Nje­ni su se do­se­li­li u Mo­mi­ši­će dva­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka. Do­se­li­li su se iz brd­sko-pla­nin­skih se­la. Sa so­bom su do­ve­li ogrom­ni bu­ljuk ova­ca. Bu­ljuk je imao pa­sti­ri­cu Spa­su ko­ja se od nje­ga ni­je odva­ja­la, na­ro­či­to kad je bi­la mla­da čo­ba­ni­ca.
Tre­ba­lo je iz­vje­sno vri­je­me da bi se pri­vi­kla no­vom am­bi­jen­tu pa­sti­ro­va­nja. Pro­lje­će je ov­dje bi­lo ra­do­sni­je ne­go u rod­nom se­lu. Ovo iz raz­lo­ga što su pa­si­šta po­či­nja­la ve­o­ma ra­no tra­vi­ti. To je u to vri­je­me bi­la znat­na pred­nost. No, Spa­sa je na­i­la­zi­la i na te­ško­će. Od­mah su je pa­sti­ri sta­ro­sje­di­o­ci tre­ti­ra­li kao do­šlja­ka, kao ne­kog ko svo­jim ogrom­nim sta­dom vr­ši pri­ti­sak na se­o­ska pa­si­šta. Osim to­ga, ov­dje su od­mah do­la­zi­le ne­sno­sne vru­ći­ne, što je Spa­si na­no­si­lo ve­li­ke te­ško­će. Ovo tim pri­je ako se ima u vi­du nje­na na­vik­nu­tost na svjež va­zduh ko­ji je do­mi­ni­rao u brd­sko-pla­nin­skim se­li­ma. Od vru­ći­ne, Spa­sa se ipak spa­sa­va­la i to iz­di­za­njem u pla­ni­nu. Iako su nje­ni pro­mi­je­ni­li se­lo kao mje­sto stal­nog bo­rav­ka, za­dr­ža­li su svo­je pra­vo da mo­gu iz­di­za­ti u pla­ni­nu, u svoj ka­tun. Spa­sa se neo­bič­no ra­do­va­la da­nu iz­di­ga u pla­ni­nu. Sa ve­li­kim ne­str­plje­njem je oče­ki­va­la iz­di­za­nje. Čak je pre­bro­ja­va­la sva­ki sat is­pred po­la­ska. Svim pa­sti­ri­ma Mo­mi­ši­ća je go­vo­ri­la: „Ne­ma što ljep­še ne­go ču­va­ti ov­ce po pla­nin­skim bi­li­ma i pro­plan­ci­ma. Bog je stvo­rio pla­ni­nu da bi na­pra­vio ugo­đaj pa­sti­ri­ma”.
Po­ste­pe­no se Spa­sa na­vi­ka­va­la na no­vi pa­stir­ski am­bi­jent. Ste­kla je ne­ke čo­ba­ni­ce dru­ga­ri­ce. Sa nji­ma je mo­gla da po­di­je­li i svo­je dje­vo­jač­ke in­ti­me. Čak je jed­noj pa­sti­ri­ci ot­kri­la svo­ju taj­nu ko­ju je ču­va­la u sto­ti­nu bez­da­nih ja­ma. Njoj je ka­za­la da se jed­no­ga lje­ta za­lju­bi­la u pa­sti­ra iz nje­nog za­vi­ča­ja. Ta­ko­đe joj je re­kla da su se bi­li jed­no dru­go­me obe­ća­li i da je nje­nu lju­bav pre­ki­nuo ne­mi­lo­srd­ni do­ga­đaj. Njen oda­bra­nik je po­gi­nuo u ja­mi sni­je­žni­ci iz­no­se­ći iz nje sni­jeg da bi na­po­jio ov­ce. Spa­sa se sa­ma se­bi za­kle­la da se ne­će ni­kad uda­va­ti. Od tog tre­nut­ka za nju ni­je po­sto­jao mu­ška­rac sa ko­jim bi stu­pi­la u brak. Ona jed­no­stav­no ni­je pri­mje­ći­va­la dru­ge mu­škar­ce.
Na pro­sto­ru is­pod Mo­mi­ši­ća bi­lo je la­ko ču­va­ti ov­ce. Tu ni­je bi­lo ni dr­ve­ta, ni ku­ćer­ka. Ni­gdje ni­šta što bi za­klo­ni­lo vid­no po­lje pa­sti­ra. U to vri­je­me ni­je bi­lo grad­skog uz­ne­mi­ra­va­nja sta­da. De­sna oba­la Mo­ra­če je bi­la uda­lje­na od li­je­ve, od gra­da. I Mo­mi­ši­ća­ni­ma, a bo­ga­mi, i va­ro­ša­ni­ma, či­ni­lo se da su mno­go uda­lje­ni jed­ni od dru­gih.
Ne­ri­jet­ko su gim­na­zij­ski đa­ci do­la­zi­li na dnev­ne eks­kur­zi­je, na li­va­de Mo­mi­ši­ća. Đa­ci su vo­lje­li ta­kve eks­kur­zi­je. Ta­ko im se pru­ža­la pri­li­ka da se na­i­gra­ju lop­te, is­tr­če i na­ska­ču.
Iako su re­me­ti­li njen čo­ban­ski mir (ga­že­na je tra­va u za­bra­ni­ma, pla­ši­le su se mir­ne ov­ce od „uza­vre­le” gra­je đa­ka), ta­kve đač­ke iz­le­te je vo­lje­la Spa­sa. Me­đu đa­ci­ma je če­sto pre­po­zna­va­la đa­ke iz svog za­vi­ča­ja. Uvi­jek se ras­pi­ti­va­la da li ima ko­ji đak iz nje­nog za­vi­ča­ja. Kad bi na­i­šla na ta­kvog đa­ka, od­mah bi sli­je­di­lo ci­je­lo bre­me pi­ta­nja: „Od ko­jih si? Ko­li­ko imaš bra­će? Ko­li­ko se­sta­ra? Ko ti je naj­bli­ži ro­đak? Je li ti se uda­la se­stra? Je li ti se ože­nio brat? Dr­ži­te li sto­ke? Ko vi ču­va ov­ce? Mo­gu li te ško­lo­vat? Đe si na kvar­tir?” itd, itd...
Kad je jed­nom do­šla đač­ka eks­kur­zi­ja, Spa­sa je do­ži­vje­la naj­pri­jat­ni­je iz­ne­na­đe­nje ko­je joj se uop­šte mo­glo do­go­di­ti. Iz­ne­nad­no je na­i­šla na đa­ka ko­ji je na nje­no ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje bio ni­ko dru­gi do brat nje­nog ne­su­đe­ni­ka. To­li­ko mu se ob­ra­do­va­la kao da je vi­dje­la ži­vog i zdra­vog mom­ka ko­je­mu je po­klo­ni­la do­ži­vot­nu vjer­nost. Od­ve­la ga svo­joj ku­ći i ra­do­sno do­če­ka­la – isto ona­ko ka­ko je to či­ni­la kad joj se brat je­di­nac vra­tio sa kr­va­vog bo­ji­šta.
Iz­va­di­la je Spa­sa iz ba­u­na, u ko­je­mu je dr­ža­la dje­vo­jač­ku opre­mu, tri vi­jen­ca smo­ka­va. Na sva­kom vi­jen­cu je bi­lo po sto­ti­nu smo­ka­va. Sve smo­kve je Spa­sa lič­no na­ni­za­la i osu­ši­la. Pru­ži­la mu je smo­kve i ti­ho pro­go­vo­ri­la: „Ovo po­ne­si mo­joj ne­su­đe­noj sve­kr­vi i ka­ži da joj je to dar od ne­su­đe­ne sna­he”. Ne­su­đe­na sve­kr­va je pri­hva­ti­la dar na po­sve oso­ben na­čin. Za­li­la je vi­je­nac su­za­ma, sta­vi­la ih u svoj ba­un. Ču­va­la je vi­jen­ce kao što maj­ka ču­va je­din­ca si­na. Da­rov­ne vi­jen­ce je iz­ni­je­la na tr­pe­zu tek kad je bi­la svad­ba nje­nom dru­gom si­nu. To se do­go­di­lo istog da­tu­ma kad je po­gi­nuo Spa­sin vje­re­nik, Spa­sin ne­su­đe­nik. I ta­ko su vi­jen­ci smo­ka­va obi­lje­ži­li dva zna­čaj­na isječ­ka iz ži­vo­ta Spa­si­ne ne­su­đe­ne sve­kr­ve.
Spa­si­no omi­lje­no pa­si­šte se na­la­zi­lo u bli­zi­ni Kru­šev­ca. Ovo je pa­si­šte po­seb­no ci­je­ni­la u pr­vim pro­ljeć­nim da­ni­ma. Upra­vo su ov­dje Spa­si­ne ov­ce na­la­zi­le bo­ga­te obro­ke tra­ve. Jed­nog ra­nog pro­ljeć­nog ju­tra, Spa­sa je kre­nu­la na ra­no pro­ljeć­no pa­si­šte. Iz­da­le­ka je ču­la neo­bič­no i sna­žno bru­ja­nje. Ni­je po­vje­ro­va­la svo­jim oči­ma kad je ugle­da­la ka­ko do ta­da ne­vi­đe­ne ma­ši­ne ko­pa­ju nje­no omi­lje­no pa­si­šte. Tog ju­tra su nje­ne ov­ce osta­le pra­znih dro­bo­va i što je bi­lo naj­po­gub­ni­je osta­le su bez naj­bo­ga­ti­jeg pa­si­šta. To je bio po­če­tak ni­ca­nja gra­da na li­je­voj oba­li Mo­ra­če i po­če­tak Spa­si­nog ku­bu­re­nja sa pro­ble­mom ko­ji je Spa­sin ško­lo­va­ni kom­ši­ja na­zi­vao ur­ba­ni­za­ci­ja.
Spa­si­no pa­sti­ro­va­nje je po­sta­lo ne­sno­sno. Sva­ko­dnev­no se su­sri­je­ta­la sa gu­bit­kom pa­si­šta. Če­sto su se ov­ce sa mu­kom pro­bi­ja­le iz­me­đu ogra­đe­nih gra­di­li­šta. Jed­nom pri­li­kom joj je naj­bo­lje jag­nje pre­ga­zio bul­do­žer. Spa­sa se bo­ja­la od bul­do­že­ra kao od ži­ve va­tre. Zvuk bul­do­že­ra joj je pa­rao uši. Na sav glas je pro­kli­nja­la ovu, za nju omra­že­nu, ma­ši­nu: „Ko iz­mi­sli ovo ču­do, Bog ga ka­znio is­ko­pom. To je naj­mr­ski­ji ne­pri­ja­telj ova­ca. Čak je mr­ski­ji od glad­nog vu­ka”.
Spa­sa je sto­jič­ki trpjela pro­gon od stra­ža­ra gra­di­li­šta, od ču­va­ra par­ko­va, a bo­ga­mi, sve če­šće od po­mam­nih auto­mo­bi­la ko­ji su se umu­ći­va­li u njen bu­ljuk kao glad­ni kur­ja­ci. Ima­la je Spa­sa do­sta ne­spo­ra­zu­ma sa dr­skim i agre­siv­nim šo­fe­ri­ma. Sa jed­nim se po­sva­đa­la do iz­ne­mo­glo­sti. Iz­vje­sni M.M., šo­fer cr­nog „mer­ce­de­sa”, ubr­zo je ule­tio u Spa­sin bu­ljuk ko­ji je pre­la­zio pre­ko tek as­fal­ti­ra­nog pu­ta. Na­glo je pri­ko­čio, iz­gu­bio kon­tro­lu i uda­rio u te­le­fon­ski stub. Is­ko­čio je iz auto­mo­bi­la i kao su­ma­nut se ob­ru­šio na Spa­su oba­si­pa­ju­ći je po­grd­nim ri­je­či­ma: „Avet­ni­ja si od svo­jih ova­ca. Ko ti je do­zvo­lio da ovu­da ču­vaš ov­ce, pri­mi­tiv­ko, pri­mi­tiv­na”. Op­tu­žio je i Spa­si­ne ov­ce što su se oba­le­ža­le na pu­tu jer je žit­ka ov­či­ja ba­le­ga one­mo­gu­ći­la „mer­ce­des” da pra­vil­no ko­či: „Da ni­je bi­lo žit­ke ba­le­ge na pu­tu, ne bi mi se do­go­di­lo, ovo što se do­go­di­lo”. Ni­je se za­do­vo­ljio sa ru­žnim ri­je­či­ma i psov­ka­ma, već je iz sve sna­ge šut­nuo no­gom jag­nje ko­je je po­sled­nje pre­la­zi­lo pre­ko pu­ta. Ovo je Spa­su na­lju­ti­lo pre­ko sva­ke mje­re. Po­tra­ži­la je ka­men da ga hit­ne u „mer­ce­des”. Ni­je na­šla ka­men, već ne­što tvr­đu ov­čju ba­le­gu. Ba­le­ga se za­li­je­pi­la za šo­fer­šajb­nu. Šo­fer se šo­ki­rao. Ma­lo je za­stao, a za­tim se za­gnao pre­ma Spa­si da se s njom ob­ra­ču­na. Na ve­li­ku sre­ću, slu­čaj­ni pro­la­znik je spri­je­čio ob­ra­čun iz­me­đu dvi­je za­ra­će­ne stra­ne.
Pu­nih dva­dest go­di­na se Spa­sa bo­ri­la sa su­ro­vim ne­pri­ja­te­ljem ova­ca, sa ur­ba­ni­za­ci­jom na de­snoj oba­li Mo­ra­če. Po­su­sta­la je pred da­le­ko ja­čim ne­pri­ja­te­ljem i bre­me­nom go­di­na. Naj­zad je di­gla ru­ke i pro­da­la svo­je sta­do. To je bio naj­zna­čaj­ni­ji pre­o­kret u nje­nom ži­vo­tu. Ni­ko je vi­še ni­je zvao Spa­sa, već ba­ba Spa­sa. Ba­ba Spa­sa je na­ba­vi­la kra­vu. To je bi­lo nje­no no­vo obi­ljež­je. Ni­ko ni­je mo­gao za­mi­sli­ti ba­ba Spa­su bez kra­ve. Svu­da ju je vo­di­la za uzi­cu: i iz­me­đu so­li­te­ra, iz­me­đu fa­kul­te­ta, po par­ko­vi­ma, po ru­bo­vi­ma oba­le Mo­ra­če, po za­bra­nje­nim trav­nja­ci­ma, is­pred zgra­de CK. No, to ni­je mo­glo da za­do­vo­lji ape­ti­te nje­ne Ša­ru­lje. Po­če­la je re­dov­no da od­la­zi is­pred stu­dent­ske men­ze gdje su od­la­ga­ni ot­pa­ci. Oda­tle je ba­ba Spa­sa sva­ko ju­tro od­no­si­la po bre­me li­sti­na ku­pu­sa, ko­re od pi­pu­na i di­nja i dru­gih ot­pa­da­ka. Uvi­jek je uve­zi­va­la ve­će bre­me ne­go što je nor­mal­no mo­gla po­ni­je­ti. To je pro­iz­i­la­zi­lo iz nje­ne neo­do­lji­ve že­lje da što bo­lje na­je­de svo­ju Ša­ru­lju, a da joj Ša­ru­lja za­uz­vrat po­da­ri što vi­še mli­je­ka. Po­ne­kad ba­ba Spa­sa se ni­je mo­gla po­di­ći pod te­škim bre­me­nom. Po­ku­ša­va­la je po ne­ko­li­ko pu­ta, ali uza­lud­no. U tim si­tu­a­ci­ja­ma bi do­tr­ča­li oni ko­ji su je po­sma­tra­li sa pro­zo­ra do­tič­nog so­li­te­ra. Oni su joj pru­ža­li ru­ku po­mo­ći, a ba­ba Spa­sa je tro­mo i sa po­sled­njim ato­mi­ma sna­ge od­no­si­la bre­me do ku­će.
Pro­hlad­no ju­tro je za­te­klo ba­bu Spa­su na bu­nji­štu stu­dent­ske men­ze. Bu­nji­šte je bi­lo bo­ga­to ot­pa­ci­ma. Ba­ba Spa­sa je pri­pre­mi­la dva bre­me­na. Jed­no je uve­za­la, a za dru­go je tre­ba­lo da se ubr­zo vra­ti. Na po­la pu­ta do ku­će, ba­bu Spa­su je iz­da­lo sr­ce. Pri­pre­mlje­no bre­me je da­ni­ma i da­ni­ma uza­lud­no iš­če­ki­va­lo do­la­zak ba­ba Spa­se.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić