PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Od oslo­bo­đe­nja Nik­ši­ća 1977. go­di­ne i za­vr­šet­ka Ve­ljeg ra­ta 1878. go­di­ne u kul­tur­nom, ali i eko­nom­skom raz­vo­ju Nik­ši­ća ne­za­o­bi­la­zan pe­čat je uda­ri­la po­ro­di­ca Šo­ba­jić. Ime­tak ko­ji su ste­kli ba­vlje­njem pred­u­zet­nič­kim dje­lat­no­sti­ma znat­no su ulo­ži­li na po­lji­ma kul­tu­re gra­da i ši­re. Pr­vo su otvo­ri­li „Knji­ža­ru bra­će Šo­ba­jić” 1879. go­di­ne, ko­ja je ra­di­la u okvi­ru nji­ho­ve tr­go­vin­ske rad­nje. U osni­va­nju Dru­štva nik­šić­ke či­ta­o­ni­ce 1881. go­di­ne uče­stvo­va­li su svi Šo­ba­ji­ći, a na­ro­či­to su se u to­me is­ta­kli Mak­sim i Be­ki­ca, ko­ji su njom i ru­ko­vo­di­li.
U stva­ra­nju kul­tur­nih in­sti­tu­ci­ja u no­vo­o­slo­bo­đe­nom Nik­ši­ću i nji­ho­vom da­ljem raz­vo­ju ne­za­o­bi­la­zna je ulo­ga Be­ki­ce (pra­vo ime mu je bi­lo Bo­ško) Šo­ba­ji­ća, ko­ga sma­tra­ju jed­nim od naj­ak­tiv­ni­jih i naj­plo­do­no­sni­jih kul­tur­nih stva­ra­la­ca po­sled­njih de­ce­ni­ja 19. vi­je­ka i pr­vih de­ce­ni­ja 20. vi­je­ka ne sa­mo Nik­ši­ća, ne­go i ši­re. On je bio je­dan od osni­va­ča i du­go­go­di­šnji pred­sjed­nik Dru­štva nik­šić­ke či­ta­o­ni­ce (oform­lje­na 1881. go­di­ne), po­tom pred­sjed­nik op­štin­skog su­da, po­zo­ri­šta, tu­tor cr­kve, nad­zor­nik ško­le i dr. Je­dan je od osni­va­ča i ute­me­lji­te­lja Do­bro­volj­no­ga po­zo­ri­šnog dru­štva po­čet­kom 1884. go­di­ne, ko­je je osno­va­no u okvi­ru Dru­štva nik­šić­ke či­ta­o­ni­ce. Pr­va pred­sta­va ovog po­zo­ri­šta bi­la je „Slo­bo­dar­ka” od Ma­noj­la Đor­đe­vi­ća – Pri­zren­ca odr­ža­na sre­di­nom fe­bru­a­ra 1884. go­di­ne. Pri­je po­čet­ka pred­sta­ve Be­ki­ca Šo­ba­jić je pred pu­nom sa­lom odr­žao po­zdrav­ni go­vor u ko­je­mu je is­ta­kao zna­čaj po­zo­ri­šno­ga stva­ra­la­štva za kul­tur­no-umjet­nič­ko uz­di­za­nje Nik­ši­ća. Ova po­zo­ri­šna pred­sta­va i po­če­tak ra­da nik­šić­kog po­zo­ri­šta bio je ve­li­ki kul­tur­ni do­ga­đaj i iza­zvao zna­čaj­nu pa­žnju. O to­me je pi­sao i „Glas Cr­no­gor­ca”. Ta udar­na vi­jest gla­si: „Nik­ši­ća­ni su­sto­pi­ce za Ce­ti­nja­ni­ma. Ne da­ju im da se sa­mi ki­te lo­vo­ri­ka­ma. Ta­ko i tre­ba...Sreć­no da Bog da”.
Broj­na pri­sut­na pu­bli­ka na pred­sta­vi bi­la je odu­še­vlje­na, kli­ču­ći na kra­ju „Bra­vo, ži­vje­li!”. Zbog ve­li­kog in­te­re­so­va­nja pred­sta­va je od­i­gra­na i sju­tra­dan, a njoj je pri­su­stvo­va­la to­li­ka ma­sa pu­bli­ke da su mo­ra­li da di­je­le sto­li­ce i jed­ni dru­gi­ma sje­de u kri­lo. O uspje­hu nik­šić­kog po­zo­ri­šta pro­ču­lo se i na Ce­tinj­skom dvo­ru, pa su im če­stit­ke sti­gle i od Mi­tro­fa­na Ba­na, knja­za Ni­ko­le, Pa­ve­la Ro­vin­skog, Si­ma Ma­ta­vu­lja i mno­gih dru­gih. Po­sle ove po­zo­ri­šne pred­sta­ve igra­na je dra­ma „Krst i kru­na” od Jo­va­na Su­bo­ti­ća, a na­kon nje „Smrt Ste­va­na De­čan­skog”, u ko­joj je, ta­ko­đe, jed­nu od ključ­nih ulo­ga igrao Be­ki­ca Šo­ba­jić. Bo­gat po­zo­ri­šni ži­vot u Nik­ši­ću na­sta­vljen je i broj­nim dru­gim pred­sta­va­ma na za­do­volj­stvo mno­go­broj­ne po­zo­ri­šne pu­bli­ke, ko­ja se već bi­la for­mi­ra­la. Za­to je Be­ki­ca Šo­ba­jić i upra­va nik­šić­ke či­ta­o­ni­ce i po­zo­ri­šta htio da gra­di ku­ću za po­zo­ri­šte i obez­bi­je­di ade­kvat­ne uslo­ve za njen rad i zbog to­ga do­šao u su­kob sa voj­vo­dom Ša­kom Pe­tro­vi­ćem, o če­mu smo već pi­sa­li.
Ko­li­ko su osni­va­či ovih kul­tur­nih usta­no­va u Nik­ši­ću, me­đu ko­ji­ma naj­i­stak­nu­ti­je mje­sto pri­pa­da Šo­ba­ji­ći­ma, utka­li sav svoj po­ten­ci­jal i bi­li svje­sni zna­ča­ja pro­do­ra kul­tur­ne svi­je­sti u na­ro­du svje­do­či i to da ni­je­su ima­li ni ele­men­tar­ne uslo­ve za rad, ali je po­bi­je­di­la nji­ho­va od­luč­nost i en­tu­zi­ja­zam, pa su pred­sta­ve odr­ža­va­li u ka­fa­ni u svo­jim ku­ća­ma ko­je su bi­le pro­stra­ni­je, a ka­da su vre­men­ski uslo­vi do­zvo­lja­va­li igra­ne su i na otvo­re­nom, pod ve­drim ne­bom, a na­ro­či­to se is­ti­če lo­ka­ci­ja pod Tre­bje­som, pod Be­de­mom i dr.
Be­ki­ca Šo­ba­jić se što se ti­če po­zo­ri­šne umjet­no­sti ne sa­mo pro­sla­vio kao do­bar glu­mac, već i re­ži­ser i pi­sac dra­ma ko­je je nik­šić­ko po­zo­ri­šte iz­vo­di­lo, kao „Kralj Vu­ka­šin po na­rod­nim pje­sma­ma”, „Ni­kac od Ro­vi­na”, „Op­sa­da Nik­ši­ća”. Od njih je sa­ču­va­na sa­mo dra­ma “Op­sa­da Nik­ši­ća”, ob­ja­vlje­na 1912. g. u Du­brov­ni­ku, a igra­na pr­vi put 1900. go­di­ne u Nik­ši­ću. Oče­vid­ci su za­pi­sa­li da je ova pred­sta­va do­ži­vje­la ne­za­pam­će­ni uspjeh. Po­seb­ni ku­ri­o­zi­tet ove pred­sta­ve pred­sta­vlja­lo je to da su njoj ne sa­mo pri­su­stvo­va­li ne­po­sred­ni uče­sni­ci u rat­nim ope­ra­ci­ja­ma Nik­ši­ća, već i ne­ki od njih i ne­po­sred­no uče­stvo­va­li u po­je­di­nim rad­nja­ma u pred­sta­vi, što joj je dao još ve­ći umjet­nič­ki do­ži­vljaj. U pred­sta­vi su do­mi­ni­ra­li ep­ski ele­men­ti i di­ja­lo­zi. Po­red umjet­nič­ke stva­ra­lač­ke slo­bo­de, Be­ki­ca Šo­ba­jić je na­sto­jao da ova dra­ma ima i objek­tiv­nu umjet­nič­ku di­men­zi­ju i sa­dr­ži­nu. Na­vo­di se da su po­red ulo­ge glav­nog ju­na­ka Sto­ja­na Ko­va­če­vi­ća i dr. ak­te­ra po­seb­nu draž pred­sta­vi da­li i nik­šić­ki mu­sli­ma­ni, ko­ji su glu­mi­li pro­tiv­nič­ku stra­nu. Pred­sta­vi su pri­su­stvo­va­li knjaz Ni­ko­la, po­me­nu­ti Sto­jan Ko­va­če­vić i broj­ni dru­gi ak­te­ri u oslo­ba­đa­nju Nik­ši­ća 1877. go­di­ne u Ve­ljem ra­tu 1876 – 1878. go­di­ne.
Za iz­u­zet­ne do­pri­no­se raz­vo­ju kul­tur­ne dje­lat­no­sti i nje­go­vih or­ga­ni­za­ci­o­nih ak­tiv­no­sti na tom pla­nu, knjaz Ni­ko­la je Be­ki­cu Šo­ba­ji­ća od­li­ko­vao Kr­stom 4. re­da Da­ni­lo­vog or­de­na.
(Na­sta­vi­će se)