Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Poč­nem ja, ko­nač­no, ozbilj­no da tre­ni­ram – na­sta­vlja svo­ju is­po­vi­jest Ra­doš Ču­brić, pro­sla­vlje­ni srp­ski i ju­go­slo­ven­ski bi­ci­kli­stič­ki šam­pi­on. – Odem opet na pr­ven­stvo Sr­bi­je. Ta­mo sve aso­vi – Pe­tro­vić, Vu­ko­je­vić, Mi­len­ko­vić, Živ­ko­vić... – sve šam­pi­o­ni, ne zna se ko je bo­lji od ko­ga.
Vo­zi­le se ta­da dve tr­ke za pr­ven­stvo Sr­bi­je. Ja na pr­voj – še­sti. Dru­ga tr­ka pet­na­est da­na ka­sni­je u Be­o­gra­du – ja dru­gi! Me­ne od­mah u re­pre­zen­ta­ci­ju Sr­bi­je za tr­ku kroz Hr­vat­sku i Slo­ve­ni­ju. Ta­mo sa­mo Pe­tro­vić od Sr­ba bio bo­lji od me­ne. To je su­per re­zul­tat i ja uđem i u re­pre­zen­ta­ci­ju Sr­bi­je za tr­ku kroz Ju­go­sla­vi­ju.
Pri­je to­ga u Lju­blja­ni bi­la tr­ka „Ro­ga” – ta­da na­šeg naj­po­zna­ti­jeg pro­iz­vo­đa­ča bi­ci­kla. Pr­va na­gra­da 20.000 di­na­ra! Ih, sun­ce ti bož­je – to je bi­lo bla­go, ali ka­ko ja da osvo­jim na­gra­du po­red to­li­kih na­ših aso­va, a po­seb­no Ho­lan­đa­na i dru­gih Evro­plja­na ko­ji su već bi­li sti­gli za tr­ku kroz Ju­go­sla­vi­ju pa od­lu­či­li da uče­stvu­ju i oni na tr­ci „Ro­ga”.
Vo­zi­lo se Lju­bljan–Ko­če­vje i na­zad. Star­tu­jem ja. Na po­vrat­ku, na ula­zu u Lju­blja­nu u jed­noj kri­vi­ni na­sta ka­ram­bol, po­pa­da­še, na­sta go­mi­la. Odr­ža­smo se i iz­bje­go­smo pad sa­mo je­dan Ho­lan­đa­nin i ja. On po­bi­je­di, ja dru­gi! Do­bi­jem na­gra­du 17.000 di­na­ra!
Bo­že dra­gi, mo­je sre­će! Ne znam šta ću s to­li­ko pa­ra. Odem pr­vo u pro­dav­ni­cu „Sport” u Lju­blja­ni i za tri hi­lja­de ku­pim svu pra­vu sport­sku, bi­ci­kli­stič­ku opre­mu. Do ta­da sam vo­zio u ga­ća­ma od ke­pe­ra i ne­koj obič­noj ma­ji­ci, ča­ra­pa ne znam ni da li sam imao – uglav­nom sve bi­je­da i si­ro­ti­nja – nu­la. Osta­lo mi 14.000 i kad sam do­šao ku­ći, dam su­pru­zi 4.000, a maj­ci 10.000: evo ti da pla­tiš ko će da ti ko­pa i ra­di na ima­nju, ja vi­še ne­mam vre­me­na za to...
Učla­nio se ja u klub „Me­ta­lac”, ov­dje u Kra­lje­vu, vri­jed­no tre­ni­ram, uče­stvu­jem na tr­ka­ma kroz Ju­go­sla­vi­ju, do­bar, sve bo­lji, ali gdje da po­bi­je­diš po­red Pe­tro­vi­ća, Val­či­ća, Le­va­či­ća i to­li­kih is­ku­snih šam­pi­o­na i vu­ko­va. No, dok sam ja na­pre­do­vao oni su ipak la­ga­no pa­da­li i po­su­sta­ja­li i ja 1966. go­di­ne ko­nač­no po­bi­je­dim na toj pra­voj, ve­li­koj tr­ci kroz Ju­go­sla­vi­ju. Te­ško, ali po­bi­je­dim.
Bio je do­go­vor: ko pr­vi ob­u­če žu­tu ma­ji­cu da svi on­da za nje­ga ra­di­mo. Ja već na­kon pr­ve eta­pe ob­u­čem žu­tu maj­cu, ali Slo­ven­ci ni da ču­ju za do­go­vor – kao, ra­no je još... Sju­tra­dan ja iz­gu­bio žu­tu ma­ji­cu, po­bi­je­dio Slo­ve­nac i tr­ka od­jed­nom za­tvo­re­na – svi mo­ra­mo da ra­di­mo za nje­ga. Ka­ko za­tvo­re­na, sun­ce ti bož­je – pa ju­če ni­je bi­la kad sam ja po­bi­je­dio. E ne­će mo­ći, mi­slim se ja, i če­kam uspon na Vr­šič. Tu po­bi­je­dim, po­no­vo ob­u­čem žu­tu ma­ji­cu i vi­še je ni­sam ski­dao do kra­ja...
Špic for­me sam, ipak, do­sti­gao 1968. go­di­ne. Ni­sam po­bi­je­dio gdje ni­sam star­to­vao. Gdje odem – zna­lo se da je mo­je pr­vo mje­sto, a ta­da sam već imao 34 go­di­ne!
Sju­tra: UDES U PRE­LjI­NI KOD ČAČ­KA


Po­klon od Edi­ja Merk­sa

Od svjet­skog šam­pi­o­na, Bel­gi­jan­ca Edi­ja Merk­sa, mo­žda naj­ve­ćeg bi­ci­kli­ste svih vre­me­na, po­red osta­log pe­to­stru­kog po­bjed­ni­ka „Tur de Fran­sa” i pe­to­stru­kog pr­va­ka na tr­ci „Đi­ro di Ita­li­ja”, do­bio sam na po­klon nje­gov bi­cikl, ko­ji pom­no ču­vam i da­nas vo­zim sa osje­ća­njem po­seb­ne po­ča­sti i po­što­va­nja mog do­pri­no­sa bi­ci­kli­zmu.