Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Dva da­na po­sle tog ni­ma­lo pri­jat­nog raz­go­vo­ra, ge­ne­ral Mi­ško­vić je re­kao Lu­ki Bo­žo­vo­ću da bi za nje­ga bi­lo naj­bo­lje da sam za­tra­ži pen­zi­o­ni­sa­nje.Uvje­ren da je ne­vin i čist, on je on­da pre­sa­vio ta­bak i već sju­tra­dan, 27. ok­to­bra 1966. go­di­ne, Ti­tu upu­tio jed­no ve­o­ma op­šit­no i po­drob­no pi­smo, još jed­nom do naj­sit­ni­jih de­ta­lja po­na­vlja­ju­ći sve što zna o afe­ri na­vod­nog pri­slu­ški­va­nja i još jed­nom na­gla­ša­va­ju­ći da u sve to sum­nja i da, i ako čak i po­sto­ji ne­ka nje­go­va objek­tiv­na od­go­vor­nost, ni­šta ni­je uči­nio svje­sno i na­mjer­no.
Dan po­tom, 28. ok­to­bra, čim je pro­či­tao pi­smo, Ti­to ga je po­zvao na raz­go­vor, iako Bo­žo­vić to u pi­smu ni­je tra­žio. Do­če­kao ga je – ka­ko nam je Bo­žo­vić mno­go ka­sni­je is­pri­čao – vr­lo ko­rekt­no. Afe­ra pri­slu­ški­va­nja je po­no­vo bi­la glav­na te­ma. Ti­to mu je, po­red osta­log, ka­zao da je Ko­mi­si­ja utvr­di­la da je cen­tar pri­slu­ški­va­nja bio u ku­ći Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća. Bo­žo­vić je re­kao da je to ko­ji dan ra­ni­je čuo i od ge­ne­ra­la Go­šnja­ka, ali je po­no­vo u to iz­ra­zio sum­nju i otvo­re­no re­kao da je to pro­sto ne­vje­ro­vat­no:
- Me­ne je Ran­ko­vić iz­ne­na­dio. Kleo se svim da ni­šta ne zna. Pru­ži­li smo mu mo­guć­nost da po­mog­ne, a umje­sto to­ga on oku­plja ne­ke lju­de oko se­be. Sa sje­delj­ki is­pra­đa­ju ga mu­zi­kom „Mar­šom na Dri­nu“ i šta ja znam. U dru­gim ze­mlja­ma za ovo bi gla­ve le­tje­le, a mi smo bi­li str­plji­vi. Ali to ne­će mo­ći ta­ko du­go. Sko­ro mi je pi­sao Će­ća (Sve­ti­slav Ste­fa­no­vić) jed­no du­gač­ko pi­smo. On je pri­mi­ti­van čo­vjek. Ža­li se na Ran­ko­vi­ća. Mo­ra­ću da vi­dim, re­kao je na sve to Ti­to – ka­ko tvr­di Lu­ka Bo­žo­vić.
– Dru­že pred­sjed­ni­če, Će­ća se uvi­jek sa­vje­sno an­ga­žo­vao oko Va­še­ga obez­bje­đe­nja i ni­kad ni­je­sam pri­mi­je­tio ni­ti na­slu­tio ma ka­kvu ne­ko­rekt­nost, vje­ruj­te mi. Ne bi bi­lo po­šte­no da iz­mi­šljam i da ga na­pa­dam – od­go­vo­rio je na to Bo­žo­vić.
– Ne mo­ra­te me ubje­đi­va­ti u to – ostao je upo­ran Ti­to.
– Drug Pred­sjed­nik je ustao – sje­ćao se da­lje ge­ne­ral Lu­ka Bo­žo­vić - ru­ko­vao se sa mnom i re­kao:
– Smi­ri­te se. Raz­go­va­ra­ću sa Go­šnja­kom...
Bio je to kraj raz­go­vo­ra Ti­ta i nje­go­vog u tom tre­nut­ku već biv­šeg ađu­tan­ta, ko­ji je, ka­ko tvr­di Lu­ka Bo­žo­vić, tra­jao vi­še od jed­nog sa­ta:
– Iz­i­šao sam utje­šen i ohra­bren. Ka­kva raz­li­ka iz­me­đu ovog raz­go­vo­ra i ono­ga s ge­ne­ra­lom Go­šnja­kom!
Lu­ka Bo­žo­vić je po­tom ostao na slu­žbi u Ju­go­slo­ven­skoj na­rod­noj ar­mi­ji još pu­nih se­dam go­di­na i u pen­zi­ju je oti­šao tek kad je is­pu­nio za­ko­nom pred­vi­đe­ne uslo­ve...
A kad sam ga na­kon jed­nog od na­ših du­gih raz­go­vo­ra na te­mu afe­re oko pri­slu­ški­va­nja i slu­ča­ja Ran­ko­vić i dr­žav­na bez­bed­nost, upi­tao šta o sve­mu to­me mi­sli na­kon sil­nih go­di­na i to­li­ko na­pi­sa­nog i ka­za­nog o to­me, ge­ne­ral Bo­žo­vić je uvio ra­me­ni­ma i od­go­vo­rio:
– Iskren da bu­dem ni ta­da, a da­nas još ma­nje, ni­je­sam si­gu­ran da li su oni ko­ji su bi­li od­re­đe­ni da pro­vje­re da li su Ti­to­ve pro­sto­ri­je ozvu­če­ne, te pri­slu­šne ure­đa­je tra­ži­li ili ih kri­šom po­sta­vlja­li...
( K r a j )


Za­bi­lje­ška ge­ne­ra­la Ba­bi­ća

U tre­nut­ku kad je za­vr­ša­vao knji­gu svo­jih sje­ća­nja, Lu­ka Bo­žo­vić je od ge­ne­ra­la Pe­tra – Pe­pe Ba­bi­ća do­bio za­bi­lje­šku ko­ju je, kao na­čel­nik voj­nog ka­bi­ne­ta na­pi­sao 28. ok­to­bra 1966. go­di­ne na­kon raz­go­vo­ra sa Ti­tom:
„Kod me­ne je bio gen. Bo­žo­vić – sto­je u za­bi­lje­šci Ti­to­ve ri­je­či. – Pi­sao mi je. Sve je ovo tač­no što je pi­sao. Ja to znam. On je tu kod me­ne bio dva­de­set go­di­na. Ne mo­gu do­zvo­li­ti da se uni­šta­va­ju lju­di. Ja naj­bo­lje znam nje­go­ve gre­ške. On zna mno­ge stva­ri, van slu­žbe, jed­no­stav­no ni­je htio da zna. Ali za dva­de­set go­di­na, on je ipak oba­vljao tu svo­ju du­žnost i ni­je mi se ni­šta de­si­lo. Go­šnjak ka­že da ima pro­ble­ma da ga pri­mi kod se­be. Pa bo­ga­mu, lju­di bi mo­ra­li zna­ti kad ga ja pri­mim da ga naj­bo­lje znam, i o če­mu se ra­di. On je za­vr­šio pra­va i mo­že ne­gde na tu du­žnost da se ras­po­re­di. Ja ću raz­go­va­ra­ti sa Go­šnja­kom i Mi­ško­vi­ćem...”