Na­kon tog mog za­di­vlju­ju­ćeg po­vrat­ka bi­ci­kli­zmu u Pu­li, o ko­je­mu je bru­ja­la sva ju­go­slo­ven­ska sport­ska štam­pa kao o po­vrat­ku ot­pi­sa­nog i pr­vo­ra­zred­nom ču­du, me­ni je po­ra­slo sa­mo­po­u­zda­nje, a sa­mo ja znam ka­kve sam bo­lo­ve tr­peo – se­ća se Ra­doš Ču­brić tih da­na ve­li­kih mu­ka ali i ve­li­ke ra­do­sti.
Pet­na­est da­na ka­sni­je je sle­di­lo otva­ra­nje se­zo­ne u Be­o­gra­du, tr­ka oko Ba­nji­ce. Ja dru­gi! To me još vi­še ohra­bri­lo i po­di­glo na no­ge. Na­sta­vim da tre­ni­ram, još tr­pim bo­lo­ve, još mo­ram ru­ka­ma da pre­ba­cu­jem no­gu da bih uz­ja­hao, ali upo­ran i vi­dim, ose­ćam da ide na bo­lje.
Vi­de­li to i u ru­ko­vod­stvu re­pre­zen­ta­ci­je i od­re­de me za tr­ku Prag – Var­ša­va – Ber­lin. Ja im ka­žem: pa, lju­di, vi­di­te li da sam ne­spo­so­ban, da ja to ne mo­gu, to je pre­te­ška tr­ka za me­ne. I ne odem ja, ne hted­nem, ose­ćao sam da je to pre­vi­še, pre­ve­li­ki na­por za me­ne u tom tre­nut­ku.
Od­lu­čim ipak da ubr­zo po­tom vo­zim tr­ku kroz Ju­go­sla­vi­ju. Sla­ga­ću mo­žda, ali mi se či­ni da sam bio je­da­na­e­sti. To za me­ne u ta­kvom sta­nju bio ve­li­ki, ve­li­ki uspeh.
On­da sed­nem i pre­sa­be­rem se: ili ću bi­ti, ili ne­ću bi­ti, ili da kre­nem još že­šće i upor­ni­je da tre­ni­ram, ili da od­u­sta­nem i dig­nem ru­ke od sve­ga. Pre­lo­mim: ma, mo­gu ja još!
Ka­ko ni­sam imao va­lja­nog bi­ci­kla – onaj moj sta­ri uni­šten i sav skr­šen u ude­su, a taj dru­gi mi, vi­dim, ne­ka­ko ne od­go­va­ra, ne­što se ne ose­ćam la­god­no na nje­mu – ja se jed­nog da­na dig­nem i o svom tro­šku i bra­šnje­ni­ku za­pu­tim u Mi­la­no, kod maj­sto­ra ko­ji pra­vi bi­ci­kle sa­mo za šam­pi­o­ne. Ras­pi­tao se ja, ra­di čo­vek sve po me­ri. Me­ri ti du­ži­nu no­gu, ru­ku, tru­pa, ši­ri­nu gru­di i ra­me­na – sve...
Na­đem ga, ka­žem da že­lim nje­gov bi­cikl, a on mi od­bru­si: a, ne, ne mo­že, ja pra­vim bi­ci­kle sa­mo za šam­pi­o­ne... Pa ka­ko ne mo­že, ka­ko ste Bi­li­ću na­pra­vi­li, bu­nim se ja. A, Bi­lić po­be­dio na tr­ci kroz Ju­go­sla­vi­ju, ne da se Ta­li­jan. Pa i ja sam po­be­dio na tr­ci kroz Ju­go­sla­vi­ju! Ko­je go­di­ne? Ka­žem mu ja – 1966. On uze ne­ku knji­gu, pre­li­sta, na­đe: Ču­brić!
Klim­nem ja gla­vom. On i da­lje ne ve­ru­je, tra­ži mi pa­soš. Tek kad sam mu po­ka­zao pa­soš i kad se uve­rio da ne la­žem, ka­že: mo­že, za se­dam da­na da do­đem, bi­cikl će bi­ti go­tov... Za se­dam da­na ja po­no­vo u Mi­la­no: bi­cikl stvar­no go­tov! Ma znaš šta: na tom bi­ci­klu sam se ose­ćao lep­še ne­go u mer­ce­de­su, pro­sto mi žao da sja­šem kad sed­nem na nje­ga. Sa tim bi­ci­klom po­sle, či­ni mi se, ni­sam po­be­dio sa­mo gde ni­sam star­to­vao. To je bi­lo ču­do!
To, da­kle bi­la se­dam­de­se­ta go­di­na, ja već pu­nih 36 go­di­na ži­vo­ta, ali sve­jed­no: gde god se po­ja­vim – po­be­da. Imam tu ne­gde ise­čak iz „Hr­vat­skog spor­ta“ po­sle ne­ke od ve­li­kih po­be­da. Na­slov pre­ko ce­le stra­ne: „A tko dru­gi ne­go Ču­brić!“ Iz ne­de­lje u ne­de­lju ja sa­mo ni­žem po­be­de.
Do­šao u Lju­blja­nu na tr­ku „Ro­ga“, a je­dan od Slo­ve­na­ca ža­lo­sti­vo, ali i ne­ka­ko po­dru­glji­vo ve­li: „Pri­ha­jao Ce­zar! Do­đoh, vi­deh, po­be­dih...“
Pi­tam ga ja da li se to, mo­žda, od­no­si na me­ne. Da, ve­li, ali ov­de ne­ćeš mo­ći ka­ko si na­vi­kao...
Pro­ku­žim ja šta je: oni se do­go­vo­ri­li da me na sva­ki na­čin ome­tu da ne po­be­dim. Re­kli im, jed­no­stav­no, iz ru­ko­vod­stva eki­pe: pa, bre, vas dva­de­set Slo­ve­na­ca valj­da mo­že­te da za­tvo­ri­te jed­nog Sr­bi­na da vam ne po­beg­ne...
Kre­ne tr­ka. Vi­dim ja šta se ra­di i ka­ko me pa­ze, stal­no ih de­set oko me­ne, vo­zim kao u obru­ču, ali ja ni­šta ne po­ku­ša­vam, dr­žim se u toj vo­de­ćoj gru­pi i vre­bam zgo­du. Na jed­no pet ki­lo­me­ta­ra pre ci­lja ja sa­mo sti­snem pe­da­le, iz­le­tim iz gru­pe i odoh. Dža­ba nji­ho­vi tre­ne­ri svi­ra­ju i de­ru se: za­što ste ga pu­sti­li, po­be­že vam – ja ube­dlji­vo pr­vi!
Sju­tra: NAJ­BO­LjI
JU­GO­SLO­VEN NA
OLIM­PI­JA­DI

Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić