PIŠE: MILICA KRALj


Gu­mi­ljov je bio je­dan od naj­o­mra­že­ni­jih pjesnika kod no­ve so­vjet­ske vla­sti. Nje­ga i Anu je kao pred­stav­ni­ke re­ak­ci­je vla­sti­ma pot­ka­zao Ni­ko­laj Pu­njin. Gu­mi­ljo­va su uhap­si­li. On u za­tvor sa so­bom no­si kao ta­li­sman „Ili­ja­du“, knji­gu od ko­je se ni­ka­da ni­je ra­sta­jao. Ani pi­še da mu do­ne­se i Pla­to­na, ali ona ne sti­že da mu knji­gu pre­da. Gu­mi­ljov je strijeljan 27. av­gu­sta 1921. u svo­joj 35. go­di­ni, u ras­cvje­tu ži­vo­ta i ta­len­ta. Ser­gej Bo­bov, autor „Li­re nad li­ra­ma“ ured­nik „Cen­tri­fu­ge“ bli­zak Če­ki, vje­ro­vat­no i sam če­kist, srev­ši jed­nog od Gu­mi­ljo­vih pri­ja­te­lja, po­sle stri­je­lja­nja re­kao je rav­no­du­šno: „Da... Taj vaš Gu­mi­ljov... na­ma bolj­še­vi­ci­ma je sve to smi­je­šno. Ali, zna­te, umro je ele­gant­no. Čuo sam iz pr­ve ru­ke. Smi­je­šio se, do­pu­šio ci­ga­re­tu. Čak je i na mom­ke iz po­seb­nog odje­lje­nja pro­iz­veo uti­sak. Pra­zno ju­na­če­nje – ali i po­red to­ga – jak tip. Šta da se ra­di, uči­nio je glu­post. Da ni­je kon­tri­rao, da nam je pri­šao, na­pra­vio bi ve­li­ku ka­ri­je­ru. Ta­kvi lju­di su nam po­treb­ni.“
De­set go­di­na ka­sni­je Ni­ko­laj Pu­njin, onaj što je pot­ka­zao Gu­mi­ljo­va, po­sta­će dru­gi Anin muž, a La­vu Gu­mi­ljo­vu očuh. I po­no­vo će ih okle­ve­ta­ti i iz­da­ti. La­va Gu­mi­ljo­va će uhap­si­ti po Pu­ni­njo­voj op­tu­žbi da je an­ti­so­vjet­ski čo­vjek, jer pri­zi­va smje­nu vla­da­ju­ćeg si­te­ma i po­vra­tak mo­nar­hi­je, a vr­lo po­hval­no je go­vo­rio i o sti­ho­vi­ma Osi­pa Man­delj­šta­ma ko­ji ismi­ja­va­ju Sta­lji­na. Mla­di Lav Gu­mi­ljov ne pri­zna­je ni­jed­nu od op­tu­žbi, ali uza­lud. Pi­še maj­ci da ga ka­ko god zna i umi­je spa­sa­va. Ana u pi­smu od 1. no­vem­bra 1935. go­di­ne mo­li Sta­lji­na da joj si­na i mu­ža pu­sti iz za­tvo­ra. I Bo­ris Pa­ster­nak pi­še mol­bu Sta­lji­nu da po­mog­ne Ah­ma­to­voj. Sta­ljin na­re­đu­je Ja­go­di da ih oslo­bo­di. Ali, već po­sle tri go­di­ne na slo­bo­di Lav je po­no­vo op­tu­žen i uhap­šen. U za­tvo­ru tr­pi stra­šno mu­če­nje, tu­ku ga, pre­bi­ja­ju da bi pot­pi­sao pri­zna­nje o dje­lo­va­nju pro­tiv vla­da­ju­ćeg si­ste­ma. Osu­đu­ju ga na de­set go­di­na za­tvo­ra, pa pre­su­du uki­da­ju u za­mje­nu za stri­je­lja­nje, i po­no­vo Ana pi­še Sta­lji­nu, a Lav do­bi­ja 5 go­di­na rad­no-po­prav­nog lo­go­ra u zo­ni vje­či­tog mra­za. Ah­ma­to­va će se sa si­nom sre­sti tek 14. no­vem­bra 1945. go­di­ne.
Dok je još bi­la u bra­ku sa Gu­mi­ljo­vim i za­jed­nič­kim bo­rav­kom u Pa­ri­zu upo­zna­je sli­ka­ra Ama­dea Mo­di­lja­ni­ja, svo­ju dru­gu ve­li­ku lju­bav. O nje­mu pi­še: „Ja sam mo­gla zna­ti sa­mo jed­nu stra­nu nje­go­ve su­šti­ne – onu ko­ja si­ja. Jer bi­la sam jed­no­stav­no tu­đa, ta­ko­đe ne mno­go shva­tlji­va dva­de­se­tog­di­šnja že­na, stran­ki­nja. Vje­ro­vat­no ni­jed­no od nas ni­je shvta­lo bit­nu stvar: sve što se do­ga­đa­lo bi­la je sa­mo pred­i­sto­ri­ja na­ših ži­vo­ta – nje­go­vog – ve­o­ma krat­kog, mog – ve­o­ma du­gog. I sve bo­žan­sko u Mo­di­lja­ni­ju svje­tlu­ca­lo je sa­mo kroz ne­ka­kvu ta­mu... Jed­nom sam do­šla kod nje­ga sa pre­gr­štom cr­ve­nih ru­ža i, ne za­te­kav­ši ga, kroz otvo­re­ni pro­zor uba­ci­va­la sam cvi­jet po cvi­jet. Ka­sni­je mi je re­kao da su cvje­to­vi bi­li u sa­vr­še­nom re­du. Ni­sam mu po­zi­ra­la za sli­ka­nje, cr­tao me je po sje­ća­nju. Od 16 sli­ka sa­ču­va­na je sa­mo jed­na.“
Je­dan od Ani­nih pje­snič­kih sled­be­ni­ka Ge­na­dij Iva­nov pi­še ovo o Ani: „Ni­ka­da ne sje­di sa­ma. Pri­ja­te­lji, po­što­va­o­ci, udva­ra­či, ne­ka­kve da­me, u ve­li­kim še­ši­ri­ma i sa šmin­kom nad oči­ma. Ona je sve­ru­ska zna­me­ni­stost, nje­na sla­va ra­ste. Ci­ga­re­ta se di­mi u tan­koj ru­ci. Ra­me­na umo­ta­na u šal dr­šću od ka­šlja.“
„Naj­čvr­šće na svi­je­tu je tu­ga – naj­du­go­vječ­ni­je car­ska ri­ječ. Na par­tij­skom sa­stan­ku Ak­ti­va pi­sa­ca 1946. Osu­đe­na je od Žda­no­va. I sli­je­de go­di­ne neo­bja­vlji­va­nja, osa­me, tu­ge, po­sje­te Man­delj­šta­mu u pro­gon­stvu u Vo­ro­ne­žu. Pod­ni­je­la je sa­mo­u­bi­stvo svo­je ve­li­ke lju­ba­vi Mo­di­lja­ni­ja (otu­da onaj auto­por­tret), stri­je­lja­nje Gu­mi­ljo­va, glad s dru­gim mu­žem V. Ši­lej­kom, vi­še­stru­ko hap­še­nje tre­ćeg mu­ža N. Pu­ni­na i hap­še­nje bez­broj pri­ja­te­lja i vi­še­go­di­šnje lo­go­ro­va­nje si­na La­va.
U te­škoj bi­je­di, u bez­o­blič­nim ha­lji­na­ma, pre­kri­ve­na iz­ble­dje­lom ma­ra­mom, sa­ma vu­če te­žak džak bra­šna, ma­lo, ma­lo i sta­ne da se od­mo­ri. Sta­ri­ca ne­ka na­i­la­zi, za­gle­da je i pre­po­znav­ši je, uzi­ma iz za­ve­za­ne ma­ra­mi­ce, ru­blju i utik­su­je je na Anin dlan. „Uzmi­te, Hri­sta ra­di!“ Ana gr­ca: od ne­is­pla­ka­nih su­za, isto­vre­me­no i oza­re­na: ni­su me za­bo­ra­vi­li, do­šav­ši ku­ći sta­vlja ru­blju iza iko­ne Pre­či­ste Bo­go­ro­di­ce.“
Tek 1958. go­di­ne bi­će štam­pan iz­bor nje­nih pje­sa­ma ka­da po­či­nje i pri­hva­ta­nje u ino­stra­stvu, u Ita­li­ji do­bi­ja na­gra­du„Et­na –Ta­or­mi­na“ na Si­ci­li­ji, a u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji po­ča­sni dok­to­rat na Kme­bri­džu. Umr­la je 5. ma­ja 1966. go­di­ne pi­šu­ći no­ve sti­ho­ve, jer je po­e­zi­ja bi­la nje­na več­na lju­bav: „Ja sam od­ba­ci­la sme­ška­nje. /Le­den mi vje­tar usne bri­še, /Jed­na je na­da od sad ma­nje, /Jed­na će pje­sma bi­ti vi­še.“
(Na­sta­vi­će se)