PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Gor­nja Cr­nu­ća se mo­že sma­tra­ti pr­vom, ali pri­vre­me­nom, pre­sto­ni­com Sr­bi­je kne­za Mi­lo­ša. Nje­go­va skrom­na ku­ća, s jed­nom ve­li­kom so­bom, pro­stra­nom kuj­nom, tri­je­mom i di­van­ha­nom, i po­moć­nim zgra­da­ma, va­ja­ti­ma, mu­tva­kom, mlje­ka­rom, am­ba­rom, ko­šem i ha­rom za ko­nje i ogrom­nim voć­nja­kom u ogra­di, bio je dvor ili ko­nak pr­vog kne­za Sr­bi­je. Oko­lo ima­nja bio je gust lug.
Bu­du­ći da je knez Mi­loš ri­jet­ko bo­ra­vio u Cr­nu­ći, u ko­na­ku je naj­va­žni­ja lič­nost bi­la kne­gi­nja Lju­bi­ca. U kne­že­voj ku­ći bi­lo je pre­vi­še po­sla za do­ma­ći­cu. Kne­že­va ku­ća sma­tra­na je kao na­rod­na, pa su u nju na­vra­ća­li mno­gi lju­di ko­je je Lju­bi­ca mo­ra­la do­če­ka­ti, sa su­pru­gom ili bez nje­ga. Njoj i kne­zu, kad je bo­ra­vio u dvo­ru, bi­li su pri ru­ci Pe­tri­ja i Je­len­ka, či­bug­dži­ja Vu­le Gli­go­ri­je­vić, ka­ve­dži­ja Pe­tar Cu­kić, ku­var Ar­sa An­dre­je­vić, ko­nju­šar La­zar In­dža, pi­sar Di­mi­tri­je Đor­đe­vić i star­je­ši­na nad svi­ma, ga­zda, To­ma Vu­čić Pe­ri­šić.
Ka­ko se ži­vje­lo u Cr­nu­ći, sli­ko­vi­to je opi­sao Pe­tar Cu­kić: „U jed­noj so­bi, na pa­to­su, pro­sti­ra­la se po­ste­lja, gdje su spa­va­li knez Mi­loš i kne­gi­nja Lju­bi­ca. Is­pod nji­ho­vih no­gu li­je­ga­li su Vu­le i Pe­tar Cu­kić. Kad iz­ju­tra tre­ba usta­ti, knez bi vik­nuo i gur­nuo Vu­la da se pro­bu­di i da usta­ne. A kne­gi­nja bi, na ta­kav isti na­čin, pro­bu­di­la Pe­ru. Vu­le bi oti­šao da lo­ži va­tru, a Pe­ra bi do­nio kar­li­cu i vrg s vo­dom, te po­lio Go­spo­da­ra da se umi­je”. U ta­kvoj pro­sto­ti i za­jed­ni­ci ži­vje­lo se, u vri­je­me usta­nič­kih ne­mi­ra i od­mah po­sli­je njih, na pr­vom vla­dar­skom dvo­ru no­vo­vje­kov­ne Sr­bi­je.
U de­cem­bru 1815. sa­sta­la se na­rod­na skup­šti­na ko­ja je iza­bra­la Mi­lo­ša za „ver­hov­nog kne­za i pra­vi­te­lja na­ro­da serb­skog”, usvo­ji­la pr­vi bu­džet (ka­ko i ko­li­ko sa­ku­pi­ti po­rez) i po­sta­vi­la čla­no­ve Na­rod­ne kan­ce­la­ri­je. Kad knez ni­je bo­ra­vio u Cr­nu­ći, po­rez je pri­ma­la kne­gi­nja. Tu se ne­ko vri­je­me na­la­zi­la na­rod­na bla­gaj­na, o ko­joj je, kao kne­žev po­moć­nik, bri­nu­la i kne­gi­nja Lju­bi­ca, što se mo­že sma­tra­ti nje­nom pr­vom dr­žav­nič­kom oba­ve­zom.
Ne­po­vje­re­nje iz­me­đu kne­za Mi­lo­ša i Ma­ra­šli­je, kao i iz­me­đu Sr­ba i Tu­ra­ka, bi­lo je ve­li­ko. Ve­zir je bio naj­si­gur­ni­ji kad je Obre­no­vić bo­ra­vio u Be­o­gra­du. Vje­ro­vat­no na nje­gov za­htjev, knez je u mar­tu 1816. do­veo u Be­o­grad i iz­veo pred Ma­ra­šli­ju svo­ju su­pru­gu Lju­bi­cu. Ta­da ga je ve­zir hra­brio i obe­ćao mu bez­bjed­nost i si­gur­nost. Obre­no­vić je, ipak, ostao do kra­ja ži­vo­ta ne­po­vjer­ljiv pre­ma Tur­ci­ma. A Lju­bi­ci je to bio pr­vi bo­ra­vak u sje­di­štu Be­o­grad­skog pa­ša­lu­ka i pr­vo nje­no uda­lja­va­nje od rud­nič­kih bes­pu­ća.
Od pre­se­lje­nja kne­za Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća u Kra­gu­je­vac, 1818. go­di­ne, ovo mje­sto bi­lo je pre­sto­ni­ca Sr­bi­je.
U vri­je­me knez Mi­lo­še­vog do­la­ska, Kra­gu­je­vac je bio ma­la pa­lan­ka, s ne­ko­li­ci­nom Tu­ra­ka i cin­car­skih po­ro­di­ca. Go­di­ne 1818. imao je 193 ku­će, 480 po­re­skih gla­va, 722 li­ca spo­sob­na za voj­sku, 2.235 sta­nov­ni­ka. Od obič­ne pa­lan­ke Kra­gu­je­vac je br­zo po­stao jed­no od naj­ve­ćih na­se­lja u Sr­bi­ji.
Kne­gi­nja Lju­bi­ca se­li­la se iz Cr­nu­će u Kra­gu­je­vac dva pu­ta. Pri­je nje to je ura­dio knez, ali tek po­što je se­bi sa­gra­dio ko­nak. Od­lu­ku da se pre­se­li u Kra­gu­je­vac knez je do­nio pri­je 1817, bu­du­ći da je ma­ja te go­di­ne za­po­čeo iz­grad­nju ko­na­ka. Do kra­ja go­di­ne, uz ko­nak su ni­kli mu­tvak i ko­nju­šni­ca. Go­di­ne 1818. do­vr­šen je pr­vi i za­po­če­ta grad­nja dru­gog ko­na­ka, vo­de­ni­ce i pri­dvor­ne cr­kve. Ko­nak kne­gi­nje Lju­bi­ce, po­znat kao Ša­re­ni ko­nak, po­čeo je da se zi­da 1819, a do­vr­šen je 1820. go­di­ne. „Ša­re­ni ko­nak po­čet je pra­vi­ti se ono­ga le­ta, i tek dru­ge je­se­ni bio je go­tov, u ko­ji se pre­se­li­la knje­gi­nja Lju­bi­ca s de­com. Po­sle go­di­ne da­na na­pra­vi se i onaj pre­ko po­to­ka spram ša­re­nog ko­na­ka, u ko­ji se pre­se­li knjaz Mi­loš sa svo­jom kan­ce­la­ri­jom i osta­lom svi­tom”, pi­še Alek­sa Si­mić.
Jed­no vri­je­me su knez i kne­gi­nja ži­vje­li u pr­vom ko­na­ku, pa se po­tom knez pre­se­lio u svoj, Kne­žev ko­nak, a kne­gi­nja u svoj, Kne­gi­njin (Ša­re­ni) ko­nak. Ovaj kom­pleks do­gra­đi­van je i ka­sni­je po­di­za­njem ku­ća, am­ba­ra, ko­ša­ra i ma­ga­za.
Kne­žev ko­nak opi­sa­li su mno­gi put­ni­ci, a kne­gi­njin sa­mo po­ne­ki, kao Jo­a­kim Vu­jić (1826), za­to što je u žen­ske oda­je, po tur­skom obi­ča­ju, ri­jet­ko ko za­la­zio. Vu­jić na­zi­va Kne­gi­njin ko­nak ha­re­mom, bu­du­ći da je on to za­i­sta bio. Pu­to­pi­sac je za­pi­sao da u nje­mu obi­ta­va „sve­tla Go­spo­ža Lju­bi­ca s dva nje­na ma­lo­let­na si­na mla­da Go­spo­da­ri­ća, Mi­la­nom i Mi­ha­i­lom, ka­ko rav­no i vo­zlju­blje­nom Go­spo­dič­nom Je­li­sa­ve­tom, svo­jom će­ri­ju, i ce­lom nje­nom žen­ska­go po­la svi­tom”. U nje­mu je ro­đen knez Mi­ha­i­lo. „Ovaj ha­rem le­ži ot pa­la­te Go­spo­da­re­ve s se­ve­ra i so­sto­ji se ta­ko­žde iz dva de­part­men­ta, ko­ji raz­li­či­te ma­le i ve­li­ke so­be ima­ju, ko­je su pre­kra­sno mo­bi­li­ra­te, iz­mo­lo­va­ne i na­me­šte­ne, pak kon­go­vi ot oba­dva spra­ta je­su ši­ro­ki, s le­pi di­va­ni”, pi­še Vu­jić. Za­to što je bio ofar­ban i ukra­šen spo­lja i iz­nu­tra, s mno­go ra­znih sli­ka i nat­pi­sa na zi­do­vi­ma, na­zi­van je Ša­re­nim ko­na­kom. Iz­nad ula­znih vra­ta bio je nat­pis: ‘’Go­spod da bla­go­slo­vi vhod i is­hod tvoj.” Slič­nih nat­pi­sa, is­klju­či­vo u po­bo­žnom du­hu, bi­lo je na vi­še mje­sta, uz zid­ne sli­ke. Ko­nak je ne­pa­žnjom iz­go­rio 1884. go­di­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)