Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ


Kra­jem še­stog i pr­vih de­ce­ni­ja sed­mog vi­je­ka zbi­li su se isto­rij­ski pro­ce­si i pre­lom­ni do­ga­đa­ji na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu iza­zva­ni traj­nim do­se­lja­va­njem srp­skih i osta­lih slo­ven­skih ple­me­na. U po­čet­ku su Slo­ve­ni upa­da­li u vi­zan­tij­ske obla­sti za­jed­no sa Ava­ri­ma ko­je su na­zi­va­li Ob­ri­ma, ko­ji ni­je­su osta­vi­li ni­ka­kvih dru­gih po­seb­nih iz­ra­zi­tih tra­go­va u Po­li­mlju i Po­tar­ju, iz­u­zev ne­kih lin­gvi­stič­ke pri­ro­de. Pr­vih ne­ko­li­ko vje­ko­va po do­se­lja­va­nju srp­skih slo­ven­skih ple­me­na u do­li­ni Li­ma, kao i na či­ta­vom bal­kan­skom pro­sto­ru pro­te­klo je u pri­vi­ka­va­nju na ži­vot u no­vom pod­ne­blju i u pri­la­go­đa­va­nju na za­jed­nič­ko ži­vlje­nje sa za­te­če­nim sta­ro­sje­di­lač­kim sta­nov­ni­štvom. Na­ši slo­ven­ski pre­ci su u ovom re­gi­o­nu, kao uosta­lom i na ši­rem pro­sto­ru, za­te­kli sta­ro­sje­di­o­ce kod ko­jih je pro­ces ro­ma­ni­za­ci­je bio po­od­ma­kao.
Žu­pe su u Po­li­mlju od po­čet­ka for­mi­ra­nja obič­no ob­u­hva­ta­le ve­ću ko­tli­nu ili kat­kad či­ta­vu kra­ću rječ­nu do­li­nu, a nji­ho­ve gra­ni­ce su če­sto či­ni­li okol­ni ne­na­se­lje­ni pla­nin­ski pred­je­li. Žu­pa Plav, Do­bra ri­je­ka (ne­ki je zo­vu Kom­ska žu­pa, a ka­sni­je i Zla ri­je­ka) i Bu­di­mlja za­hva­ta­le su te­ri­to­ri­ju Gor­njeg Po­li­mlja, a Mi­o­mir Da­šić sma­tra da ima na­uč­ni­ka i u na­u­ci gle­di­šta da i Žu­pe Bi­hor i Za­ton spa­da­ju u ovu oblast. To sma­tra i Mi­li­sav Lu­to­vac. Slo­ven­sko sta­nov­ni­štvo se u Gor­njem Po­li­mlju pre­te­žno ba­vi­lo ze­mljo­rad­njom. Na to upu­ću­je bo­ga­ta lek­si­ka za ži­ta­ri­ce i dru­ge agri­kul­tur­ne bilj­ke. Na ra­slo­ja­va­nje slo­ven­skog ro­do­slov­skog ple­men­skog dru­štva, pa i onog ilir­sko-ro­man­skog, ve­li­kog uti­ca­ja ima­la je i hri­stja­ni­za­ci­ja, ko­ja je do kra­ja dru­ge po­lo­vi­ne de­ve­tog vi­je­ka do­bi­la ši­re raz­mje­re, kao i u dru­gim srp­skim obla­sti­ma. Me­đu­tim, u mi­si­o­nar­skoj dje­lat­no­sti, me­đu srp­skim sta­nov­ni­štvom i naj­ra­ni­jom hri­šćan­skoj cr­kve­noj or­ga­ni­za­ci­ji na ovom pro­sto­ru, ne­ma po­da­ta­ka iz ono­ga do­ba. Pr­ve cr­kve u do­li­ni Li­ma zi­da­ne su u sti­lu pri­mor­ske ar­hi­tek­tu­re. O znat­nom uti­ca­ju pri­mor­skih cr­kve­nih sre­di­šta naj­vje­ro­vat­ni­je Ko­to­ra i nje­go­vih maj­sto­ra, svje­do­če i spo­me­ni­ci s kra­ja 12. i po­čet­ka 13. vi­je­ka u do­li­ni Li­ma: Bo­go­ro­di­ca Bi­strič­ka, cr­kva Sve­tog Pe­tra i Pa­vla u Bi­je­lom Po­lju i Đur­đe­vi stu­po­vi u Be­ra­na­ma. Cr­kve­na or­ga­ni­za­ci­ja u Gor­njem Po­li­mlju, kao i ci­je­le do­li­ne Li­ma i uop­šte srp­ske dr­ža­ve, u po­čet­ku je bi­la pod­re­đe­na ar­hi­e­pi­sko­pi­ji u Dra­ču ili Ca­ri­gra­du. Ka­sni­je je ju­ris­dik­ci­ju nad ovim pod­ruč­jem ima­la epi­sko­pi­ja u Ra­su, ko­ju je vi­zan­tij­ski car Va­si­li­je po­sli­je uni­šte­nja Sa­mu­i­lo­vog car­stva pri­klju­čio 1020. go­di­ne Ohrid­skoj ar­hi­e­pi­sko­pi­ji. Sto­jan No­va­ko­vić sma­tra da je ta­kvo sta­nje osta­lo sve do po­čet­ka 13. vi­je­ka. Od 1219. go­di­ne ka­da je Sve­ti Sa­va osno­vao jed­nu od epi­sko­pi­ja u Bu­di­mlji uti­ca­ji ka­to­li­čan­stva u do­li­ni Li­ma su znat­no osla­bi­li. Ipak, pi­še Mi­o­mir Da­šić, vjer­ske i kul­tur­ne ve­ze Po­li­mlja i Pri­mor­ja su se pro­du­ži­le i ka­sni­je.
Po­li­tič­ka pro­šlost ovo­ga kra­ja neo­dvo­ji­va je od isto­ri­je ra­no­fe­u­dal­ne srp­ske dr­ža­ve. Tu pro­šlost je ve­o­ma te­ško re­kon­stru­i­sa­ti u po­je­di­no­sti­ma, ali se mo­že pret­po­sta­vi­ti, sma­tra­ju isto­ri­ča­ri, me­đu ko­ji­ma i aka­de­mik Da­šić, da Gor­nje Po­li­mlje i uop­šte Po­li­mlje, ni­je mo­gao mi­mo­i­ći ni je­dan krup­ni­ji do­ga­đaj iz isto­ri­je on­da­šnje Sr­bi­je. U cr­kve­nom po­gle­du Gor­nje Po­li­mlje, pod ju­ris­dik­ci­jom epi­sko­pi­je u Ra­su, čvr­šće je kao i osta­li sre­di­šnji dje­lo­vi Ra­ške bi­lo ve­za­no za Ohrid­sku ar­hi­e­pi­sko­pi­ju či­je je sve­šten­stvo on­da bi­lo u ve­ći­ni slo­ven­sko. Mo­gu­će je da su u ono vri­je­me ova­mo upu­ći­va­ni sve­šte­ni­ci grč­kog po­ri­je­kla i da je pra­vo­sla­vlje i u do­li­ni Li­ma upra­vo to­kom 11. i 12. vi­je­ka uhva­ti­lo du­bo­ke ko­ri­je­ne. Ta­da su uda­re­ni te­me­lji mno­gih cr­ka­va i ma­na­sti­ra u lim­skoj do­li­ni i ta je či­nje­ni­ca bi­la od uti­ca­ja što je u ne­ma­njić­ko do­ba na­sta­vlje­na iz­grad­nja mno­gih cr­ka­va i ma­na­sti­ra upra­vo na „Sve­tim vo­da­ma Li­ma”. Po­tar­je i Gor­nje Po­li­mlje bi­le su naj­i­stu­re­ni­je obla­sti Ra­ške pre­ma Du­klji, od­no­sno Ze­ti. Pre­ko ovih te­ri­to­ri­ja vo­di­li su pu­te­vi i ostva­ri­va­le se po­li­tič­ke, pri­vred­ne, kul­tur­ne i vjer­ske ve­ze i do­di­ri to­kom dva­na­e­stog vi­je­ka.
O po­li­tič­kim pri­li­ka­ma u ovoj obla­sti 60-ih i 70-ih go­di­na 12. vi­je­ka, u vri­je­me ka­da se na po­li­tič­koj sce­ni Sr­bi­je po­ja­vio Ste­fan Ne­ma­nja – lič­nost vi­so­kih dr­žav­nič­kih spo­sob­no­sti, iz­ra­zi­ti pred­stav­nik i bo­rac za ostva­ri­va­nje in­te­re­sa mla­dog i po­let­nog srp­skog plem­stva, bli­žih po­da­ta­ka ne­ma. U bor­ba­ma za pre­sto i na­po­ri­ma da uje­di­ni raz­je­di­nje­ne srp­ske ze­mlje Ne­ma­nja je ne­mi­nov­no mo­rao do­ći u su­kob sa Vi­zan­ti­jom. Po sve­mu su­de­ći sma­tra­ju Lju­bo­mir Sto­ja­no­vić, Mi­o­mir Da­šić, N. Ru­žić, R. Gru­jić i dru­gi, znat­nim di­je­lom Po­li­mlja pod Ne­ma­nji­nom vla­da­vi­nom, upra­vljao je nje­gov si­no­vac Pr­vo­slav, sin ve­li­kog žu­pa­na Ti­ho­mi­ra. Pr­vo­slav je ne­sum­nji­vo bio žu­pan Bu­di­mlje, ali se ne zna da li je pod svo­jom vla­šću imao još ko­ju žu­pu u do­li­ni Li­ma.
Te­ri­to­ri­ja Gor­njeg Po­li­mlja spa­da­la je u do­men vla­da­ra ili čla­no­va di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća, to po­tvr­đu­je i či­nje­ni­ca da je Ste­van Pr­vo­vjen­ča­ni da­ro­vao oko 1220. go­di­ne ma­na­sti­ru Ži­či osam se­la i za­se­la­ka u Bi­ho­ru, me­đu nji­ma i Za­ton, ko­ji je bio sre­di­šte isto­i­me­ne žu­pe. Po­li­mlje pred­sta­vlja oblast u ko­joj se pre­ma po­zna­toj isto­rij­skoj gra­đi, a i naj­no­vi­jim is­tra­ži­va­nji­ma, od­vi­jao in­ten­zi­van du­hov­ni ži­vot. Pod­ruč­je Po­li­mlja bi­lo je pod sna­žnim du­hov­nim uti­ca­jem vi­še ma­na­stir­skih za­jed­ni­ca, me­đu ko­ji­ma su is­tak­nu­ti oni či­ji je ugled kon­ti­nu­i­ra­no tra­jao još od ra­nog sred­njeg vi­je­ka. Po­se­ban uti­caj na Plav­sku žu­pu, žu­pu Bu­di­mlju i Kom­sku žu­pu na gor­njim to­ko­vi­ma Li­ma i nje­go­vih pri­to­ka ima­li su Vi­so­ki De­ča­ni, Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja. Naj­zna­čaj­ni­je sre­di­šte du­hov­nog ži­vo­ta na pod­ruč­ju Gor­njeg Po­li­mlja imao je ma­na­stir Đur­đe­vi stu­po­vi, za­du­žbi­na Ste­va­na Pr­vo­sla­va. Cen­tar du­hov­nog ži­vo­ta u plav­skoj žu­pi bio je ma­na­stir Bre­zo­je­vi­ca. U bje­lo­polj­skom kra­ju to je Ni­ko­ljac sa cr­kvom Sv. Pe­tra i Pa­vla, u pri­je­polj­skom kra­ju Mi­le­še­va, tu su i Ku­ma­ni­ca i dru­gi o ko­ji­ma će bi­ti ri­je­či. Uz ma­na­sti­re, ve­li­ki zna­čaj u du­hov­nom ži­vo­tu ima­le su pa­ro­hij­ske cr­kve, če­sto gra­đe­ne od dr­ve­ta i stra­da­le u rat­nim ra­za­ra­nji­ma i po­ža­ri­ma. No­si­o­ci cr­kve­nog ži­vo­ta, kti­to­ri i pri­lo­žni­ci su lo­kal­ni kne­že­vi, mo­na­si, sve­šte­ni­ci i vjer­ni­ci.
(Na­sta­vi­će se)