Vri­jed­no tre­ni­ram, spre­mam se za olim­pi­ja­du u Mek­si­ku 1968. Go­to­vo sva­ko­dnev­no vo­zim od Kra­lje­va do Be­o­gra­da i na­trag. Jed­no­ga da­na sam tri pu­ta kre­tao i tri pu­ta se vra­ćao – bi­la ki­ša pa me mr­zje­lo da vo­zim po ki­ši. Tre­ći put ipak od­lu­čim da ne pre­ki­dam ri­tam tre­nin­ga, odem i u Pre­lji­ni kod Čač­ka uda­ri me auto­bus u le­đa pri br­zi­ni od 80 ki­lo­me­ta­ra na sat. Ba­cio me vi­še od dva­de­set me­ta­ra – sje­ća se Ra­doš Ču­brić naj­te­žeg tre­nut­ka u ži­vo­tu.
Ipak – pre­ži­vim. Po­red osta­lih po­vre­da: pu­kla mi kar­li­ca u ku­ku! Go­to­vo, mo­ja bi­ci­kli­stič­ka ka­ri­je­ra je za­vr­še­na. Lje­ka­ri me hra­bre: bu­di sre­tan ako jed­nog da­na uop­šte usta­neš i opreš se na no­ge, i to sa šta­pom!
Dva mje­se­ca sam po­tom le­žao pot­pu­no ne­po­kre­tan. To su bi­li ne­iz­dr­ži­vi bo­lo­vi – do smr­ti. On­da mje­sec da­na na in­ten­ziv­ne vje­žbe u cen­tru za re­ha­bi­li­ta­ci­ju, pa u Ma­ta­ru­šku ba­nju na da­lju re­ha­bi­li­ta­ci­ju. Po­čeo ne­što ma­lo da usta­jem i kre­ćem se po ko­ji ko­rak, ali ne da­ju bo­lo­vi, to je neo­pi­si­vo...
Jed­nog da­na ja tu u ba­nji vi­dim ne­ki sob­ni bi­cikl, ba­čen u je­dan ćo­šak. Ve­le: po­kva­re­no – za ot­pad. Za­gle­dam ja ma­lo i za­klju­čim da se to mo­že po­pra­vi­ti i ak­ti­vi­ra­ti. Ka­žem Lju­bi­ci, mo­joj su­pru­zi, kad mi je do­šla u po­sje­tu, šta da mi do­ne­se od ala­ta i ne­kih di­je­lo­va i ja uzmem po­la­ko i po­pra­vim i ospo­so­bim taj bi­cikl, ali ka­kva vaj­da kad se ja ne mo­gu ni po­pe­ti na nje­ga.
Ne od­u­sta­jem, da­ni­ma po­ku­ša­vam i jed­nog da­na us­pi­jem. Tr­pim neo­pi­si­ve bo­lo­ve, ali sjed­nem ne­ka­ko na se­dlo i poč­nem po­la­ko okre­ta­ti pe­da­le. Uči­ni­lo mi se da ću da po­le­tim, iako sam go­to­vo ja­u­kao od bo­lo­va u ku­ku...
Pr­vog da­na sam iz­dr­žao mo­žda pet mi­nu­ta, on­da iz da­na u dan sve po mi­nut-dva vi­še, sve dok ni­sam po­čeo da mje­rim i sa­ti­ma. Kad su bo­lo­vi ko­li­ko to­li­ko umi­nu­li znao sam i po pet sa­ti da se ne ski­nem, da „vo­zim“ dok me umor ne slo­mi. Osta­li pa­ci­jen­ti se kr­sti­li šta ra­dim – mno­gi ni­su ni zna­li ko sam. Pi­ta­li ne­kog dok­to­ra Đu­ki­ća je­sam li lud.
– E, da ste svi lu­di kao on i da ova­ko upor­no vje­žba­te, ni­je­dan odav­de ne bi iza­šao kao bo­galj, ni­ti bi vam vi­še tre­ba­le ba­nje i lje­ka­ri – od­go­vo­rio im dok­tor i po­hva­lio mo­ju upor­nost.
Opo­ra­vim se ja, ta­ko, po­čeo po­no­vo da vo­zim i pra­vi bi­cikl, ali sam još du­go mo­rao ru­ka­ma no­gu da pre­ba­cim pre­ko šip­ke ka­ko bih uz­ja­hao, još ni­sam mo­gao da je po­dig­nem od bo­lo­va. Sa­zna­ju ne­ka­ko u Bi­ci­kli­stič­kom sa­ve­zu Ju­go­sla­vi­je da ja opet vo­zim i eto mi jed­nog da­na pi­smo: pre­ma re­zul­ta­ti­ma po­stig­nu­tim do ju­la mje­se­ca ove go­di­ne, od­no­sno do mo­je po­vre­de, imaš pra­vo i po­zi­va­mo te da do­đeš u Opa­ti­ju na jed­no­mje­seč­ne pri­pre­me re­pre­zen­ta­ci­je. Od­go­vo­rim im ja i za­hva­lim što su me se sje­ti­li, ali ka­žem da sam ja ne­spo­so­ban za tak­mi­če­nje i da ne ra­ču­na­ju vi­še na me­ne.
Oni upor­ni, valj­da je ne­ko htio da me ta­ko na­gra­di za moj „mi­nu­li rad“, po­no­vo pi­šu i zo­vu da ne­iz­o­stav­no do­đem. Bio to fe­bru­ar mje­sec, ov­dje sni­jeg, ne­ma šta da se ra­di i me­ni su­pru­ga ka­že: pa idi kad te lju­di ta­ko sve­sr­do zo­vu. I ja odem...
Po­ne­sem i bi­cikl, poč­nem da tre­ni­ram, ali vra­ga, ne mo­gu da iz­dr­žim, bo­lo­vi u ku­ku još ne­sno­sni. Na­pra­vim pa­u­zu po dan dva, pa opet. Po­sle dva­de­se­tak da­na, bo­ga­mi, si­tu­a­ci­ja po­če da se po­pra­vlja. Ne mo­gu još da usta­nem sa se­dla u šprint, ali ona­ko, sje­de­ći na se­dlu vo­zim do­bro.
Na otva­ra­nju se­zo­ne, tr­ka od Pu­le do Ri­je­ke, ja še­sti! To ču­do! Ni­ko i ne spo­mi­nje po­bjed­ni­ka – već sam i za­bo­ra­vio ko je bio – ja glav­ni ju­nak: vra­tio se Ču­brić!Sju­tra: „A TKO DRU­GI
NE­GO ČU­BRIĆ?“

Opet će ovaj da vo­zi

Bio ta­da ov­dje u Kra­lje­vu ne­ki dok­tor Lju­bin­ko Đor­đe­vić, po­sle jed­nom bio i mi­ni­star zdra­vlja. Ko­ji dan po­sle ude­sa, on me­ni ve­li: Ra­do­še, ra­ču­naj da uz mno­go sre­će i upor­no­sti jed­nom mo­žda i pro­ho­daš... Sport i bi­ci­kli­zam za­bo­ra­vi – o to­me ne­ma ni go­vo­ra...
Me­ni pu­ne oči su­za, ho­ću da se ubi­jem.
Ne­ki dru­gi dok­tor, Mu­jo Po­po­vić se zvao, ne da: jok, bre, opet će ovaj da vo­zi...!

Ni­sam kri­vio vo­za­ča

U tom ude­su, u ko­jem sam te­ško po­vri­je­đen, i ja sam bio ma­lo kriv. Imao sam, ipak sre­će da me auto­bus ni­je uda­rio ne­ka­ko sa stra­ne, s bo­ka, već u le­đa. Ja sam le­tio še­sna­est me­ta­ra na­pri­jed i auto­bus me uma­lo ni­je pre­ga­zio, je­dva je za­ko­čio. A auto­bus bio iz Kra­lje­va, po­znao me vo­zač, po­zna­li put­ni­ci... Ja ga po­sle ni­sam ni­šta te­re­tio, šta će čo­vjek, ni­je me na­mjer­no uda­rio...

Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić