Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Tri da­na na­kon raz­go­vo­ra sa čla­no­vi­ma par­tij­ske ko­mi­si­je, 21. ju­na 1966. go­di­ne, ge­ne­ral Lu­ka Bo­žo­vić je po­zvan da do­đe na opro­štaj­ni pri­jem i raz­go­vor sa Ti­tom. Raz­go­vo­ru su pri­su­stvo­va­li Ti­to­va su­pru­ga Jo­van­ka, ge­ne­ral Pe­tar Ba­bić, na­čel­nik voj­nog ka­bi­ne­ta, i ge­ne­ral Đu­ka Ba­le­no­vić, no­vo­po­sta­vlje­ni Ti­tov ađu­tant.
Raz­go­vor je, po sje­ća­nju Bo­žo­vi­ća te­kao ova­ko:
„Do­bro. Vi sad ide­te na no­vu du­žnost i ta­mo će­te ra­di­ti po­sao ko­ji vam je dje­li­mič­no po­znat”, re­kao je na po­čet­ku Ti­to. „Va­šu du­žnost ov­dje, što se ti­če pu­to­va­nja u ino­stran­stvo, vi ste oba­vlja­li do­bro, spret­no i sna­la­žlji­vo i mo­že se re­ći da ste ima­li mje­re i skrom­no ste se po­na­ša­li, a u ze­mlji ste bi­li ne­bud­ni. Vi ste ču­li da je UDB-a sve ozvu­či­la, ci­je­lu ku­ću, Užič­ku 16 za mo­je go­ste, Bi­je­li dvor, ka­bi­ne­te SIV-a i šta ja znam šta sve dru­go...Dok se na­še dru­štvo raz­vi­ja­lo br­zim tem­pom, do­tle nam je dr­žav­na bez­bjed­nost stag­ni­ra­la i za­dr­ža­la sta­lji­ni­sti­či­ke me­to­de. U UDB-i ima ni­žih i sred­njih div­nih ka­dro­va oda­nih so­ci­ja­li­zmu, ali ima i onih ko­ji su se de­for­mi­sa­li i ko zna za ko­ga ra­de. A zna se ko je ru­ko­vo­dio i ko ru­ko­vo­di slu­žbom bez­bjed­no­sti. Ka­dro­vi su vje­ro­va­li da ra­de ko­ri­snu stvar za so­ci­ja­li­zam i ne mo­gu ih kri­vi­ti, jer oni su iz­vr­ša­va­li na­re­đe­nja. Ako bih ih kri­vio, on­da bi i oni me­ne mo­gli kri­vi­ti što sam vje­ro­vao tim ru­ko­vo­di­o­ci­ma. Vi ste vje­ro­va­li da je sve do­bro što ra­di Ran­ko­vić?
– Da, od­go­vo­rio sam bez ob­ja­šnje­nja.
– Vi­di­te, ni­je ta­ko. De­for­ma­ci­je u UDB-i po­sta­le su i po­li­tič­kog ka­rak­te­ra. Od­re­di­li smo par­tij­sko-po­li­tič­ke i struč­ne ko­mi­si­je da pro­ve­du is­tra­gu do kra­ja. Šta nji­ma tre­ba da ozvu­ču­ju kod me­ne, me­ne da kon­tro­li­šu...
Jo­van­ka Broz je krat­ko do­da­la:
– E, moj dru­že...
Iako uz­bu­đen svim što je pre­ži­veo tih ne­ko­li­ko mi­nu­lih da­na, Lu­ka Bo­žo­vić je ukrat­ko is­pri­čao Ti­tu ka­ko su oni pro­te­kli, po­seb­no se osvr­ću­ći na raz­go­vor sa Kr­stom Cr­ven­kov­skim i čla­no­vi­ma par­tij­ske ko­mi­si­je, po­na­vlja­ju­ći ono što je nji­ma re­kao oko pri­slu­ški­va­nja i po­no­vo iz­ra­ža­va­ju­ći ne­vje­ri­cu u mo­guć­nost ozvu­če­nja Ti­to­ve ku­će, ali da sve to tre­ba struč­no utvr­di­ti. Jo­van­ka Broz je na to do­ba­ci­la:
– U UDB-i če­ti­ri sto­ti­ne lju­di ra­di na pri­slu­šnim apa­ra­ti­ma. Ko će to utvr­di­ti..?
– Dru­že Predjsed­ni­če – do­dao je Bo­žo­vić na kra­ju – uvi­jek sam Vam go­vo­rio isti­nu i, kao i ve­ći­na ko­mu­ni­sta i gra­đa­na Ju­go­sla­vi­je, ni­ko­me ne bih dao pred­nost da Vas vi­še vo­li i da bi bio sprem­ni­ji da se žr­tvu­je za Vas. Vje­ruj­te da o to­me pri­slu­ški­va­nju ili ozvu­če­nju u ku­ći ni­sam ni­šta znao. Znao sam sa­mo o ozvu­če­nju u Bi­je­lom dvo­ru.
– Šio mi ga Đu­ro da sam ja odo­brio ta ozvu­če­nja...Vra­ga, kao da su oni me­ni pre­da­va­li te tra­ke... – sko­ro lju­ti­to je re­a­go­vao Ti­to.

Su­tra: JO­VAN­KA JE STAL­NO DO­BA­CI­VA­LA


Će­ćo ni­je do­zvo­lio pri­slu­ški­va­nje

Za­ni­mlji­va je i jed­na opa­ska Lu­ke Bo­žo­vi­ća u ci­ti­ra­nom iz­ve­šta­ju par­tij­skoj ko­mi­si­ji ko­ja se od­no­si na Sve­ti­sla­va Će­ća Ste­fa­no­vi­ća:
„Jo­van­ka Lu­kić ra­di­la je kao se­kre­ta­ri­ca u Užič­koj 15 i mi smo je sa gle­di­šta bez­bjed­no­sti sma­tra­li ne­si­gur­nom (ka­sni­je je drug Pred­sjed­nik od­lu­čio da ne ra­di u ku­ći), jer je pod neo­bja­šnje­nim okol­no­sti­ma do­šla u par­ti­za­ne iz Švaj­car­ske, a za­tim joj je do­la­zio brat u po­sje­te, a ina­če stal­no ži­vi u Švaj­car­skoj. Dok se ne bi ri­je­šio njen pre­mje­štaj pred­la­ga­lo se dru­gu Ste­fa­no­vi­ću da se pri­li­kom adap­ta­ci­je sta­na za Lu­kić­ku ugra­de pri­slu­šni ure­đa­ji. Nje­go­va od­lu­ka je bi­la da u lju­de ko­ji ra­de kod dru­ga Pred­sjed­ni­ka tre­ba da ima­mo po­vje­re­nje ili spri­je­či­ti nji­hov do­la­zak i da ih se pri­slu­ški­va­njem ne smi­je kon­tro­li­sa­ti. Ni­je ni­šta či­nje­no...”