Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Te 1970. imao sam već 36 go­di­na – ka­že Ra­doš Ču­brić – i mno­gi su mi sa­vje­to­va­li da od­lo­žim bi­cikl i za­vr­šim ka­ri­je­ru u ze­ni­tu, kao po­bjed­nik, ali ja sam još bo­lo­vao za­to što 1968. ni­sam oti­šao u Mek­si­ko na Olim­pi­ja­du, iako sam bio is­pu­nio nor­mu i već se uve­li­ko spre­mao za put o ko­jem sa­nja sva­ki spor­ti­sta kad sam do­ži­vio udes.
Tje­ram ja po svo­me, ne­ću da na­pu­stam tr­ke: ma ko­ji sam ja vr­hun­ski bi­ci­kli­sta, a ni­sam bio na olim­pi­ja­di. Na­sta­vim da se tak­mi­čim i sa­bi­ram po­e­ne za olim­pij­sku nor­mu – ho­ću 1972. na olim­pi­ja­du u Min­hen. Stal­no sam me­đu pr­vi­ma, po­bje­đu­jem, ali mu­ke – Slo­ven­ci upor­no mon­ti­ra­ju i sve či­ne da pro­gu­ra­ju svo­je. Ni­su ipak uspje­li da me is­ti­snu, is­pu­nim ja nor­mu, odem na olim­pi­ja­du u Nje­mač­ku i bio sam naj­bo­lje pla­si­ran od Ju­go­slo­ve­na.
E po­sle Min­he­na sam ko­nač­no za­vr­šio ka­ri­je­ru – imao sam go­to­vo 39 go­di­na...
Ni­sam ja vo­dio ne­ku pre­ci­znu evi­den­ci­ju i ne znam za­i­sta ko­li­ko sam tr­ka vo­zio i ko­li­ko po­bje­da ostva­rio. Imam u ku­ći naj­ma­nje pe­de­set po­bjed­nič­kih pe­ha­ra, a gdje su sil­ne tr­ke na ko­ji­ma ni­sam po­bje­đi­vao. Kad sam po­stao re­pre­zen­ta­ti­vac vo­dio sam ne­što ma­lo evi­den­ci­je ko­li­ko na­pra­vim ki­lo­me­ta­ra na bi­ci­klu. Re­ci­mo, 1970. go­di­ne sam pre­šao pre­ko 27.000 ki­lo­me­ta­ra. Ja, na pri­mjer, po­ra­nim odav­de iz Kra­lje­va, odem do Be­o­gra­da, ta­mo pre­dah­nem, ru­čam, i uve­če se vra­tim ku­ći na ve­če­ru – 350 ki­lo­me­ta­ra. Da ne go­vo­rim o re­la­ci­ji Kra­lje­vo–Ko­pa­o­nik i na­trag, to sam vo­zio bez pre­da­ha. Na tr­ka­ma po­sto­je eta­pe 250, 280 ki­lo­me­ta­ra – tre­ba to iz­dr­ža­ti i pri­pre­mi­ti se za ta­kve na­po­re.
Ni­sam, ipak, te 1972. go­di­ne kad sam pre­stao sa ak­tiv­nim tak­mi­če­njem, sa­svim od­lo­žio bi­cikl. Ne­ko­li­ko go­di­na po za­vr­šet­ku tak­mi­čar­ske ka­ri­je­re išao sam u Austri­ju na tak­mi­če­nje ve­te­ra­na. Ja mi­slim to ću la­ko. Je­ste vra­ga, to sve aso­vi, biv­ši svjet­ski, evrop­ski pr­va­ci, idu još kao avi­o­ni – ja tek 21. Vi­dim ja da je vrag od­nio ša­lu, da se mo­ra tre­ni­ra­ti i za to, da se mo­ra po­vra­ti­ti kon­di­ci­ja, pa se opet pri­klju­čim mla­di­ma da tre­ni­ram sa nji­ma i vo­zim tr­ke. Ni­sam se, na­rav­no, gu­rao da po­bje­đu­jem, ni­ti ula­zio u šprin­to­ve, ali sam ta­ko po­di­zao for­mu i sti­cao kon­di­ci­ju za tak­mi­če­nje ve­te­ra­na.
Odem dru­gi put na tr­ku: ja do­bar – pe­ti! Dvi­je go­di­ne ka­sni­je, ja tre­ći na svjet­skom pr­ven­stvu ve­te­ra­na. To ču­do. Ja do­la­zim na tr­ke sam, bez ika­kve prat­nje i iči­je po­mo­ći, a uz osta­le ci­je­li ti­mo­vi tre­ne­ra, ma­se­ra, pi­taj bo­ga ko­ga sve...
I bio sam ri­je­šio da se tak­mi­čim kao ve­te­ran sve dok ne po­bi­je­dim i ne po­sta­nem svjet­ski pr­vak, ali se on­da za­ra­ti, ras­pa­de se Ju­go­sla­vi­ja i ja ta­da ko­nač­no sve za­ba­ta­lih...
Su­tra: NAJ­BO­LjI PRI­JA­TELj
– HR­VAT VAL­ČIĆ


Tri olim­pij­ca iz jed­ne ku­će

Ja sam se ože­nio po­što sam se vra­tio iz voj­ske 1957. go­di­ne. Lju­bi­com iz Šu­ma­ri­ca, to tu bli­zu, tri ki­lo­me­tra od Sir­če. Do­bi­li smo dva si­na, Raj­ka 1958. i Ra­di­šu 1962. go­di­ne. Raj­ko je za­vr­šio ar­hi­tek­tu­ru, a Ra­di­ša po­čeo da stu­di­ra po­ljo­pri­vred­ni fa­kul­tet, ali on­da je na­pu­stio i oti­šao u Ame­ri­ku gdje je 1996. go­di­ne osvo­jio kup Ame­ri­ke u bi­ci­kli­zmu. Oba su, ina­če, od ra­ne mla­do­sti kre­nu­li mo­jim sto­pa­ma i po­če­li da se ba­ve bi­ci­kli­zmom, iako ih ja ni­sam po­seb­no for­si­rao. Raj­ko je, re­ci­mo, dva pu­ta po­bi­je­dio na tr­ka­ma kroz Sr­bi­ju, do­bio i vi­še eta­pa na tr­ka­ma kroz Ju­go­sla­vi­ju, a ova ku­ća je da­la tri olim­pij­ca u bi­ci­kli­zmu: ja sam bio u Min­he­nu, Raj­ko u Se­u­lu, a Ra­di­ša u Bar­se­lo­ni.