Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko Šće­pa­no­vić


A
li ras­pra­va o pa­ra­lel­nim pra­vi­ma ovim se ne za­vr­ša­va. Re­spon­den­ta, ko­ji je shva­tio ap­surd­nost svo­ga od­go­vo­ra, mo­gu­će je pi­ta­ti, u če­mu se, ipak, sa­sto­ji ak­si­o­ma o pa­ra­le­nim pra­vi­ma. U toj eta­pi vi će­te, pri­je sve­ga, do­bi­ti sle­de­ći od­go­vor: „Kroz tač­ku, ko­ja ne le­ži na za­da­toj pra­voj, mo­že se po­vu­ći pra­va pa­ra­lel­na sa za­da­tom pra­vom.” To je već znat­no bo­lje, jer taj od­go­vor, iako ni­je ta­čan, ma­kar ni­je ap­sur­dan. Ne­ta­čan je zbog to­ga što ne pred­sta­vlja ak­si­o­mu, ne­go te­o­re­mu. Ori­gi­na­lan je, pak, smi­sao o ak­si­o­mi pa­ra­le­lih, ko­ji ni­je do­zvo­ljen, ne­go za­bra­njen. Ona ne tvr­di ne­što što je mo­gu­će ura­di­ti, ne­go ne­što što je ne­mo­gu­će ura­di­ti, što ne po­sto­ji. Evo nje­na is­prav­na for­mu­la­ci­ja. Kroz tač­ku ko­ja le­ži na za­da­toj pra­voj, ni­je mo­gu­će po­vu­ći vi­še od jed­ne pra­ve ko­ja bi bi­la pa­ra­lel­na sa za­da­tom pra­vom. Uzrok is­kri­vlje­nog pri­hva­ta­nja ak­si­o­me o pa­ra­lel­ni­ma pra­vi­ma, po na­šem mi­šlje­nju, se sa­dr­ži u sle­de­ćem. U sred­njoj ško­li, ra­di jed­no­stav­no­sti, usa­đu­ju ta­kvu for­mu­la­ci­ju… mo­že se pro­ve­sti jed­na, i sa­mo jed­na pra­va, ne po­ja­ča­va­ju­ći pa­žnju na su­prot­no da se mo­že pro­ve­sti, iz­ra­ža­va ov­dje te­o­re­mu, a mo­že se pro­ve­sti sa­mo jed­na ak­si­o­ma. Kao re­zul­tat u svij­sti osta­je jed­no­stav­ni­ja ide­ja o mo­guć­no­sti, a slo­že­ni­ja ide­ja o je­din­stve­no­sti se gu­bi.
Uče­nje o pa­ra­lel­ni­ma je osno­va ge­o­me­tri­je Lo­ba­čev­skog. Či­me se ta ge­o­me­ti­ja raz­li­ku­je od uobi­ča­je­ne, Eukli­do­ve, re­ći će­mo u sle­de­ća ne­ko­li­ka pa­su­sa, ma­lo ka­sni­je. Sa­da će­mo kon­sta­to­va­ti da je Lo­ba­čev­ski, mo­gu­će, je­di­ni ru­ski ma­te­ma­ti­čar, pri­su­tan u za­jed­nič­koj svi­je­sti. „Ne­ka kri­ve Lo­ba­čev­skog/ Ukra­ša­va­ju gra­do­ve/ Du­gom…/ I ne­ka pro­stran­stvo Lo­ba­čev­skog/ le­ti sa za­sta­va­ma noćng Nev­skog”– pri­zi­va Hleb­ni­kov u po­e­mi „La­do­mir”. A Brod­ski u pje­smi „Kraj sjaj­ne epo­he” ne pri­zi­va, ne­go kon­sta­tu­je:
„Ži­vje­ti u epo­hi pro­te­kloj, ima­ju­ći na­rav uz­vi­še­nu,
Na­ža­lost, ni­je la­ko. Lje­po­ti­ce s po­dig­nu­tim ha­lji­na­ma,
Vi­diš to što si tra­žio, a ne no­ve div­ne di­ve.
I ne zbog to­ga što Lo­ba­čev­ski ja­ko lu­ta,
Ne­go što svi­jet tre­ba da se su­ži,
I tu je per­spek­ti­vi kraj”.
Ako „čo­vje­ka na uli­ci” pi­ta­te u če­mu je do­pri­nos Lo­ba­čev­skog na­u­ci, u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va od­go­vor će bi­ti sle­de­ći: „Lo­ba­čebvski je do­ka­zao da se pa­ra­lel­ne pra­ve si­je­ku”. Ta­da tre­ba od­mah po­sta­vi­ti sle­de­će pi­ta­nje: A što su to pa­ra­lel­ne pra­ve? I do­bi­će­mo od­go­vor: „Pa­ra­lel­ne pra­ve su ta­kve pra­ve ko­je su u jed­noj rav­ni i ne si­je­ku se.” Na­kon to­ga mo­že­mo po­ku­ša­ti da svo­ga sa­go­vo­ni­ka ubi­je­di­mo u ne­spo­ji­vost me­đu so­bom ova dva od­go­vo­ra. Na­go­vje­štaj slič­no­sti pa­ra­lel­nih u tač­ci sa­dr­žan je već u na­ve­de­nom ci­ta­tu Brod­skog o su­ža­va­nju svi­je­ta do fi­nal­nog „kra­ja per­spek­ti­ve”. Mno­go ra­ni­je, svje­do­čan­stvo o to­me sre­će­mo u ro­ma­nu „Skan­da­list, ili ju­če na Va­si­ljev­skom ostr­vu” B. A. Ka­ve­ri­na. U pr­vom zbor­ni­ku še­sto­tom­nog zbor­ni­ka otva­ra­mo stra­ni­ce 447 I 448. He­roj ro­ma­na Na­gin pre­gle­da ra­ni­je pro­či­ta­nu „knji­gu o lo­gi­ci” i evo „on je iz­ne­nad­no na­i­šao na znak pi­ta­nja ko­ji je bio po­sta­vljen na mar­gi­ni knji­ge nje­go­vom ru­kom. Pri pr­vom či­ta­nju ta stra­ni­ca mu je osta­la ne­ja­sna. Znak pi­ta­nja je sta­jao nad te­o­ri­jom Lo­ba­čev­skog o skra­će­nju pa­ra­lel­nih li­ni­ja u pro­sto­ru. Na­gin se spre­ma da pi­še pri­ču o toj te­mi. „On je gri­zao svo­je nok­te. Pa­ra­le­le, Pa­ra­le­le” – na­pi­sao je ov­dje i ta­mo na li­stu. „Tre­ba ih na­tje­ra­ti da se sret­nu” – na­pi­sao je krup­no… Na kra­ju, pra­vo pred­sta­vlja­nje na­la­zi­mo u fol­klo­ru (u na­rod­noj mu­dro­sti):
Jed­nom je Lo­ba­čev­ski mi­slio, umo­tan u ka­pu­tu,
Da je svi­jet pra­vo­li­nij­ski, što, oči­gled­no, ni­je.
I pa­žlji­vo se za­gle­dao u ne­bo bez obla­ka,
I sve nje­go­ve pa­ra­lel­ne ta­mo se si­je­ku.
Po­sto­je i sa­vre­me­ni­ja svje­do­čan­stva. Sva­kog radng da­na od 9 do 11 ča­so­va na ta­la­si­ma Ra­dio – Mo­skve emi­tu­je se in­ter­ak­tiv­ni pro­gram „za­o­kret”. U okvi­ru tog pro­gra­ma, 15. fe­bru­a­ra 2006. go­di­ne slu­ša­o­ci­ma je po­nu­đe­no da iz­ra­ze svoj od­nos pre­ma ide­ji da se u Mo­skvi odr­ži gej pa­ra­da. Vo­di­telj Alek­sej Ve­ne­dik­tov, u raz­go­vo­ru sa re­dov­nim slu­ša­o­cem, po­zvao ga je da bu­de to­le­ran­tan u po­gle­du pri­zna­nja pra­va sva­ko­me na svo­ju sop­stve­nu tač­ku gle­di­šta.
Na­sta­vi­će se