PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U in­ter­vjuu „Po­kre­tu’”, od 21. av­gu­sta 1991. go­di­ne, dr Ko­stić je ka­zao:
„Isto­vre­me­no, oni su („mi­ni­star­ska troj­ka”) do­bro zna­li da se Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja u Hr­vat­skoj ne mo­že po­ja­vi­ti ni u ka­kvoj po­li­cij­skoj ulo­zi, a Pred­sjed­ni­štvo je svo­jom od­lu­kom već bi­lo za­u­ze­lo ja­san stav da će u mo­men­tu pre­ki­da va­tre, kon­tro­lu pre­ki­da vr­ši­ti ju­go­slo­ven­ski or­ga­ni sa­mi, a da će tek po­sli­je, ako oci­je­ni za po­treb­no, Pred­sjed­ni­štvo an­ga­žo­va­ti i po­sma­tra­če Mi­si­je Evrop­ske za­jed­ni­ce. Da­kle, na­knad­no, na osno­vu od­lu­ke, ko­ju će Pred­sjed­ni­štvo do­ni­je­ti ka­da to oci­je­ni cje­lis­hod­nim. Na­rav­no, dio raz­lo­ga za ne­u­spjeh Mi­si­je, le­ži u či­nje­ni­ci da nje­ni pred­stav­ni­ci ni­je­su ušli u su­šti­nu pro­ble­ma, ne po­zna­ju isto­ri­jat od­no­sa, za šta ni­je­su po­ka­za­li ni naj­ma­nje sprem­no­sti, pa ni že­lju da se oba­vi­je­ste o sud­bi­ni ko­ju je srp­ski na­rod u Hr­vat­skoj do­ži­vio u Pa­ve­li­će­voj usta­škoj dr­ža­vi. Već sam ne­ko­li­ko pu­ta bio u pri­li­ci da ka­žem ka­ko je go­spo­din Van den Bruk po­sko­čio sa sto­li­ce ka­da sam po­ku­šao da mu po­ka­žem do­ku­ment ko­ji go­vo­ri o ge­no­ci­du i lju­ti­to me pi­tao do ka­da će­mo se vra­ća­ti u pro­šlost”.
Pi­ta­nje: Upra­vo ste, dru­že pot­pred­sjed­ni­če, za­po­če­li ne­što što sam Vas na­mje­rio pi­ta­ti. U ko­joj mje­ri u ana­li­zi­ra­nju sta­nja u Ju­go­sla­vi­ji, pred­stav­ni­ci Evrop­ske za­jed­ni­ce uzi­ma­ju u ob­zir bit­ne ele­men­te pro­šlo­sti. Ka­da to ka­žem, mi­slim na ne­za­pam­će­ni ge­no­cid ko­ji su usta­še počinile nad Sr­bi­ma, što ste već spo­me­nu­li, ali i na to da su pri­je Ju­go­sla­vi­je, sa­mo Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra bi­le sa­mo­stal­ne dr­ža­ve?
Od­go­vor: „Po­red ono­ga što sam već ka­zao, Mi­si­ja Evrop­ske za­jed­ni­ce, a i po­je­di­ne ze­mlje, ne uva­ža­va­ju u do­volj­noj mje­ri, ka­da je pro­šlost u pi­ta­nju, da su ov­dje, na ovom pro­sto­ru za­po­če­la dva svjet­ska ra­ta. Ja­sno je da se on­da gu­bi iz vi­da da je u oba svjet­ska ra­ta Hr­vat­ska bi­la na stra­ni agre­so­ra, a da su, upra­vo, Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra pod­ni­je­le naj­ve­ći dio te­re­ta, an­ga­žu­ju­ći se na stra­ni sa­ve­zni­ka.
Pre­ma to­me, Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja kao sa­mo­stal­ne dr­ža­ve, uvi­jek su bi­le pro­tiv agre­si­je i ni­ka­da ni­je­su vo­di­le osva­jač­ke ra­to­ve, ne­go su uvi­jek, kroz isto­ri­ju bra­ni­le se­be, bo­re­ći se za slo­bo­du i ne­za­vi­snost.
I sa­da ima­mo po­na­vlja­nje isto­ri­je u smi­slu ob­na­vlja­nja uti­caj­nih sfe­ra na Bal­ka­nu, što se vr­lo la­ko mo­že vi­dje­ti iz po­na­ša­nja Austri­je. Me­đu­na­rod­ni ugo­vo­ri o ne­u­tral­no­sti Austri­je tre­ba­lo bi da je oba­ve­žu da osta­ne ne­u­tral­na i da se ne upli­će u na­še unu­tra­šnje stva­ri. Po­na­ša­nje Nje­mač­ke, pa i Ma­đar­ske ta­ko­đe po­tvr­đu­ju da se po­no­vo bu­de na­de o mo­guć­no­sti osni­va­nja jed­ne no­ve mo­nar­hi­je ka­kva je ra­ni­je po­sto­ja­la, ili jed­nog no­vog raj­ha.”
Pi­ta­nje: Oni što se sa skep­som od­no­se pre­ma ide­ji stva­ra­nja uje­di­nje­ne Evro­pe u od­bra­nu svo­ga sta­va, upra­vo, iz­no­se ta­kve tvrd­nje: da su u ovom tre­nut­ku mno­go bli­že stva­ra­nju rajh car­stva. Ima li oprav­da­nja strah od te­ri­to­ri­jal­nih aspi­ra­ci­ja Nje­mač­ke i nje­nog pro­di­ra­nja na is­tok i da li se mo­že pri­hva­ti­ti da Nje­mač­ka svim sred­stvi­ma ra­di na ras­par­ča­va­nju Ju­go­sla­vi­je u če­mu joj kao i 1941. obi­la­to po­ma­že Hr­vat­ska, a što su, po ne­ki­ma, po­ka­za­li i do­ga­đa­ji u Slo­ve­ni­ji?
Od­go­vor: „Ima stra­ha od te po­ja­ve i taj strah je pri­su­tan u mno­gim ze­mlja­ma Evro­pe, a i stav po­je­di­nih od njih, ustva­ri, pro­is­ti­če iz bo­ja­zni od ta­kvih aspi­ra­ci­ja i pro­ši­re­nja uti­caj­nih zo­na. Me­đu­tim, ovo što se sa­da de­ša­va u Slo­ve­ni­ji i Hr­vat­skoj, oči­gled­no je re­zul­tat jed­ne du­go vo­đe­ne smi­šlje­ne po­li­ti­ke i ta po­li­ti­ka se sa­da is­po­lja­va na jav­noj sce­ni. Van sva­ke sum­nje je da je ta po­li­ti­ka ko­ja je gra­đe­na du­go go­di­na, gra­đe­na u do­go­vo­ru i uz obi­la­tu po­moć onih ko­ji že­le da po­vra­te uti­caj­ne sfe­re iz pro­šlo­sti. Raz­log zbog če­ga to ni­je ra­ni­je pro­dr­lo u jav­nost je pro­pa­gand­ni rat ko­ji po or­ga­ni­zo­va­no­sti pre­va­zi­la­zi Ge­bel­so­vu pro­pa­gan­du iz vre­me­na pred Dru­gi svjet­ski rat. Za­hva­lju­ju­ći ta­kvoj pro­pa­gan­di, su­šti­na pro­ble­ma u Ju­go­sla­vi­ji, pred­sta­vlje­na je svjet­skom jav­nom mnje­nju kao su­kob iz­me­đu no­ve mla­de de­mo­kra­ti­je ko­ja se ra­đa u Slo­ve­ni­ji i Hr­vat­skoj i jed­nog bolj­še­vič­kog sin­dro­ma ko­ji, kao ko­mu­ni­stič­ki ba­sti­on, bi­ti­še u osta­lom di­je­lu Ju­go­sla­vi­je, po­seb­no u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri. Te ide­o­lo­ške od­red­ni­ce ko­je su du­go po­ten­ci­ra­ne, oči­gled­no su za­tva­ra­le oči do­ma­ćoj, a još vi­še me­đu­na­rod­noj jav­no­sti, i one­mo­gu­ći­le su da se pro­dre u su­šti­nu su­ko­ba iz­me­đu re­pu­bli­ka u Ju­go­sla­vi­ji. To­me je do­pri­ni­je­la i ne­u­spje­šna ju­go­slo­ven­ska di­plo­ma­ti­ja”.
Pi­ta­nje: Spo­me­nu­ste ma­lo­čas, ju­go­slo­ven­sku di­plo­ma­ti­ju. Ko­li­ka je, zbi­lja, nje­na kri­vi­ca za sve ono što nam se u ovom tre­nut­ku do­ga­đa?
Od­go­vor: „Naj­bo­lji od­go­vor na to pi­ta­nje bio bi ka­da bih po­na­o­sob na­veo ras­po­red am­ba­sa­do­ra Ju­go­sla­vi­je po po­je­di­nim pod­ruč­ji­ma. Krat­ko re­če­no, u sve va­žni­je dr­ža­ve Evro­pe i svi­je­ta ras­po­re­đe­ni su am­ba­sa­do­ri iz Hr­vat­ske i Slo­ve­ni­je. Vr­lo ma­li broj njih po­ti­če iz Sr­bi­je.
Po­seb­na je pri­ča ka­ko je u ju­go­slo­ven­skoj di­plo­ma­ti­ji za­stu­plje­na Cr­na Go­ra. Već ne­ko­li­ko go­di­na za nju su re­zer­vi­sa­na am­ba­sa­dor­ska i kon­zul­ska mje­sta u Afri­ci, a po­ne­ko i u Azi­ji ili La­tin­skoj Ame­ri­ci. Sve osta­lo, onaj naj­zna­čaj­ni­ji dio svi­je­ta, na­mi­je­njen je uglav­nom za di­plo­ma­te iz Hr­vat­ske i Slo­ve­ni­je ko­ji su se uglav­nom po­na­ša­li ona­ko ka­ko se po­na­ša nji­ho­vo ru­ko­vod­stvo pre­ma Ju­go­sla­vi­ji. Pre­ma to­me, ni ju­go­slo­ven­ske di­plo­ma­te, sem ri­jet­kih iz­u­ze­ta­ka, ni­je­su vo­di­le ju­go­slo­ven­sku po­li­ti­ku, ne­go su sli­je­di­le ru­ko­vod­stvo re­pu­bli­ke iz ko­je po­ti­ču. To zna­či da su di­plo­ma­te iz Slo­ve­ni­je i Hr­vat­ske u ve­ći­ni na­sto­ja­le da afir­mi­šu se­ce­si­o­ni­stič­ku po­li­ti­ku ma­tič­nih re­pu­bli­ka. Za­to je na­ša di­plo­ma­ti­ja od­i­gra­la vr­lo ne­ga­tiv­nu ulo­gu u pre­zen­ti­ra­nju či­nje­nič­nog sta­nja i u oba­vje­šta­va­nju svjet­ske jav­no­sti o su­šti­ni su­ko­ba u Ju­go­sla­vi­ji.”
(NA­STA­VI­ĆE SE)


Knjiga „Ni­je­sam po­ga­zio za­kle­tvu” mo­že se ku­pi­ti u pod­go­rič­kim knji­ža­ra­ma Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri, Na­rod­ne knji­ge i Grad­skoj knji­ža­ri.