PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Va­zda se ci­je­ni­la ku­ća na spra­tu. Lju­di su uvi­jek te­ži­li da sa­gra­de se­bi što vi­so­či­ju i što ve­le­lep­ni­ju ku­ću. Otu­da i pje­sma:
„O, da mi je maj­ko mo­ja
Imat ku­ću na dva bro­ja”.
Kad se ob­na­vljao do te­me­lja po­ru­šen grad, gra­đa­ni su sa odu­še­vlje­njem do­če­ka­li sva­ko no­vo zda­nje, sva­ku vi­še­sprat­ni­cu: „Ka­kva je, ku­ka­la joj maj­ka, ima vi­še od dva spra­ta”. Kad je iz­gra­đen ho­tel „Cr­na Go­ra”, o nje­mu su is­pre­da­ne pri­če u ko­ji­ma je na­rod iz­ra­ža­vao svo­je di­vlje­nje i odu­še­vlje­nje. Ako bi ne­ki se­lja­nin do­šao iz gra­da, pr­vo mu je bi­lo da se po­fa­li da je bio u „Cr­noj Go­ri” i da je u nje­noj ka­fa­ni sje­dio sa po­zna­tim lju­di­ma. Mi­lo ni­je pro­pu­štao pri­li­ku da se po­fa­li ka­ko ga je po­zna­ti po­li­ti­čar ča­stio por­ci­ju će­va­pa u „Cr­noj Go­ri”. „Ne­ma mi što mi­li­je od por­ci­je će­va­pa i kri­gle pi­va u „Cr­noj Go­ri”, sa gur­man­skom stra­stve­no­šću je go­vo­rio Mi­lo.
Iz­grad­nja so­li­te­ra na de­snoj oba­li Mo­ra­če, na ata­ru Mo­mi­ši­ća, po­seb­no je pri­vu­kla pa­žnju gra­đa­na. To ni­je bi­lo ono sva­ko­dnev­no iz­ne­na­đe­nje i odu­še­vlje­nje, već i iz­raz ču­đe­nja ljud­skoj mo­ći da ta­ko ne­što sa­gra­di, da na to­li­koj vi­si­ni iz­dig­ne sta­ni­šta lju­di. Pro­la­ze­ći po­red so­li­te­ra, mno­gi gra­đa­ni su za­staj­ki­va­li i okre­ta­li gla­vu pre­ma ne­bu da bi pre­bro­di­li spra­to­ve so­li­te­ra. Kad bi za­vr­ši­li sa bro­je­njem, spon­ta­no bi ko­men­ta­ri­sa­li: „Ovi se so­li­te­ri zo­re svo­jom vi­si­nom i ni­je im ču­do kad sa to­li­ke vi­si­ne gle­da­ju ovu „si­ću” oko se­be”.
Pa­sti­ri­ca Mi­li­ja­na ni­kad ni­je mo­gla tač­no pre­bro­ji­ti ko­li­ko je­dan so­li­ter ima spra­to­va. Va­zda bi se po­br­ka­la u bro­ja­nju. Ovo iz raz­lo­ga što joj oči ni­je­su bi­le na ta­man i što ni­je mo­gla du­že gle­da­ti u ne­bo jer bi joj se „za­vr­će­la svi­jest”. Kad bi je ne­ko slu­čaj­no upi­tao ko­li­ko so­li­te­ri ima­ju spra­to­va, ona bi ne­ka­ko za­mi­šlje­no od­go­vo­ri­la: „Uspje­la sam da pre­bro­jim de­set. Sa­mo Bog zna ko­li­ko još ima­ju”.
Pa­sti­ri­ca Mi­li­ja­na je vo­lje­la da ču­va sta­do iz­me­đu so­li­te­ra, po­seb­no do po­pa­ska. Ni­je joj bi­lo što mi­li­je ne­go da za­če­li ov­ce iz­me­đu so­li­te­ra. Vo­lje­la je, bra­te, da po­sma­tra so­li­te­re, a još vi­še je la­ko­mi­la trav­nja­ci­ma iz­me­đu so­li­te­ra. Sa za­do­volj­stvom je po­sma­tra­la ka­ko se nje­ne ov­ce ča­ste buj­nom tra­vom sa trav­nja­ka. No, pri to­me se pri­bo­ja­va­la od ču­va­ra par­ko­va. Če­sto se sa nji­ma sva­đa­la. Obič­no se sva­đa za­vr­ša­va­la nje­nim ko­men­ta­rom: „Ko si ti da mi za­bra­niš pa­šu na mo­joj ba­bo­vi­ni i đe­do­vi­ni”.
Čim bi iz­ju­tra otvo­ri­la tor, ov­ce bi se kao po ne­koj ko­man­di, upu­ti­le pre­ma so­li­te­ri­ma. I ov­ce su bi­le za­lju­blje­ne u so­li­te­re. Po­seb­no su vo­lje­le da plan­du­ju u nji­ho­voj la­do­vi­ni. Tu su ve­o­ma če­sto osta­ja­li tra­go­vi nji­ho­vih iz­me­ta i sta­na­ri so­li­te­ra su pro­te­stvo­va­li, ali ov­ce o to­me ni­je­su vo­di­le ra­ču­na. Čak su bi­le in­di­fe­rent­ne.
Pr­vog da­na pr­o­lje­ća, Mi­li­ja­na je od­ve­la ov­ce na svo­je omi­lje­no pa­si­šte. Ov­ce su se ras­kro­ti­le po ci­je­lim trav­nja­ci­ma i par­ki­ra­li­šti­ma. Ne­ke su pa­sle po­red sa­mog tro­to­a­ra. Ona je sje­dje­la na par­kov­skoj klu­pi i sa uži­va­njem po­sma­tra­la svo­je sta­do. Kad su se ov­ce na­pa­sle, okre­nu­la ih je pre­ma se­lu i to­ru. Ni sa­ma ni­je pri­mi­je­ti­la da su joj se tri ov­ce odvo­ji­le i za­plan­do­va­le u sjen­ci jed­nog „mo­skvi­ča”. Kad su osje­ti­le da su odvo­je­ne i iz­gu­blje­ne po­če­le su da ble­je iz sveg gla­sa. Ina­če, tre­ba re­ći da do­bar pa­stir raz­li­ku­je vi­še vr­sta ble­ja­nja: ble­ja­nje kad se ojag­nji ov­ca, ble­ja­nje kd „zo­ve” jag­nje na po­doj, ble­ja­nje kad tra­ži jag­nje, ble­ja­nje kad obe­sla­ni, ble­ja­nje kad žed­ni, ble­ja­nje kad oglad­ni, ble­ja­nje kad se na­đe u tu­đem sta­du, ble­ja­nje kad se odvo­ji i iz­gu­bi od svog sta­da, ble­ja­nje kad se fa­bi i do­zi­va, ble­ja­nje kad joj, ne daj Bo­že, lip­še jag­nje i slič­no. Od svih vr­sta ble­ja­nja, naj­pa­nič­ni­je je i naj­ne­sno­sni­je ble­ja­nje kad se ov­ca odvo­ji od svog sta­da. Ov­ca u toj si­tu­a­ci­ji di­že dre­ku do ne­ba.
Kad su u ho­ru di­gle dre­ku tri iz­gu­blje­ne i odvo­je­ne ov­ce, uz­ne­mi­ri­le su ci­je­le sta­na­re so­li­te­ra. Sva­ki od sta­na­ra se uz­ne­mi­rio na svoj na­čin.
Na pr­vom spra­tu pr­vog so­li­te­ra jed­na go­spo­đa je pro­test­no otvo­ri­la pro­zor i lju­ti­to pro­go­vo­ri­la: „Ovo je či­sti bez­o­bra­zluk. U sa­mom cen­tru gra­da, ne mo­žeš ima­ti mi­ra od ble­ja­nja ova­ca. Ovi nam se­lja­ci za­gor­ča­še ži­vot. Da ima iole gra­đan­ske cul­tu­re i od­go­vor­no­sti, naš bi pred­sjed­nik tre­bao da­ti ostav­ku pod hit­no”.
Sa de­se­tog spra­ta se ogla­sio je­dan od sta­na­ra:
„Be­aa, bea,
Čo­ban ti pro­blea”.
Po gla­su i sa­dr­ža­ju pje­sme, li­je­po se vi­dje­lo da do­tič­ni sta­nar ima bo­ga­to is­ku­stvo u ču­va­nju ova­ca.
Sa osmog spra­ta je re­a­go­va­la že­na sred­njih go­di­na: „Gre­vo­te od ove tri ov­ce. Ža­lim ih ka’ da su mo­je. Ja do­bro znam ka­ko je ov­ca­ma kad su iz­gu­blje­ne. Moj djed je zbo­rio da to ov­ci skra­ću­je ži­vot”.
Na pro­zo­ru sta­na iz dru­gog so­li­te­ra, sa dru­gog spra­ta, ogla­sio se bu­no­van sta­nar pro­mu­klim gla­som: „Ko je ta bu­da­la ko­ja ču­va ov­ce po­red sa­mih so­li­te­ra? Ne mo­že se za­spa­ti od ble­ja­nja pri­mi­tiv­nih ova­ca. Svo­jom dre­kom i ble­kom su mi pro­bi­le bub­ne op­ne. Mo­ra­ću ići kod ušnog”.
Pre­ko pu­ta bu­nov­nog, i to na istom spra­tu, re­a­go­vao je i to oko­re­li pro­tiv­nik auta: „Te­bi sme­ta ble­ja­nje ova­ca, a ne sme­ta ti bu­ka auta. Zar ne ču­ješ tu­ri­ra­nje mo­to­ra obi­je­snih mla­di­ća, dro­ga­ša i ma­fi­ja­ša? To ti, zna­či, ne sme­ta, a sme­ta­ju ti ov­ce ko­je su naj­ko­ri­sni­ja bi­ća na pla­ne­ti”.
Opo­nent mu je bez­o­bra­zno opo­ni­rao: „Sva­ko svo­je dru­štvo tra­ži i vo­li”. Pro­tiv­nik auta je htio da mu „ma­sno” od­go­vo­ri, ali ni­je mo­gao jer je opo­nent br­že bo­lje za­tvo­rio pro­zor.
Je­dan od sta­na­ra so­li­te­ra, ko­ji je po­zna­vao pa­sti­ri­cu, upor­no je do­zi­vao: „Mi­li­ja­na, o, Mi­li­ja­na! Odvo­ji­le su ti se tri ov­ce. Do­đi po njih da ne za­lu­ta­ju”. Sta­nar is­pod nje­go­vog spra­ta, opo­mi­njao je gla­sno­do­ziv­ni­ka: „Što se to­li­ko de­reš ka‘ da si šu­palj na vr‘ gla­ve i ka‘ da si ro­đen u šu­mi?” Sre­ća, što ga do­tič­ni ni­je čuo. Na sa­mom kro­vu tre­ćeg so­li­te­ra, po­ja­vi­la se fi­gu­ra raz­ba­ru­še­ne ko­se i ras­kop­ča­nog džem­pe­ra. Ras­kre­če­nih no­gu i ra­ši­re­nih ru­ku je iz sveg gla­sa pje­vao:
„Pa­sti­ri­ce Mi­li­ja­na
vo­liš li me ovih da­na
Ja te vo­lim i vo­lje­ću
Od lju­ba­vi umri­je­ću”.
Je­dan od slu­čaj­nih pro­la­zni­ka je za­stao. Za­u­sta­vi­la ga pje­sma čo­vje­ka sa kro­va so­li­te­ra. Pri­dru­žio se pje­va­ču i za­no­sno u ne­bo gle­dao.
Sta­nar iz pri­ze­mlja je ve­o­ma gru­bo re­a­go­vao. Br­že bo­lje je po­tr­čao u so­bu gdje se na­la­zio nje­gov kuć­ni lju­bi­mac. Iz­veo ga je na­po­lje. Pu­ćik­nuo ga na gra­đa­ne i iz­gu­blje­ne ov­ce. Ov­ce su „uda­ri­le u ma­ni­te”. Bje­ža­le su od sta­na­re­vog kuć­nog lju­bim­ca kao od vu­ka. U stva­ri, ov­ce su mi­sli­le da je vuk jer je u pi­ta­nju bio vuč­jak. Od ve­li­kog stra­ha i pa­ni­ke ov­ce su kao od ša­le pre­ska­ka­le auto­mo­bi­le. Bje­ža­le su, jad­ni­ce, iz­me­đu ko­la, iz­me­đu sa­o­bra­ćaj­nih zna­ko­va, a i iz­me­đu slu­čaj­nih pro­la­zni­ka. Kuć­ni lju­bi­mac je bez pre­stan­ka ju­rio oja­đe­le ov­ce. Pro­sto je na­tje­rao ov­ce da se na­đu is­pod toč­ko­va auto­mo­bi­le ko­ji je bez­gla­vo ju­rio uli­com iz­me­đu so­li­te­ra. Škri­pa toč­ko­va je iz­ma­mi­la sta­na­re na pro­zo­re.
Smrt ova­ca iza­zva­la je raz­li­či­to re­a­go­va­nje pri­sut­nih. Ne­ki su apla­u­di­ra­li, ne­ki su du­bo­ko uz­dah­nu­li, bi­lo je i onih ko­ji su ja­uk­nu­li, a ne­ki su, pak, bi­li pre­sreć­ni što je pre­ki­nu­to ble­ja­nje ova­ca. I ta­ko su tri ov­ce pri­re­di­le ne­vi­đe­nu pred­sta­vu iz­me­đu so­li­te­ra.
Me­đu so­li­te­ri­ma je za­vla­dao muk. Ni­je se ču­lo, ni b-a-a-a, ni bea, bea – bea!
(Na­sta­vi­će se)