go­ro­di­ce pri­ja­lo što ni­je u De­vič­jem ma­na­sti­ru. Čak je i ču­va­la kne­za, a on joj se obra­ćao sa­mo u te­škim tre­nu­ci­ma.
Za­mi­slio je, na pri­mjer, da za­di­vi gra­đa­ne Zlat­nom ka­pi­jom. Po­žu­ri­vao je zi­da­re, že­lio je da gra­đe­vi­na bu­de ve­li­čan­stve­na. Ali, na dan pra­zni­ka gra­đe­vi­na se sru­ši­la i za­tr­pa­la dva­na­est rad­ni­ka. An­drej je pri­tr­čao iko­ni i mo­lio Bo­go­ro­di­cu da spa­se ne­sreć­ni­ke. I ču­do se do­go­di­lo – svi na­stra­da­li osta­li su ži­vi i zdra­vi.
Mo­lio se knez vla­di­mir­skoj iko­ni i ka­da je va­lja­lo su­prot­sta­vi­ti se vol­škim Bul­ga­ri­ma. Da li je bi­la or­ga­ni­zo­va­na ve­li­čan­stve­na pro­ce­si­ja, ili je knez po­nio sa so­bom u po­ho­de iko­nu, ne zna se, tek Bo­go­ro­di­ca ga ni­je li­ši­la svo­je mi­lo­sti – ne­pri­ja­te­lji su bi­li raz­bi­je­ni.
U lje­to 1174. go­di­ne knez An­drej je ubi­jen. Nje­go­vo is­ka­sa­plje­no ti­je­lo le­ža­lo je u ba­šti, a u Vla­di­mi­ru sve­ti­na je pljač­ka­la ku­će, raz­bi­ja­la rad­nje. I on­da je nje­gov pra­ti­lac Mi­ku­la ušao u grad i po­di­gav­ši ka ne­bu iko­nu Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, po­čeo da smi­ru­je po­bje­snje­lu go­mi­lu. Već sle­de­ćeg da­na po­bu­na se sti­ša­la i Vla­di­mir­ska Bož­ja Maj­ka pra­ti­la kne­za An­dre­ja na po­sled­nji put. U lje­to 1237. ru­ska ze­mlja je­ča­la je pod ko­pi­ta­ma ta­tar­ske ko­nji­ce. U Vla­di­mir je iz oko­li­ne na­gr­nuo na­rod pod za­šti­tom ču­do­tvor­ne iko­ne. Mo­li­li su je sa su­za­ma da spa­se, za­šti­ti. Ali, pro­tiv bez­broj­ne voj­ske Bo­go­ro­di­ca je bi­la ne­moć­na. Ta­ta­ri su upa­li u hram i sa ko­nja sje­kli li­je­vo i de­sno sve na šta su na­i­šli, pljač­ka­li zlat­ne cr­kve­ne pred­me­te. Ali... Sa­mo iko­nu ni­je­su di­ra­li. U lje­to 1395. go­di­ne po­no­vo su do­šle ne­vo­lje – sa­da pod Mo­skvom. Ta­mer­la­no­ve hor­de mu­nje­vi­to su se pri­bli­ža­va­le pre­sto­ni­ci. Ve­li­ki knez Va­si­li­je Pr­vi sa­ku­pio je voj­sku i u Ko­lom­ni po­sta­vio lo­gor. Za to vri­je­me pi­sa­li su u Vla­di­mir mi­tro­po­li­tu Ki­pri­ja­nu, mo­le­ći ga da po­ša­lje ču­do­tvor­nu iko­nu u Mo­skvu da za­šti­ti grad. Dve­ri svih mo­skov­skih hra­mo­va bi­le su ši­rom otvo­re­ne, od ju­tra do du­bo­ko u noć vjer­ni­ci su se mo­li­li za spas.
I 26. av­gu­sta 1395. ogrom­na sve­ti­na Mo­sko­vlja­na do­če­ki­va­la je sve­tu iko­nu na Kuč­ko­vom po­lju. Za­pje­va­le su že­ne, pred­ska­zi­va­li ju­ro­di­vi, du­hov­ni­štvo sa kr­sto­vi­ma i u pra­znič­nim ri­za­ma slu­ži­lo je mo­le­ban. Sa­mo što je iko­na kre­nu­la na put, do­šla je neo­če­ki­va­na vi­jest – Ta­ta­ri su se za­u­sta­vi­li. Ta­mer­lan je ri­je­šio da raz­mi­sli dvi­je ne­dje­lje. A onog istog da­na ka­da su iko­nu uni­je­li u Us­pen­ski sa­bor u Kre­mlju, ra­do­sna vi­jest je pro­hu­ja­la Mo­skvom – Ta­mer­lan je neo­če­ki­va­no od­stu­pio! Go­vo­ri­lo se da je u no­ći uoči 26. av­gu­sta imao vi­zi­ju: sa vi­so­ke go­re si­la­zi­li su sve­ti­te­lji, iz­nad njih u va­zdu­hu bi­la je že­na u pur­pur­nim ha­lji­na­ma, a sa njom ne­bro­je­na voj­ska... Bo­go­vi su bi­li Ta­mer­la­nu ne­po­zna­ti i on je ovu vi­zi­ju sma­trao kao loš pred­znak.
Ka­sni­je je na Kuč­ko­vom po­lju sa­gra­đen ma­na­stir na­zvan Sre­tenj­skim. A sa­ma iko­na je, naj­vje­ro­vat­ni­je, vra­će­na u Vla­di­mir.
U lje­to 1547. Mo­skvu je za­hva­tio po­žar. Pr­va se, od upa­lje­ne svi­je­će ko­ja je pa­la, za­pa­li­la cr­kva Vo­zdvi­že­ni­ja na Arba­tu. Za­tim je buk­nuo ci­je­li dr­ve­ni grad. Bi­lo je na sto­ti­ne žr­ta­va. Po­žar je tri da­na bje­snio. Car Ivan Če­tvr­ti je sa Vrap­če­vih br­da gle­dao ka­ko go­ri nje­go­va pre­sto­ni­ca. Ka­da je pla­nuo Kremlj, iko­nu su htje­li da iz­ne­su iz cr­kve, ali ni­ka­ko ni­je­su mo­gli da je iz­va­de iz ki­vo­ta. I Mo­sko­vlja­ni ugle­da­še ka­ko se iz­nad raz­bje­šnje­log pla­me­na po­ja­vi­la Maj­ka Bož­ja u sjaj­nim ha­lji­na­ma; mo­li­la se za grad i svo­jim ogr­ta­čem sa­kri­va­la ga od og­nja. Po­tom se po­žar sti­šao...
(Na­sta­vi­će se)