Ni­ko ni­je mo­gao do­ku­či­ti zbog če­ga su mo­mi­šić­ke kra­ve va­ri­sa­le na vra­ta fa­kul­te­ta. Va­ri­sa­le su na vra­ta ka´ ov­ce na so­li­la. Za­in­te­re­so­va­ni za ovu po­ja­vu, da­va­li su raz­li­či­ta tu­ma­če­nja.
Ne­ki su sma­tra­li da to kra­ve ra­de iz či­ste ra­do­zna­lo­sti. Ri­ječ je o te­žnji kra­va da sa­zna­ju šta se u toj ku­ći zbi­va kad sva­ko­dnev­no u nju ula­ze broj­na če­ljad. Ri­ječ­ju, htje­li su da sa­zna­ju ko ta­mo sve obi­ta­va i što sve ra­di.
Ne­ki su, pak, to ob­ja­šnja­va­li tra­že­njem la­do­vi­ne, tra­že­njem plan­di­šta. Kad ma­lo ja­če ugri­je sun­ce, kra­ve od­mah tra­že la­do­vi­nu, tra­že „de­be­lo” plan­di­šte. Otu­da i nji­ho­va te­žnja da što du­blje pro­dru na vra­ta fa­kul­te­ta.
Bi­lo je i onih ko­ji su to ob­ja­šnja­va­li bje­ža­njem kra­va od oba­da. Kad oba­di poč­nu ne­mi­lo­srd­no uba­da­ti kra­ve, one su na­pro­sto pri­mo­ra­ne da od njih po­bjeg­nu. Fa­kul­tet im je, po nji­ho­vom in­stink­tu (mi­šlje­nje), bio pra­vo uto­či­šte od po­ga­nih i na­pad­nih in­se­ka­ta.
R.N. je to ob­ja­šnja­vao na­rod­nom iz­re­kom: „Ble­ne kao te­le u ša­re­na vra­ta“. I za­i­sta je po­ne­ka kra­va vo­lje­la da se pri­bli­ži i da upor­no bu­lji u vra­ta fa­kul­te­ta. S ob­zi­rom da su vra­ta sko­ro uvi­jek „ša­re­na“ (uvi­jek su bi­la ob­li­je­plje­na ra­znim pla­ka­ta­ma i ko­je­ka­kvim pa­pi­ri­ma), to ob­ja­šnje­nje R.N. iz­gle­da po­sve lo­gič­no.
R.V. je še­ret­ski go­vo­rio da su se i kra­ve pri­dru­ži­le op­šte­ci­vi­li­za­cij­skom tren­du, to jest da se vi­so­ko obra­zu­ju, da se što vi­še pri­bli­že jed­nom od ci­vi­li­za­cij­skih kul­tur­nih kru­go­va.
T.R. bi se uozbi­ljio i ko­čo­per­no pro­zbo­rio: „Sad sva­ka šu­ša i ma­ru­ša stu­di­ra, a što ne bi i kra­va“. Ti­me je mi­slio da je za na­vi­jek po­ra­zio one što upor­no že­le da stu­di­ra­ju a za to ni­je­su spo­sob­ni.
Kad je za de­ka­na do­šao D.V. od­mah se po­čeo bri­nu­ti o to­me ka­ko da nad­mu­dri kra­ve i osu­je­ti sva­ku nji­ho­vu na­mje­ru da vr­še „agre­si­ju“ na fa­kul­tet­ska vra­ta. Oštro je iz­dao na­red­bu por­ti­ru i noć­nom stra­ža­ru da sva­kom pa­sti­ru go­ve­di ili ova­ca za­bra­ni da na­pa­sa­ju gr­la sto­ke u bli­zi­ni fa­kul­te­ta. Ako sto­ka ne­ma svog pa­sti­ra, već je pu­šte­na u sam­pas, on­da su oni du­žni da ih otje­ra­ju što da­lje od fa­kul­te­ta. To tre­ba da či­ne i da­nju i no­ću. Ne­ko­li­ko pu­ta je upo­zo­rio por­ti­ra i stra­ža­ra da na­ro­či­to pri­ču­va­ju vra­ta od kra­va kad bu­du do­la­zi­le na fa­kul­tet ino­stra­ne de­le­ga­ci­je i pre­da­va­či sa dru­gih uni­ver­zi­te­ta. „Ako vam se u toj si­tu­a­ci­ji do­go­di da se kra­ve vr­zma­ju oko vra­ta, bu­di­te si­gur­ni da će­te izu­bi­ti po­sao“, ve­o­ma na­red­bo­da­vač­ki i stro­go pri­je­te­ći je go­vo­rio de­kan D.V.
Bio je maj. Tra­va na trav­nja­ku fa­kul­te­ta „uda­ri­la“ do član­ka. Bi­la je ve­o­ma iza­zov­na za kra­ve ko­je su se vr­zma­le una­o­ko­lo. To je de­ka­na i ra­do­va­lo i za­bri­nja­va­lo. Ra­do­vao se što tra­va ukra­ša­va fa­kul­tet, a isto­vre­me­no se i pri­bo­ja­vao od to­ga da tra­va bu­de po­pa­še­na i iz­ga­že­na od „agre­siv­nih“ i glad­nih kra­va.
Jed­nog maj­skog da­na je za­zvo­nio te­le­fon u de­ka­no­voj kan­ce­la­ri­ji. De­kan se ja­vio i od­mah pri­hva­tio za­htjev jed­ne ino­stra­ne de­le­ga­ci­je da sju­tra­dan po­sje­ti fa­kul­tet. Od­mah iza to­ga je po­zvao noć­nog stra­ža­ra i upo­zo­rio ga na opre­znost. No, i po­red to­ga, bo­jao se da kra­ve ne na­pra­ve is­pad.
Nje­gov kuć­ni sat je ot­ku­ca­vao šest ča­so­va. D.V. je već ustao i upu­tio se na fa­kul­tet. Po­ra­nio je da pri­pre­mi pri­jem de­le­ga­ci­ji. No, na sa­mom ula­zu, do­če­ka­la ga je ne­pri­jat­nost ko­ju će do­ži­vot­no pam­ti­ti. Na sa­mim vra­ti­ma se na­la­zi­la žit­ka ba­le­ga ko­ja je opo­ga­ni­la ci­je­la vra­ta i ci­je­li pla­to is­pred vra­ta. Ka­ko je ba­le­ga bi­la iz­u­zet­no žit­ka, po­pr­ska­la je vra­ta sve do pla­fo­na i na­stre­šni­ce. To je, na­rav­no, na­šeg de­ka­na šo­ki­ra­lo. U tom iz­ne­nad­nom šo­ku i bu­ni­lu, čuo je hr­ka­nje svog stra­ža­ra. On je bio uto­nuo u du­bo­ki san. De­kan, iz­ner­vi­ran do kraj­njih gra­ni­ca, je drek­nuo: „Stra­ža­re, ja­da­re, što je ovo na sa­mom ula­zu u fa­kul­tet“? Stra­žar se pro­bu­dio i ona­ko bu­no­van pro­mr­mljao: „Ba­le­ga, dru­že de­ka­ne, ba­le­ga“.
Ljut kao ris, de­kan se upu­tio ka de­ka­na­tu. Ljut­nja mu ni­je da­la da bu­de opre­zan, već je na­ga­zio ba­le­gu i za njih je ostao trag sve do nje­go­ve kan­ce­la­ri­je. Po­pio je ta­ble­tu za smi­re­nje. Na­kon dva sa­ta opu­šta­nja, po­zvao je iz­vr­šno vi­je­će i ot­ka­zao po­sje­tu. Re­kao je se­kre­ta­ri­ci da po­sje­tu od­la­že iz objek­tiv­nih raz­lo­ga. Na­rav­no, sa­krio je pra­vi raz­log. Tek što je spu­stio slu­ša­li­cu, na vra­ti­ma se po­ja­vio stra­žar. Bio je bli­jed kao kr­pa. Od­mah je po­čeo da drh­ta­vim gla­som iz­ri­če ob­ja­šnje­nje svog po­stup­ka: „Dru­že de­ka­ne, opro­sti­te mi, ni­kad mi se to vi­še ne­će de­si­ti“.
„Ka­ko da ti se to baš da­nas de­si“?, ne­što smi­re­ni­jim gla­som pi­tao je de­kan. „Ju­če sam ci­je­li dan pra­šio kr­to­le. Umo­rio sam se kao ni­kad. Uhva­tio me san mi­mo mo­je vo­lje. Ni­je­sam znao na ko­jem se ne­bu na­la­zim. Po­no­vo Vas mo­lim da mi opro­sti­te“. De­kan mu je opro­stio uz na­po­me­nu da mu se to ni­kad vi­še ne smi­je do­go­di­ti. Ako mu se slu­čaj­no de­si, od­mah će le­tje­ti sa po­sla. Sva­ko ju­tro su kod V.D. do­la­zi­li se­kre­tar fa­kul­te­ta i biv­ši de­kan B.G. da is­pi­ju pr­vu ju­tar­nju ka­fu. I ovog ju­tra se isto de­si­lo. Čim su do­šli i na­ru­či­li ka­fu, ak­tu­el­ni de­kan je is­pri­čao što mu se ju­tros ra­no do­go­di­lo. Čuv­ši nje­go­vu pri­ču, se­kre­tar se oko­mio na por­ti­ra i stra­ža­ra. Sma­trao je da nji­ho­vo po­na­ša­nje za­slu­žu­je naj­stra­šni­ju ka­znu.
Biv­ši de­kan B.G. je imao sa­svim dru­ga­či­ju pri­ču. U svo­joj pri­či je ob­ja­šnja­vao ne­mi­li do­ga­đaj u ši­rem so­ci­o­kul­tur­nom kon­tek­stu. Evo nje­go­ve pri­če: „Ovo je ti­pi­čan pri­mjer su­da­ra ru­ral­ne i ur­ba­ne kul­tu­re, od­no­sno ru­sti­kal­nog i kul­ti­vi­sa­nog po­na­ša­nja. To je ne­mi­nov­nost ko­ja se ne mo­že pre­sko­či­ti ili za­o­bi­ći. Vi ste za­bo­ra­vi­li da smo mno­gi od nas ko­li­ko je ju­če is­ko­či­li iz se­ljač­kih opa­na­ka. Mi se, zna­te, na­la­zi­mo u ti­pič­nom se­ljač­kom okru­že­nju. Okru­že­nje je, zna­či, op­hr­va­no se­ljač­kim men­ta­li­te­tom. Iako je vi­so­ko­o­bra­zov­na in­sti­tu­ci­ja, fa­kul­tet se ne mo­že la­ko otrg­nu­ti od sre­di­ne ko­ja ga dr­ži u čvr­stom za­gr­lja­ju. Ne zo­vu nas bez raz­lo­ga mo­mi­šić­ki fa­kul­tet. Zar ni­je­smo svje­do­ci sta­nja u ko­jem nas sva­ko­dnev­no „po­sje­ću­je“ sto­ka iz Mo­mi­ši­ća. Valj­da je sa­svim lo­gič­no da je jed­nom Mo­mi­ši­ća­ni­nu pre­šni­je da na­pa­sa svo­je sta­do, ne­go da ču­va na­še trav­nja­ke i na­še zda­nje. Ta­kav nas Mo­mi­ši­ća­nin osje­ća kao stra­no ti­je­lo u svom or­ga­ni­zmu. Lo­gič­no je da se ne mo­že po­mi­ri­ti sa či­nje­ni­com što su nje­go­va dav­na­šnja pa­si­šta ko­ja je na­sli­je­dio od svo­jih dje­do­va i pra­dje­do­va, po­kri­ve­na i uni­šte­na na­šim zda­njem (na­šim fa­kul­te­tom). Osim to­ga, naš pa­stir­ski men­ta­li­tet se­že u du­bo­ku i da­le­ku pro­šlost, pa se te­ško od to­ga ra­to­si­lja­ti, odvo­ji­ti. Mi če­sto ni­je­smo ni svje­sni da u na­šoj svi­je­sti „spa­va­ju“ osta­ci pa­stir­ske kul­tu­re i da se „pro­bu­de“ on­da kad to naj­ma­nje oče­ku­je­mo. Eto, na pri­mjer, pri­je ne­ki dan vi­dio sam stu­den­ta ka­ko se na ste­pe­ni­štu osek­nuo. Uhva­tio je nos sa pal­cem i ka­ži­pr­stom i idu­vao sli­nu iz no­sa. Mir­no je po­sma­trao ka­ko se sli­na oteg­nu­to sli­va iz nje­go­vih pr­sti­ju do ste­pe­ni­šta. Opo­me­nuo ga je je­dan od stu­de­na­ta, ali ga to ni­je uop­šte uz­bu­đi­va­lo.
Me­đu na­šim ko­le­ga­ma (pro­fe­so­ri­ma) ima i onih ko­ji su ogre­zli u pa­stir­skom na­či­nu po­na­ša­nja. Vi­di­te, na pri­mjer, na­šeg G.Ž.. Nje­mu bo­lje pri­sta­ju ov­ce i ov­čar­ski psi, ne­go pre­da­va­nje stru­den­ti­ma. O pre­da­va­nji­ma ni­kad ne po­ve­de raz­go­vor, a kad se do­tak­ne ov­čar­skih pa­sa, gnja­vi vas sa­ti­ma i sa­ti­ma. Na­pro­sto za­bo­ra­vi da je pro­fe­sor. On je oči­gled­no pro­ma­šio pro­fe­si­ju. Bo­lje bi bi­lo i za nje­ga i za dru­štvo da ni­kad ni­je na­pu­štao se­lo. Kad se ta­ko po­na­ša je­dan pro­fe­sor, ka­ko oče­ki­va­ti od na­šeg stra­ža­ra da se druk­či­je po­na­ša, ne­go što se ju­tros po­na­šao. On, na­i­me, da­nju bo­ra­vi na se­lu, ču­va­ju­ći ov­ce, a no­ću stra­ža­ri na vra­ti­ma fa­kul­te­ta.
Ne tre­ba se za­va­ra­va­ti po­li­tič­kim ti­ra­da­ma da se na­še dru­štvo ubr­za­no eman­ci­pu­je i da će uni­ver­zi­tet br­zo pre­bro­di­ti sve ono što ga ome­ta i uspo­ra­va u raz­vo­ju. Ulo­ga fa­kul­te­ta ni­je sa­mo da za­do­vo­lja­va po­tre­be sta­nov­ni­štva za vi­so­kim obra­zo­va­njem, već da so­ci­jal­nu sre­di­nu kul­ti­vi­še. No, mo­je ko­le­ge, mi smo mno­go da­le­ko od kul­ti­vi­sa­nog fa­kul­te­ta i uni­ver­zi­te­ta“.
Ak­tu­el­ni de­kan D.V. je na­pro­sto uto­nuo u la­vi­rint ob­ja­šnje­nja ko­je je iz­ri­cao biv­ši de­kan. Ni­je znao gdje se na­la­zi. Bi­lo je oči­gled­no da je tre­nut­no za­bo­ra­vio na ju­tro­šnji in­ci­dent.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić