PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Opet se osmje­li­la da ču­va ov­ce u par­ku. Park je sa svo­je sje­ver­ne i is­toč­ne stra­ne bio oivi­čen stam­be­nim objek­ti­ma, a sa ju­žne zgra­da­ma Uni­ver­zi­te­ta. Sa za­pad­ne stra­ne park se gra­ni­čio sa grad­skom pe­ri­fe­ri­jom.
Ne­ko­li­ko pu­ta je ču­var upo­zo­rio da je u par­ku za­bra­nje­no ču­va­nje ova­ca. I po­red to­ga, ona ni­je mo­gla da odo­li. Ovog ju­tra je pri­lič­no po­ra­ni­la. Htje­la je da pred­u­hi­tri ču­va­ra.
Sje­dje­la je na klu­pi ko­ja se na­la­zi­la u sa­mom sje­di­štu par­ka. Po ci­je­lom par­ku su se ov­ce ras­kro­ti­le. U par­ku tre­nut­no ni­je bio ni­ko od onih ko­ji su se re­dov­no po par­ku od­ma­ra­li. Ni­je bi­lo ni že­ne ko­ja je sa njom pret­hod­nih da­na do mi­le vo­lje pri­ča­la. Naj­vi­še su evo­ci­ra­le uspo­me­ne iz čo­ban­skih da­na. Ova že­na je ču­va­la dje­cu po­zna­tog advo­ka­ta u gra­du. Upor­no je do­ka­zi­va­la da je njen ga­zda naj­bjo­lji advo­kat u gra­du i da uspje­šno bra­ni si­ro­ti­nju ko­ju go­spo­da op­tu­žu­je za kr­še­nje ko­mu­nal­nih za­ko­na. Hi­gi­je­ni­čar­ka se sa njom i zbli­ži­la zbog te či­nje­ni­ce. „Mo­žda će mi jed­nom ta­kav advo­kat za­tre­ba­ti“, re­zo­no­va­la je ona. Osje­ti­la je ne­do­sta­tak svo­je po­zna­ni­ce iz par­ka i gle­da­la je na­o­ko­lo oče­ki­va­ju­ći njen do­la­zak.
Gle­da­ju­ći ka­ko joj ov­ce pu­ne usta mla­dom tra­vom, čo­ba­ni­ca je za­spa­la. San je pre­va­rio. Spa­va­la je do­sta du­go. Pro­bu­di­la je svra­ka ko­ja je vi­še nje na bo­ro­voj gra­ni ča­vr­lja­la. Kad se pro­bu­di­la, ni­je zna­la gdje se na­la­zi. Pro­tr­lja­la je oči i vi­dje­la da u par­ku ne­ma ni­jed­ne ov­ce. Sko­či­la je kao po­mah­ni­ta­la. Ni­je zna­la u kom prav­cu da po­đe. U tre­nut­ku je po­mi­sli­la da ih je ču­var par­ka od­veo u ne­po­zna­tom prav­cu.
Po­tr­ča­la je in­stik­tiv­no pre­ma pu­tu ko­ji je pro­la­zio po­red par­ka. Na se­ma­fo­ru je pri­mi­je­ti­la go­mi­lu ova­ca. Ne­str­plji­vi šo­fe­ri su pri­ti­ska­li si­re­ne svo­jih auta do „da­ske“. Zbu­nje­ne ov­ce su se zbi­ja­le na se­ma­fo­ru i ni­je­su zna­le ku­da da kre­nu. Je­dan od slu­čaj­nih pro­la­zni­ka je ša­lji­vo do­ba­cio: „Mo­ra da su ove ov­ce ko­mu­nist­ki­nje. Pre­la­ze na cr­ve­no“. To­me se, na­rav­no, čo­ba­ni­ca ni­je na­smi­ja­la, već je ne­ka­ko uspje­la da go­mi­li­cu ova­ca po­vra­ti u park.
Vra­ti­la se da po­tra­ži pre­o­sta­le ov­ce. Na­kon dvje­sta me­ta­ra te­škog i zbu­nje­nog ho­da, pri­mi­je­ti­la je gru­pi­cu ova­ca ko­je su se vr­zma­le oko ben­zin­ske pum­pe.. Rad­ni­ci na pum­pi su ras­tje­ri­va­li zbu­nje­ne ov­ce. Ov­ce su trč­ka­ra­le oko pum­pi. Je­dan od ku­pa­ca ben­zi­na je uko­rio rad­ni­ke na pum­pi: „Što si se zbu­nio? Uslu­ži ov­na i na­spi mu „bez­o­lov­ni““. Čo­ba­ni­ca je oku­pi­la i ovu gru­pi­cu ova­ca i na­sta­vi­la put pre­ma par­ku. Na pu­tu pre­ma par­ku, čo­ba­ni­ca je pri­mi­je­ti­la ne­ko­li­ko ova­ca is­pod nad­stre­šni­ce jed­ne od sta­ni­ca grad­skog sa­o­bra­ća­ja. Je­dva ih je is­tje­ra­la is­pod nad­stre­šni­ce. Lju­ta što ov­ce ne­će da idu is­pod nad­stre­šni­ce, gr­do ih je pre­ko­ri­va­la: „Vuk ve izio. Iz­gle­da da bi kće­le da se vo­zi­te auto­bu­som“!
Kad je sti­gla sa ov­ca­ma u park, pri­mi­je­ti­la je da ne­ma one gru­pi­ce ova­ca ko­je je pret­hod­no vra­ti­la u park. Otje­ra­la je sku­plje­ne ov­ce u park. Ta­mo je kon­sta­to­va­la da joj ne­do­sta­je rav­no če­tr­de­set ova­ca.
Vra­ti­la se na­trag skru­še­na, ža­lo­sna i tu­žna da tra­ži iz­gu­blje­ne ov­ce. Lu­ta­la je od uli­ce do uli­ce, od ula­za do ula­za, od se­ma­fo­ra do se­ma­fo­ra, od so­li­te­ra do so­li­te­ra, od sta­ni­ce do sta­ni­ce. Čak je išla i do po­li­cij­ske sta­ni­ce. Po­sum­nja­la je da su ih mo­žda po­li­caj­ci pri­ve­li na sa­slu­ša­nje.
Vje­ro­va­li ili ne, dva­de­set ova­ca je na­šla is­pred sa­me zgra­de pred­sjed­ni­ka. Ni­je mo­gla sa­ma se­bi od­go­net­nu­ti ka­ko su i na ko­ji na­čin baš ov­dje do­spje­le. Ka­sni­je je njen kom­ši­ja ob­ja­šnja­vao da su ov­ce oti­šle da se ža­le pred­sjed­ni­ku za sve ne­prav­de ko­je su im us­put uči­ni­li ne­sa­vje­sni šo­fe­ri i po­li­caj­ci. Mo­ra da su se po­seb­no ža­li­le na se­ma­fo­re ko­ji su bi­li u kva­ru”, uozbi­lje­nog li­ca je go­vo­rio kom­ši­ja.
Ni­je zna­la ka­ko da po­tje­ra ov­ce čak do da­le­kog to­ra. U toj zbu­nje­no­sti je za­mo­li­la po­li­caj­ca, ko­ji je stra­ža­rio is­pred zgra­de, da joj po­mog­ne u go­nje­nju ova­ca do od­re­di­šta. Po­li­ca­jac je stro­go i mno­go ozbilj­no na­re­dio: „Uda­lji se što br­že od pred­sjed­ni­ka. Sik­ter. Sik­ter”! Ona se sva zbu­nje­na i ne­volj­na uda­lja­va­la od zgra­de pred­sjed­ni­ka.
Kad sam se vra­ti­la, na­šla sam mog kom­ši­ju is­pred to­ra. On je do­veo osam­na­est iz­gu­blje­nih ova­ca. Na­šao ih je na jed­nom od kru­žnih kre­ta­nja u gra­du. Ov­ce su se bes­po­moć­no vr­će­le u krug ne zna­ju­ći ka­ko da se iz­vu­ku iz vr­zi­nog ko­la. Moj do­bri kom­ši­ja ih je iz­ba­vio. Fa­la mu za na­vi­jek”!
Sa mu­žem je na kra­ju za­klju­či­la da im ne­do­sta­ju dvo­je jag­nja­di. Do­sta du­go su ih tra­ži­li po gra­du. Ni­je­su na­šli ni­ka­kav trag. Na kra­ju, jed­no­gla­sno su za­klju­či­li: „Mo­žda su se na­šli u ne­či­joj rer­ni. Jag­nje­će pe­če­nje je car svih pe­če­nja“.
Hi­gi­je­ni­čar­ka se ža­li­la svo­jim dru­go­vi­ma na po­slu što je sve pre­tr­pje­la tra­že­ći ov­ce po gra­du. Kle­la se svim i sva­čim da joj je bi­lo te­že ne­go kad su joj u pu­stoj pla­ni­ni uda­ri­li de­set vu­ko­va u bu­ljuk od sto­ti­nu ova­ca.
(Na­sta­vi­će se)