Da­na 23. sep­tem­bra 1862. go­di­ne mla­da So­fi­ja Bers, ko­ja je na­vr­ši­la 18 go­di­na tek pri­je mje­sec da­na, uda­la se za ču­ve­nog pi­sca u Ru­si­ji, tri­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnjeg gro­fa La­va Tol­sto­ja. Mla­di brač­ni par se na­sta­nio na se­o­skom ima­nju u pre­li­je­poj ku­ći mu­ža u Ja­snoj Po­lja­ni.
Za­jed­no su pro­ži­vje­li 48 go­di­na. Sve te go­di­ne So­fi­ja An­dre­jev­na je vo­di­la dnev­nik i sva­ka de­ce­ni­ja po­ro­dič­nog ži­vo­ta ima­la je za nju ne­po­no­vlji­ve spe­ci­fič­no­sti.
Či­ta­o­ci­ma je da­ta mo­guć­nost da pri­mi­je­te bit­ne eta­pe brač­nog ži­vo­ta So­fi­je An­dre­jev­ne, ko­je se mo­gu raz­vr­sta­ti ova­ko: uda­ti se za ge­ni­ja, bi­ti že­na ge­ni­ja i osta­ti mu že­na.
Po­seb­na stra­ni­ca u ži­vo­tu Tol­sto­je­vih je lje­to i je­sen 1910. go­di­ne.
O tom dra­ma­tič­nom vre­me­nu za njih, So­fi­ja An­dre­jev­na je na­pi­sa­la u dnev­ni­ku, a ta­ko­đe i pred pi­ja­te­lji­na, a i pred ne­znan­ci­ma iz­ra­zi­la sum­nju vi­še pu­ta u Tol­sto­je­vu spo­sob­nost da mo­že po­stu­pa­ti po svo­jim uvjer­nji­ma u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu.
Po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka u dnev­ni­ku So­fi­je An­dre­jev­ne na­la­zi­mo lju­bav­nu pri­ču, u ko­joj je on uvi­jek u cen­tru nje­nog raz­mi­šlja­nja i pa­žnje. Pri­tom je mla­da že­na raz­mi­šlja­la i o to­me, ka­kvo mje­sto ona za­u­zi­ma u ži­vo­tu La­va Tol­sto­ja i ima­la je že­lju da po­ja­sni se­bi „ka­ko da se po­na­ša pre­ma nje­mu“.
Shva­ta­nje da ni­je jed­na­ka sa mu­žem ni po pa­me­ti, ni po ta­len­tu, tje­ra­lo ju je da po­ku­ša da pro­na­đe od­go­vor na pi­ta­nje o sop­stve­noj ulo­zi u ži­vo­tu. I ona ga je na­šla u dje­ci, u bri­zi o po­ro­di­ci, ko­ja je stal­no bi­la ve­ća i u vo­đe­nju ve­li­kog do­ma­ćin­stva.
So­fi­ja An­dre­jev­na je ro­di­la pr­vo di­je­te sa ne­pu­no de­vet­na­est go­di­na, a po­sled­nje u 43. go­di­ni ži­vo­ta. U po­ro­di­ci Tol­sto­je­vih je bi­lo ukup­no 13 dje­ce.
Pra­va sre­ća za nju je do­šla kad je, uz bri­gu o dje­ci, vo­di­la raz­go­vor sa Tol­sto­jem o nje­go­vom knji­žev­nom ra­du. So­fi­ja An­dre­jev­na je po­sta­la po­moć­ni­ca, sa­go­vor­ni­ca i naj­bli­ži pri­ja­telj La­va Tol­sto­ja dok je pi­sao svoj ve­li­ki ro­man „Rat i mir“ u dru­goj po­lo­vi­ni še­zde­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka. Mla­da že­na se go­di­na­ma ba­vi­la pre­pi­si­va­njem mu­že­vlje­vih ru­ko­pi­sa. Ona je uvi­jek bi­la tu po­red Tol­sto­ja i on je nju mno­go vo­lio.
U se­dam­de­se­tim go­di­na­ma So­fi­ja An­dre­jev­na je sve ja­sni­je shva­ta­la sve­o­bu­hvat­nost lič­no­sti svo­ga mu­ža i ka­ko to pi­še u dnev­ni­ku, njen po­gled je bio stal­no uprt u u La­va Tol­sto­ja, na nje­gov knji­žev­ni rad, na nje­go­vo ko­mu­ni­ci­ra­nje sa ši­ro­kim kru­gom lju­di i na nje­go­va in­te­re­so­va­nja i mi­šlje­nja. So­fi­ja An­dre­jev­na je bi­la nje­gov pr­vi bi­o­graf. Ži­vot mla­de gro­fi­ce je bio pot­pu­no pot­či­njen in­te­re­si­ma po­ro­di­ce i mu­ža. Za­jed­no sa njim ona je vas­pi­ta­va­la i uči­la svo­ju dje­cu. Pr­ve dvi­je de­ce­ni­je za­jed­nič­kog ži­vo­ta Tol­sto­je­vih je bio naj­ra­do­sni­ji, naj­sreć­ni­ji i naj­ljep­ši pe­ri­od u nji­ho­voj lju­ba­vi. Pri­je sve­ga na taj pe­ri­od se od­no­si nje­na ka­sni­ja iz­ja­va: „Ja i Lav Tol­stoj smo ži­vje­li ak­tiv­nim i li­je­pim ži­vo­tom“.
Ali, 1879. go­di­ne otvo­re­na je no­va sra­ni­ca u nji­ho­vom ži­vo­tu. Te go­di­ne, osje­ća­ju­ći du­bo­ku du­hov­nu kri­zu, Tol­stoj je po­čeo rad na „Is­po­vi­je­sti“.
To­kom te kri­ze on se vra­tio stva­ra­lač­kom za­no­su, ko­ji je bio pri­kri­ven i ma­lo pri­mi­je­tan sa vanj­ske stra­ne i kroz ko­ju je pro­la­zio ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja u nje­go­vom in­te­lek­tu­al­nom ži­vo­tu. „Kod me­ne se do­go­dio pre­o­kret, ko­ji je odav­no ti­njao u me­ni i či­ja je kli­ca uvi­jek po­sto­ja­la u me­ni“ – pi­sao je on. Još u ju­nu 1863. go­di­ne on je za­pi­sao u dnev­ni­ku: „Stra­šno je , a još be­smi­sle­ni­je ve­zi­va­ti svo­ju sre­ću za bo­gat­stvo – sre­ća su že­na, dje­ca i zdra­vlje“. U „Is­po­vi­je­sti“, u svom pr­vom re­li­gi­o­zno-fi­lo­zof­skom dje­lu, Tol­stoj se tru­dio da od­re­di su­šti­nu onog šta se de­ša­va­lo u nje­go­voj du­ši. Na stra­ni­ca­ma „Is­po­vi­je­sti“ či­ta­mo ka­ko se, u ja­kom i na­pe­tom di­ja­lo­gu Tol­sto­ja i ve­li­kih fi­lo­zo­fa i re­li­gi­o­znih mi­sli­la­ca svi­je­ta, sve „ukla­pa­lo“ u nje­go­vo no­vo shva­ta­nje smi­sla ži­vo­ta.
Me­đu­tim, So­fi­ja An­dre­jev­na je na­sta­vlja­la da ži­vi po sta­rom, vo­di­la je do­ma­ćin­stvo, kon­tro­li­sa­la ima­nje, ko­je za nje­nog mu­ža ni­je ima­lo zna­če­nje i bri­nu­la se kao i ra­ni­je o zdra­vlju dje­ce i mu­ža, kao i o obra­zo­va­nju i vas­pi­ta­nju na­sled­ni­ka. Kad se po­čet­kom osam­de­se­tih go­di­na ja­vi­la po­tre­ba za ško­lo­va­njem od­ra­sle dje­ce, po­ro­di­ca pre­la­zi iz Ja­sne Po­lja­ne u Mo­skvu. Od ta­da će Tol­sto­je­vi do­la­zi­ti sa­mo lje­ti na svo­je se­o­sko ima­nje.
(Na­sta­vi­će se)

Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ