Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Ne­vio Va­lić i ja smo osta­li pri­ja­te­lji do kra­ja ži­vo­ta sa sje­tom se sje­ća Ra­doš Ču­brić. – Umro je, na­ža­lost, pre ne­ko­li­ko go­di­na, a do po­sled­njeg da­na smo bi­li u kon­tak­tu. Ka­ko sam ja stal­no dr­žao svi­nje, dr­žim i sad, sva­ke go­di­ne za No­vu go­di­nu pri­ko­ljem svinj­če, uso­lim i po­ša­ljem mu. Na­rav­no, i li­tar sta­re lju­te ra­ki­je. Ma, vo­le­li smo se kao bra­ća. On je, ina­če, bio iz Lo­bo­ri­ke. Oda­tle je i Bi­lić...
Ni­sam, na­ža­lost, mo­gao da odem na sa­hra­nu, ka­ko da stig­nem, po­slao sam sa­mo te­le­gram, ali i da­lje dr­žim ve­zu sa nje­go­vom su­pru­gom No­ri. Po­ša­ljem joj po­ne­kad pa­ket. Tu ne­ke go­di­ne be­še ro­dio pa­sulj kao ni­kad i ja spa­ku­jem džak­če i po­ša­ljem joj de­se­ti­nu ki­la. Mo­ja Lju­bi­ca bra­ni: ne bru­kaj se, gde da joj ša­lješ pa­sulj, a No­ri bog zna ka­ko za­hval­na – zo­ve: ni­si, ve­li, mo­gao lep­ši po­klon da mi po­ša­lješ...
Po­seb­no, ina­če, pam­tim jed­nu eta­pu tr­ke kroz Ju­go­sla­vi­ju iz 1966. go­di­ne kad sam pr­vi put i po­be­dio na toj ve­li­koj tr­ci. Mi­slim da je start bio u Bi­je­lom Po­lju a cilj u Ko­to­ru. Bi­lo tu vi­še ne­kih uspo­na i spu­sto­va. Kod Moj­kov­ca, pa od Ko­la­ši­na pre­ma Ma­na­sti­ru Mo­ra­či, pe­li smo se i do Lov­će­na, a on­da niz bo­ko­ko­tor­ske stra­ne onim kri­vi­na­ma do Ko­to­ra – to je za­i­sta bi­lo ubi­tač­no, po­gi­bi­ja. Do­sti­za­li smo br­zi­ne i pre­ko de­ve­de­set ki­lo­me­ta­ra na sat, ni­su mo­gli da nas pra­te ni ko­la ni mo­to­ci­kli. To je stvar­no bi­la lu­da i slo­mo­vrat­na vo­žnja na svim tim spu­sto­vi­ma. Tu eta­pu je do­be­dio Va­len­čić, a ja sam bio dru­gi.
Ili se­dam­de­se­te go­di­ne, bi­la eta­pa Ću­pri­ja – Maj­dam­pek. Slo­ven­ci mi pri­re­de ta­kvu igran­ku, žr­tvu­ju one naj­bo­lje i pu­ste da po­be­di onaj sla­bi­ji – va­žno je bi­lo da po­be­di Slo­ve­nac, ni­je va­žno ko­ji. Shva­tim ja ka­kva je igra u pi­ta­nju i ja iz­le­tim iz gu­pe i kre­nem u beg. Za­ka­či mi se Slo­ve­nac Bol­te­žar. Tu is­pred Maj­dam­pe­ka ima jed­no br­do i ja kre­nem tu da ga slo­mim. Ja sam to­li­ko bio upo­ran i gri­zao sve dok ga ni­sam čuo iza se­be da je uz­dah­nuo i od­u­stao da me pra­ti. Pro­du­žim i su­stig­nem ovu če­tvo­ri­cu ko­ji su bi­li od­ma­kli, pro­tut­njim po­red njih kao br­zi voz i kre­nem u spust niz br­do. Su­stig­nem jed­nog mo­to­ci­kli­stu, po­li­caj­ca, i vi­čem na nje­ga: be­ži, skla­njaj se, sun­ce ti žar­ko - ja ju­rim br­že od nje­ga. On kad vi­deo, skre­nuo, za­u­sta­vio se u ka­na­lu, a ja pro­đem i po­be­dim eta­pu, ob­u­čem žu­tu ma­ji­cu i po­be­dim na toj tr­ci kroz Sr­bi­ju.
Po­sle taj po­li­ca­jac do­šao kod me­ne i ve­li: pa čo­ve­če, je­si li ti lud, ne mo­gu da shva­tim da bi­ci­kli­sta mo­že br­že od me­ne na mo­to­ru, ka­ko to vo­ziš, ti ćeš ne­gde po­gi­nu­ti... Pa­zi ti, ka­žem mu ja, ni­kad ti na ova­kvim spu­sto­vi­ma i kri­vi­na­ma ne mo­žeš da pra­tiš bi­ci­kli­stu...
Bi­lo tu, na­rav­no i ne­zgo­da i pa­do­va. Ko ni­je pao, ko ni­je ožu­lio ko­le­na i dla­no­ve, ni­je ni bio bi­ci­kli­sta. Ja sam pa­dao, bra­te, ne jed­nom. Kad se sa­mo se­tim jed­nog pr­ven­stva Ju­go­sla­vi­je, bi­la eta­pa kroz Ma­ke­do­ni­ju – me­ni puk­ne vi­lju­ška na jed­noj ve­li­koj niz­br­di­ci. Le­teo sam bog zna ko­li­ko me­ta­ra, sav sam bio ožu­ljen i po­ce­pan i sa jed­ne i sa dru­ge stra­ne, sav odran kao da sam sa­go­reo. Kad sam se vra­tio ku­ći da­ni­ma ni­sam mo­gao da leg­nem u kre­vet od bo­lo­va...

Sju­tra: OD­BIO SAM PO­NU­DU KA­NA­ĐA­NA