PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Kad do­sa­de pro­ljeć­ne ki­še, ci­je­lom uli­com se ši­rio za­dah od ov­či­jih ba­le­ga. Si­gu­ran sam da ni­kom to ni­je bi­lo pri­jat­no. No, ni­ko se ni­je bu­nio, ni­ko ni­je iz­ra­ža­vao pro­test ili ne­za­do­volj­stvo. Sve su kom­ši­je to shva­ti­le kao re­al­nost, kao usta­lje­ni na­čin ži­vo­ta. Isti­na, sva­ko od kom­ši­ja je pri­mi­je­tio da je iz­vje­sna A.M. začepljavala nos kad je pro­la­zi­la po­red obo­ra Šu­nje­vi­ća. Ma­lo je ko to­me pri­da­vao va­žnost. Bi­lo je i ne­kih ko­ji su joj zbog to­ga za­mje­ra­li, ka­rak­te­ri­šu­ći njen gest kao po­kon­di­re­nost.
Ne­šo mi je bio ve­o­ma in­te­re­san­tan kao lik pa­sti­ra. Bio je vi­sok i smi­ren. U li­cu mu je sta­no­va­la ozbilj­nost i ne­ka pi­to­mi­na sa­mo nje­mu svoj­stve­na. Ko­ra­ci od­mje­re­ni i sta­bil­ni. Pa­stir­sku odje­ću je pri­la­go­đa­vao go­di­šnjim do­bi­ma. Sa so­bom je uvi­jek no­sio pa­stir­ski štap. Ni­kad i ni­ko ni­je vi­dio da je šta­pom uda­rio ov­cu po rba­tu. Uvi­jek je za­ma­hi­vao po va­zdu­hu ili je če­gr­ljao šta­pom po uli­ci da bi ov­ce pri­mo­rao na ne­što br­ži hod. De­ša­va­lo se da ne ide za ov­ca­ma, već is­pred njih. U tom slu­ča­ju ov­ce su kao po ko­man­di išle za njim. Isti­na, va­zda je u ru­ka­ma imao ša­ku so­li kao ma­mac za ov­ce. Tru­dio se iz sve sna­ge da na pa­ši ov­ce na­pa­se. Ta­ko­đe se tru­dio da pred­u­pri­je­di ble­ja­nje. Ble­ja­nje ova­ca ga po­seb­no lju­ti­lo i ner­vi­ra­lo. Bo­jao se da ov­ce svo­jim ble­ja­njem ne uz­ne­mi­ra­va­ju kom­ši­je. Upra­vo zbog to­ga je po­seb­no vo­dio ra­ču­na da mu ov­ce ne obe­sla­ne, jer je obe­sla­nje­na ov­ca ne uvo­di je­zik u vi­li­ce. Ni­je mu bi­lo pri­jat­no kad su ov­ce grad­skom uli­com pro­la­zi­le i za so­bom osta­vlja­le trag od ba­le­ga. Ovo je na­ro­či­to do­la­zi­lo do iza­ra­ža­ja u ra­no pro­lje­će kad se ov­ce na­pa­su mla­de tra­ve. Uza­lud je uju­tro pri­je od­la­ska di­zao ov­ce da bi se u obo­ru (to­ru) obi­lje­ži­le. Isti­na, po ne­ka bi se od­mah na­kon usta­ja­nja obi­lje­ži­la, ali su to pre­te­žno oba­vlja­le uli­com. „Što to ne oba­vi­ste u obo­ru, vra­go­vi vi se u drob oko­ti­li”, u se­bi je lju­ti­to pro­kli­njao Ne­šo ov­ce.
Ne­ša su obo­ža­va­la sva dje­ca iz uli­ce. Če­sto je hva­tao svo­ju jag­njad, pri­no­sio ih dje­ci da bi ih po­mi­lo­va­la. Dje­ca su ra­do­sno tr­ča­la za jag­nja­di­ma do­zi­va­ju­ći pa­sti­ra Ne­ša. On bi se za­tr­čao i hva­ta­ju­ći jag­nje uz­vik­nuo: „Ovo je naj­ljep­še. Po­blu­di ga ma­lo”. Di­je­te je lju­bi­lo jag­nje, a jag­nje­to­va maj­ka je ble­ja­la i tr­ča­la za dje­te­tom bo­je­ći se svom po­ro­du. Ta­ko su Ne­šo­va jag­njad bi­la naj­o­mi­lje­ni­ja stvo­re­nja u uli­ci Bu­šat, a na­ro­či­to me­đu dje­com i nji­ho­vim maj­ka­ma.
Ne­šo je iz­vo­dio ov­ce na pa­šu baš kad smo moj drug i ja od­la­zi­li u ško­lu. Sri­je­ta­li smo se kod ubla (bu­na­ra) Zla­ti­ča­na. Oba­ve­zno je bi­lo po­zdra­vlja­nje sa „do­bro ju­tro”. Kad bi se Ne­šo od­ma­kao od dža­mi­je, ja sam re­dov­no kon­sta­to­vao: „Ci­je­la uli­ca je za­mi­ri­sa­la od ova­ca”. Drug me je oba­ve­zno is­pra­vljao. „Uli­ca ne mi­ri­še, već smr­di na ov­ce”. Sva­ki od nas je osta­jao pri svo­joj kon­sta­ta­ci­ji, ali se ni­je­smo u ve­zi to­ga pre­pi­ra­li ili sva­đa­li.
Jed­no ju­tro, ne­da­le­ko od dža­mi­je, do­go­di­la se ne­pri­jat­nost. Uli­com su pro­la­zi­la dva bu­lju­ka. Bi­lo im je do­sta ti­je­sno. Na­i­šao je ka­mi­on i umi­je­šao se u ov­ce. Ina­če, u ovo vri­je­me, ka­mi­o­ni su bi­li vr­lo ri­jet­ki. Jed­no jag­nje je pro­sto na­le­tje­lo na ka­mi­on. Šo­fer ni­je mo­gao re­a­go­va­ti. Jag­nje se sa­ple­lo pod toč­ko­ve i bi­lo je zga­že­no kao pri­ga­ni­ca. Oko zga­že­nog jag­nje­ta oku­pi­la se ve­ća gru­pa na­mjer­ni­ka. Ve­ći­na od njih je osu­đi­va­la šo­fe­ra. Bi­lo mi je žao jag­nje, kao da je, ne daj Bo­že, če­lja­de. Jag­nje ni­je bi­lo Ne­šo­vo, već je bi­lo svo­ji­na pa­sti­ra iz dru­ge uli­ce. No, bez ob­zi­ra na to, ža­li­li su ga i sta­na­ri iz uli­ce Bu­šat, a i iz osta­lih su­sjed­nih uli­ca. Je­dan od pri­sut­nih je vi­še od osta­lih osu­đi­vao šo­fe­ra, ali ga dru­gi bra­nio ri­je­či­ma: „Ni­je kriv šo­fer, već ov­ce ko­je su za­tr­pa­le put. Ne mo­že se od ova­ca pro­ći ovom uli­com”. Ve­ći­na pri­sut­nih se oko­mi­la na bra­ni­o­ca šo­fe­ra i ućut­ka­va­la ga. Pa­stir je ni­je­mo po­sma­trao pre­ga­že­no jag­nje. Vje­ro­vat­no je raz­mi­šljao o to­me ka­ko će ga­zdi ob­ja­sni­ti po­gi­bi­ju jag­nje­ta.
(Na­sta­vi­će se)


Sta­ra va­roš osta­la ista

Sa­da, pe­de­set i vi­še go­di­na, od ka­da se de­sio ne­mi­li do­ga­đaj, ši­ri­na uli­ca ovog di­je­la Sta­re va­ro­ši je osta­la ista. Isti­na, uli­ce su as­fal­ti­ra­ne, ali su osta­le uske i kri­vu­da­ve. Kr­ca­te su ka­mi­o­ni­ma i luk­su­znim auto­mo­bi­li­ma. Pje­ša­ci su ugro­že­ni. Je­dva se pro­bi­ja­ju iz­me­đu ko­lo­na auto­mo­bi­la. Ne­ma vi­še jag­nja­di i ova­ca ko­ji bi se su­da­ra­li sa auto­mo­bi­li­ma, ali se za­to sva­ko­dnev­no su­da­ra­ju auta iza­zi­va­ju­ći ne­zgo­de. Lju­ti­ti pje­šak pro­te­stu­je: „To­li­ko se oko­ti­lo auta da se ne mo­že od njih di­sa­ti. Da ima­mo go­ve­di i ova­ca ko­li­ko auta, bi­li bi­smo naj­bo­ga­ti­ji na Bal­ka­nu, a mo­žda i u Evro­pi”.