Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ

Ma­na­stir Mi­le­še­va na­la­zi se na ušću pla­nin­skih ri­je­ka Mi­le­šev­ke i Ko­sat­ni­ce, pet ki­lo­me­ta­ra od Pri­je­po­lja. Osno­vao ga je kralj Vla­di­slav, sin kra­lja Ste­fa­na Pr­vo­vjen­ča­nog, a unuk Ste­fa­na Ne­ma­nje. Sta­ri bi­o­gra­fi ka­žu da je Vla­di­slav po­čeo da zi­da ovaj ma­na­stir od­mah po do­la­sku na pre­sto 1234. go­di­ne, ali ne­ke po­je­di­no­sti uka­zu­ju na to da je po­če­tak mo­gao bi­ti i ne­ku go­di­nu, čak i de­ce­ni­ju, ra­ni­je, u do­ba ka­da je mla­đa­ni Vla­di­slav bio još Kra­lje­vić i dok je upra­vljao žu­pom Cr­na Ste­na. Na tom pod­ruč­ju se ma­na­stir i na­la­zio. U sva­kom slu­ča­ju, zi­da­nje i sli­ka­nje Mi­le­še­ve mo­glo je da se oba­vi iz­me­đu 1219. i 1235. go­di­ne. Vla­di­slav je Mi­le­še­vu po­di­gao kao svo­ju grob­nu cr­kvu, a nje­gov djed Stu­de­ni­cu. Po­što je 1234. go­di­ne uz po­moć vla­ste­le zba­cio sa vla­sti sta­ri­jeg bra­ta Ra­do­sla­va, do­ži­vio je da se 1243. go­di­ne i sam od­rek­ne vla­da­vi­ne u ko­rist mla­đeg bra­ta Uro­ša. Po­sled­njih go­di­nu da­na ži­vio je naj­vi­še u Ze­ti. Umro je osam­de­se­tih go­di­na 13. vi­je­ka, a sa­hra­njen je u svo­joj za­du­žbi­ni. Da ni­je po­di­gao Mi­le­še­vu, kralj Vla­di­slav ne bi bio to­li­ko po­mi­njan, nje­go­va krat­ko­traj­na vla­da­vi­na, kao i či­tav ži­vot ka­sni­je, bi­li su bez ne­kih va­žni­jih do­ga­đa­ja. Mi­le­še­va je sa­ču­va­la nje­gov grob, ali i nje­go­vu sla­vu.
Po ugle­du na ra­ni­je po­dig­nu­te vla­dar­ske za­du­žbi­ne, ma­u­zo­le­je, mi­le­šev­ska cr­kva sa­zi­da­na je u ra­škom sti­lu. Taj stil ka­rak­te­ri­še ro­man­ski na­čin zi­da­nja, pri­la­go­đen po­tre­ba­ma pra­vo­slav­nog bo­go­slu­že­nja. Ri­ječ je o jed­no­brod­noj gra­đe­vi­ni, sa ši­ro­kom cen­tral­nom i dvi­je boč­ne ap­si­de. Naj­pri­je je ima­la jed­nu ku­po­lu, a ka­sni­je pri­li­kom re­sta­u­ra­ci­je, naj­vje­ro­vat­ni­je u 19. vi­je­ku, do­bi­la još jed­nu nad spolj­nom pri­pra­tom. Od ne­ka­da­šnjeg unu­tra­šnjeg por­ta­la, zi­da­nog vje­ro­vat­no po ugle­du na stu­de­nič­ki, oču­van je sa­mo je­dan ka­me­ni lav, kle­san do­sta ru­stič­no. Pri­pra­tu je po­di­gao kralj Vla­di­slav oko 1235. go­di­ne. To je ura­dio da bi u njoj sa­hra­nio ti­je­lo svo­ga stri­ca Sve­tog Sa­vu, ko­jeg je do­nio iz Tr­no­va u Bu­gar­skoj, gdje je pret­hod­no bio sa­hra­njen. Sve­ti Sa­va je po­sli­je dru­gog pu­to­va­nja po sve­tim ze­mlja­ma umro u Bu­gar­skoj, u Tr­no­vu, 1235. go­di­ne. Go­di­nu da­na ka­sni­je za­la­ga­njem sa­mog Vla­di­sla­va, ali i ar­hi­e­pi­sko­pa Ar­se­ni­ja, Sa­vi­nog uče­ni­ka i na­sled­ni­ka, kao i mi­le­šev­skog igu­ma­na Ata­na­si­ja, Sa­vi­no ti­je­lo je pre­ni­je­to u Mi­le­še­vu i sa­hra­nje­no u tek iz­gra­đe­noj pri­pra­ti. Zbog to­ga je po­ras­tao ugled ovom, ina­če po­što­va­nom ma­na­sti­ru, jer se po cr­kve­noj hi­je­rar­hi­ji na­la­zio na dru­gom mje­stu, od­mah iza Stu­de­ni­ce. Zbog Sa­vi­nog gro­ba Mi­le­še­va je ste­kla ve­li­ki ugled u na­ro­du, po­sta­la je mje­sto ho­do­ča­šća. Tu je 1377. go­di­ne kru­ni­san za kra­lja Bo­sne i Sr­bi­je kralj Tvrt­ko, jer se Mi­le­še­va u to vri­je­me na­la­zi­la na te­ri­to­ri­ji nje­go­ve dr­ža­ve. Go­di­ne 1446, za­hum­ski vla­dar Stje­pan Vuk­čić Ko­sa­ča uzeo je za svo­ju ti­tu­lu na­ziv „her­ceg ot Sve­to­ga Sa­ve”, pa se nje­go­va za­hum­ska dr­ža­va, ko­ja se u to vri­je­me pr­o­sti­ra­la sve do Mi­le­še­ve, pro­zva­la Her­ce­go­vi­nom. Otu­da se u na­rod­noj pje­smi Mi­le­šev­ka po­mi­nje kao „Mi­le­šev­ka na Her­ce­go­vi­ni”. U 15. vi­je­ku u Mi­le­še­vi je sto­lo­vao da­bar­ski epi­skop, a u 16. vi­je­ku tu je ra­di­la jed­na od pr­vih srp­skih štam­pa­ri­ja, u ko­joj su štam­pa­ne cr­kve­ne knji­ge. U jed­nom za­pi­su se po­mi­nje da je u Mi­le­še­vi bi­lo 400 mo­na­ha. Tur­ci su pr­vi put po­ha­ra­li Mi­le­še­vu 1459. go­di­ne. Po­što je zbog gro­ba Sve­tog Sa­ve Mi­le­še­va bi­la mje­sto ho­do­ča­šća, Tur­ci su 1595. spa­li­li ma­na­stir, a mo­šti Sve­tog Sa­ve od­ni­je­li u Be­o­grad i spa­li­li na Vra­ča­ru. Ma­na­stir je u 17. i 18. vi­je­ku bio iz­lo­žen raz­li­či­tim ne­da­ća­ma, pa­lje­nju i pljač­ka­nju, a ob­no­vljen je tek 1863. go­di­ne. Ta­da su, ka­ko tvr­de isto­ri­ča­ri, uz ve­li­ku po­lu­kru­žnu ol­tar­sku ap­si­du do­da­te sa stra­ne dvi­je ma­nje ko­je slu­že kao pro­sko­mi­di­ja i đa­ko­ni­kon. Nji­hov da­na­šnji ob­lik po­ti­če upra­vo iz te go­di­ne. Ne­ki tvr­de da su iz Mi­le­še­ve bra­ća So­ko­lo­vi­ći, od ko­jih je Meh­med po­stao, po­što se po­tur­čio, ve­li­ki ve­zir, a Ma­ka­ri­je je bio Mi­le­šev­ski đak. Bio je pr­vi pa­tri­jarh ob­no­vlje­ne Peć­ke pa­tri­jar­ši­je 1557. go­di­ne.
Mi­le­še­va je ču­ve­na po svo­jim fre­ska­ma, ko­je mno­gi znal­ci ubra­ja­ju me­đu naj­ljep­ša dje­la ne sa­mo srp­skog, ne­go i vi­zan­tij­skog sli­kar­stva. To sli­kar­stvo je, pre­ma ri­je­či­ma isto­ri­ča­ra Bran­ke Kne­že­vić, na­sta­lo iz­me­đu 1222. i 1223. go­di­ne, ali je ve­li­kim di­je­lom ošte­će­no. Sa­ču­va­ne su fre­ske sa sce­na­ma Ve­li­kih pra­zni­ka, Hri­sto­vog stra­da­nja, po­je­di­nač­ne fi­gu­re Apo­sto­la, rat­ni­ka, mo­na­ha i dru­gih sve­ti­te­lja. Na ju­žnom zi­du je sa­ču­va­na po­zna­ta fre­ska An­đeo na Hri­sto­vom gro­bu. Na zi­do­vi­ma pri­zem­ne pro­sto­ri­je spolj­ne pri­pra­te pred­sta­vljen je Stra­šni sud. Naj­ve­ću dra­go­cje­nost mi­le­šev­skih fre­sa­ka pred­sta­vlja­ju por­tre­ti Ne­ma­nji­ća, na­sli­ka­ni u na­o­su i pri­pra­ti. U na­o­su je pri­ka­zan kti­tor sa mo­de­lom cr­kve u ru­ci, ko­ga bo­go­ro­di­ca dr­že­ći za ru­ku pri­vo­di Hri­stu. Po­ro­dič­ni por­tret Ne­ma­nji­ća na­sli­kan je u pri­pra­ti. Je­dan po­red dru­gog sto­je Ne­ma­nja kao mo­nah, Sve­ti Sa­va kao ar­hi­e­pi­skop, Ste­fan Pr­vo­vjen­ča­ni i si­no­vi Ra­do­slav i Vla­di­slav. Po­red ca­ra Kon­stan­ti­na pri­ka­zan je i vi­zan­tij­ski car Jo­van III. Usled ošte­će­nja mi­le­šev­ski hram je po­no­vo ži­vo­pi­san 1570. go­di­ne. Ove fre­ske se sma­tra­ju naj­ljep­šim cje­li­na­ma zi­da­nog sli­kar­stva to­ga vre­me­na. Pri­pi­su­ju se zlat­nim ru­ka­ma is­ku­snih maj­sto­ra me­đu ko­ji­ma je i mo­nah Lon­gin. Ma­na­stir Mi­le­še­va ni­je ču­ven sa­mo po Bi­je­lom an­đe­lu, ne­go i po svo­joj štam­pa­ri­ji, ko­ja se po­ja­vi­la pe­de­se­tak go­di­na po­sli­je ce­tinj­ske i je­dan vi­jek po­sli­je Gu­ten­ber­go­ve štam­pa­ri­je.
Osim Mi­le­še­ve i dru­gih cr­ka­va iz do­ba Ne­ma­nji­ća, za na­u­ku je zna­ča­jan i an­tič­ki lo­ka­li­tet Ko­lo­vrat, ko­ji se na­la­zi na ušću Se­lja­šni­ce u Lim, oko tri km ju­go­za­pad­no od Pri­je­po­lja. Ot­krio ga je austrij­ski vi­ce­kon­zul u Plje­vlji­ma, a spo­me­ni­ke je pr­vi opi­sao Ar­tur Avans 1885. go­di­ne. To­po­gra­fi­ju i gra­ni­ce an­tič­ke ne­kro­po­le u Ko­lo­vra­tu od­re­đu­je sa­ma pri­ro­da te­re­na, s jed­ne stra­ne za­rav­nje­na zo­na duž oba­le Li­ma, pod­lo­žna pla­vlje­nju, a s dru­ge stra­ne od­sje­ci vi­so­kih br­da. Ne­kro­po­la se na­la­zi is­toč­no od na­se­lja i za­hva­ta po­jas duž bla­ge pa­di­ne, ko­ja po­ve­zu­je oba­lu Li­ma sa br­do­vi­tim za­le­đem. Nad­grob­ni spo­me­ni­ci Ko­lo­vra­ta osli­ka­va­ju svi­jet autoh­to­nih ide­ja, na­da­nja i vje­ro­va­nja u vječ­ni ži­vot. Ko­lo­vrat i nje­go­va ne­kro­po­la ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa Ne­ma­nji­ći­ma, ali je zna­ča­jan za iz­u­ča­va­nje mi­gra­ci­o­nih kre­ta­nja sta­nov­ni­štva i na­še da­le­ke pro­šlo­sti.
(Na­sta­vi­će se)