Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko Šće­pa­no­vić


To da je dru­štve­na svi­jest po­sta­la dje­li­mič­no mi­to­lo­ška, odav­no ni­je no­vost. Svi­ma je po­zna­to da je u vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta, u da­ni­ma ka­da je Nje­mač­ka oku­pi­ra­la Dan­sku, dan­ski kralj sta­vio žu­tu zvi­je­zdu. U stva­ri, to se ni­kad ni­je do­go­di­lo. Svi­ma su po­zna­te Le­nji­no­ve ri­je­či da umjet­nost tre­ba da bu­de shva­tlji­va ma­sa­ma, i Pu­ški­no­va ja­di­kov­ka zbog to­ga što se ro­dio u Ru­si­ji sa pa­me­ću i ta­len­tom. U stva­ri, Le­njin je, u raz­go­vo­ru sa Kla­rom Cet­kin, go­vo­rio da je umjet­nost „ne­shva­tlji­va ma­sa­ma” a da je „ma­se shva­ta­ju”, a Pu­škin je, u pi­smu že­ni, pi­sao ne „s umom”, ne­go „s du­šom”. Za­mje­na ra­zu­mlji­vo­sti sa neo­p­hod­no­šću shva­ta­nja, i pa­me­ti sa du­šom, iz ko­ri­je­na mi­je­nja smi­sao uobi­ča­je­nih for­mu­la­ci­ja. Mo­žda se is­kri­vlje­ne Le­nji­no­ve ri­je­či mo­gu pri­pi­sa­ti lo­šem pre­vo­du sa nje­mač­kog je­zi­ka, ali Pu­ški­nov slu­čaj zah­ti­je­va du­blju ana­li­zu. Ob­ja­šnje­nje se ov­dje sa­sto­ji, oči­gled­no, u to­me što na­ša svi­jest sko­ro do­zvo­lja­va ne­u­mje­snost u Ru­si­ji pa­me­ti, ali ni­ka­ko ne du­še. Sna­ga pre­du­bje­đe­nja u tom pi­ta­nju se istin­ski pri­mje­ću­je, jer ti­raž iz­da­va­nja Pu­ški­no­vih pi­sa­ma se bro­ji sto­ti­na­ma hi­lja­da! Tim pri­je gre­šku u ci­ti­ra­nju pra­ve čak ve­o­ma po­zna­ti fi­lo­lof­zi. Evo još jed­nog ras­pro­stra­nje­nog mi­ta: for­mu­la­ci­ja O b e ć a v a m d a ć u g o v o r i t i s a m o i s t i n u, i n i š t a d r u g o o s i m i s t i n e. U stva­ri, u Ame­ri­ci go­vo­re dru­ga­či­je „Obe­ća­vam da ću go­vo­ri­ti sa­mo prav­du i ni­šta dru­go osim prav­de, i da mi po­mo­že Bog”.
Ma­te­ma­ti­ka se mo­že osje­ća­ti po­la­ska­nom ti­me što bro­ju de­ta­lja, u ko­ji­ma se mi­to­lo­ška sli­ka svi­je­ta raz­li­ku­je od re­al­ne sli­ke, pri­pa­da­ju i ne­ki ma­te­ma­tič­ki si­žei. Na pri­mjer, ve­ći­na je uvje­re­na da se u ma­te­ma­ti­ci svi poj­mo­vi od­re­đu­ju, a sve tvrd­nje do­ka­zu­ju. Pa sva­ki po­jam se od­re­đu­je kroz dru­ge poj­mo­ve, a sva­ka tvrd­nja se do­ka­zu­je osla­nja­ju­ći se na dru­ge tvrd­nje. Sje­ća­mo se re­to­rič­kog pi­ta­nja go­spo­đe Pro­sta­ko­ve: „Kro­jač se učio od dru­go­ga kro­ja­ča, dru­gi od tre­će­ga, a od ko­ga se učio pr­vi kro­jač?” Autor ovih re­do­va je mo­rao da slu­ša od­re­đe­nja po­vr­ši­ne lop­te: „Pro­stor po­vr­ši­ne lop­te je dio po­vr­ši­ne pra­vil­nih po­li­e­da­ra is­pi­sa­nih na toj lop­ti, pri neo­gran­če­nom po­ve­ća­nju bro­ja gra­na tih po­li­e­da­ra”. Slič­na pred­sta­va o po­vr­ši­ni po­ja­vi­la se, oči­gled­no, po ana­lo­gi­ji sa tom či­nje­ni­com da je du­ži­na kru­žni­ce, u stva­ri, gra­ni­ca pe­ri­me­ta­ra pra­vil­nih mno­go­u­glo­va upi­sa­nih u toj kru­žni­ci, uz neo­gra­ni­če­no po­ve­ća­nje bro­ja stra­na tih mno­go­u­glo­va. Ali či­ta­va stvar je u to­me što u pra­vil­nom mno­go­u­ga­o­ni­ku mo­že bi­ti bi­lo ko­li­ko stra­na. U pra­vil­nom po­li­e­da­ru broj gra­na mo­že bi­ti sa­mo je­dan od sle­de­ćih pet bro­je­va: če­ti­ri, šest, osam, dva­na­est, ili dva­de­set, ta­ko da ni o ka­kvom po­ve­ća­nju bro­ja gra­na ne mo­že bi­ti ri­je­či.
Naj­za­pa­že­ni­ja po­ja­va je po­ve­za­na sa od­ra­ža­va­njem u mi­to­lo­gi­ji svi­je­sti uče­nja o pa­ra­le­nim pra­vi­ma.
Svi, prak­tič­no, zna­ju šta su pa­ra­lel­ne pra­ve. Svi su, prak­tič­no, ču­li za ak­si­o­mu o pa­ra­lel­nim pra­vi­ma, pa o njoj se uči u ško­li. Ni­ko od ta­ko­zva­nih „lju­di sa uli­ce” ko­je sam pi­tao u če­mu se sa­sto­ji ak­si­o­ma o pa­ra­le­ni­ma, ni­je se iz­go­va­rao ne­zna­njem. Ap­so­lut­na ve­ći­na an­ke­ti­ra­nih, od­go­vo­ri­la je ova­ko: Ak­si­o­ma o pa­ra­lel­ni­ma sa­sto­ji se u to­me što se pa­ra­lel­ne pra­ve ne si­je­ku. Pre­po­ru­ču­jem či­ta­o­cu da sam spro­ve­de an­ke­tu i ubi­je­di se da upra­vo ta­kva for­mu­la­ci­ja ak­si­o­me o pa­ra­lel­ni­ma ula­zi u ma­sov­nu svi­jest.
Do­biv­ši na­ve­de­ni od­go­vor na pi­ta­nje o sa­dr­ža­ju ak­si­o­me o pa­ra­lel­ni­ma, tre­ba od­mah po­sta­vi­ti sle­de­će pi­ta­nje: A što su to pa­ra­lel­ne pra­ve? Pri­je sve­ga, od­go­vo­ri­će vam da su pa­ra­lel­ne ta­kve pra­ve ko­je se ne si­je­ku. Mno­gi će od­mah da shva­te da tu ne­što ni­je u re­du. Pa ni­ka­kva ak­si­o­ma se ne mo­že sa­dr­ža­ti u to­me da se pa­ra­lel­ne pra­ve, ko­je se ne si­je­ku, ne si­je­ku. Mno­gi od onih ko­ji to ne shva­te od­mah, mo­gu se u to uvje­ri­ti. Osta­će ne­zna­čaj­na ma­nji­na onih ko­ji sma­tra­ju da je ta­kva ak­si­o­ma mo­gu­ća. Sa pred­stav­ni­ci­ma ta­kve ma­nji­ne se te­ško do­go­vo­ri­ti.
Iz­van­red­no je što pri­su­stvo u dru­štve­noj svi­je­sti o la­žnoj for­mu­la­ci­ji ak­si­o­me o pa­ra­lel­nim pra­vi­ma ima in­ter­na­ci­o­nal­ni ka­rak­ter. U toj, do­ne­kle neo­če­ki­va­noj okol­no­sti, autor ovih re­do­va uvje­rio se na sle­de­ći na­čin. U mar­tu 2006. go­di­ne, na sim­po­zi­ju­mu u Pe­kin­gu, po­sve­će­nom pro­ble­mi­ma ma­te­ma­tič­kog obra­zo­va­nja, ja sam go­vo­rio o svo­jim gle­da­nji­ma na po­me­nu­tu ak­si­o­mu, gle­da­nji­ma, do­bi­je­nim u ma­te­ri­ja­lu na ru­skom je­zi­ku. Me­đu pri­sut­ni­ma je bio ame­rič­ki pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke Vel­le­man, sa do­sta po­zna­tog Am­he­ret ko­le­dža, iz dr­ža­ve Ma­sa­ču­set. Tog da­na on je pi­tao svo­ju že­nu Šel­li, ma­gi­stra ne­ko­li­ko hu­ma­ni­tar­nih na­u­ka, ko­ja je za­jed­no sa njim do­pu­to­va­la u Pe­king, u če­mu se sa­sto­ji ak­si­o­ma o pa­ra­lel­nim pra­vi­ma. I do­bio je od­go­vor: „U to­me što se pa­ra­lel­ne pra­ve ne si­je­ku”. Ta­da je on pi­tao: „A što su to pa­ra­lel­ne pra­ve?“ Od­go­vor mu je bio smi­jeh: pro­fe­so­ro­va su­pru­ga je od­mah shva­ti­la be­smi­slenst svo­ga od­go­vo­ra. I ta­ko su se, ma­kar u tom de­ta­lju, ru­ska i ame­rič­ka mi­to­lo­ška sli­ka svi­je­ta po­ka­za­le jed­na­ke.

(Na­sta­vi­će se)