Preveo i priredio: Slavko Šćepanović


Autor: Da­kle, pr­vo pi­ta­nje, Mi­ha­i­lo An­dre­je­vi­ču – gdje su im su­di­li?
Gu­skov: Ta­mo gdje i ba­ro­nu Un­ger­nu, u ba­šti „So­snov­ke”. Un­ger­nu, kao što je po­zna­to, 21, a Ba­ki­ću i nje­go­vom šta­bu ka­sni­je. U ba­šti je bi­lo ve­li­ko ljet­nje po­zo­ri­šte ba­rač­nog ti­pa. Bi­lo je i bo­ro­va, dio bo­ro­ve šu­me ko­ji su osta­vi­li gra­di­te­lji po­red že­lje­znič­ke pru­ge. Sa­da su ta­mo ku­će – Fa­brič­ka uli­ca. To ni­je da­le­ko od cen­tra sa­da­šnjeg No­vo­si­bir­ska.
Autor: Je­ste li vi ta­da bi­li cr­ve­no­ar­mi­jac?
Gu­skov: Da. Vr­hov­ni tri­bu­nal Sve­ru­skog cen­tral­nog iz­vr­šnog ko­mi­te­ta, ta­ko se zvao sud ko­ji je su­dio Ba­ki­ću, imao je slu­žbu obez­bje­đe­nja. U toj slu­žbi sam i ja ra­dio.
Autor: Vaš naj­ja­či uti­sak sa tog su­đe­nja?
Gu­skov: Na su­đe­nju ti­ši­na. To­ga se do­bro sje­ćam. Ne­ka neo­bič­na ti­ši­na: lju­di su gu­ta­li sva­ku ri­ječ. Ka­sni­je sam pu­nih tri­de­set go­di­na pred­sje­da­vao na su­đe­nji­ma, ali ta­kvu ti­ši­nu i ta­kvu pa­žnju ni­ka­da ni­je­sam do­ži­vio u sud­ni­ca­ma, ili je to mo­žda pre­u­ve­li­ča­va­nje mo­je mla­do­sti. I još jed­no – ozbilj­nost. Su­đe­nje je bi­lo u to­ku. Op­tu­že­ni su bi­li pod uti­ca­jem na­por­nog i ozbilj­nog su­đe­nja i u pot­pu­no­sti su mu se po­vi­nja­va­li.
Autor: Ka­ko su iz­gle­da­li?
Gu­skov: Bli­je­di. Po­ku­nje­ni. Ni­če­ga ge­ne­ral­skog. Svi sem jed­nog, bi­li su u svi­je­tlim en­gle­skim fren­če­vi­ma.
Autor: A ka­kav je bio audi­to­ri­jum?
Gu­skov: Mno­go rad­ni­ka. Mno­go cr­ve­no­ar­mi­ja­ca. De­le­ga­ti­ce sa jar­ko-cr­ve­nim ma­ra­ma­ma.
Autor: Go­vo­re­ći o uti­sci­ma, vi na­gla­ša­va­te – na su­đe­nju. A ima­te li ja­kih uti­sa­ka o ono­me što se do­ga­đa­lo van sud­ni­ce?
Gu­skov: Mo­ram pri­zna­ti – da. Ba­kić i osta­li do­ve­de­ni su u „So­snov­ku” u pje­šač­kom po­ret­ku. Ja sam bio ve­o­ma mlad. Rad­nič­ko-se­ljač­ka vla­da me bi­la na­o­ru­ža­la pu­škom ka­li­bra 76 mm. Na­re­đe­no mi je bi­lo da uvi­jek bu­de sprem­na za dej­stvo. U Ze­mlji je bi­la u to­ku no­va eko­nom­ska po­li­ti­ka. Na grad­skim ras­kr­šći­ma ne­za­po­sle­na mli­ta­va omla­di­na. Po Gu­ber­ni­ji se još kre­ću ku­lač­ke ban­de. Kon­voj če­ki­sta po­ja­čan je na­šim od­re­dom i po­li­ci­jom. Na­pri­jed ju­re ko­nja­ni­ci sa otvo­re­nim sje­či­vi­ma. Ču­je se na­re­đe­nje: „Za­tva­raj pro­zo­re! Pro­zo­re za­tva­raj!” Bes­po­sle­ne i ko­či­ja­še skla­nja­ju u spo­red­ne uli­ce...
Mi ko­ra­ča­mo pu­stom uli­com, u ko­joj se ču­je sve. Ko­ra­ča­mo sa ne­ka­kvim sve­ča­nim, po­bjed­nič­kim osje­ća­njem: po­či­nje su­đe­nje. Kre­će re­vo­lu­ci­o­nar­no su­đe­nje.
Autor: Da li ste do­la­zi­li na ide­ju da pre­bro­ji­te ko­li­ko ste pu­ta u ži­vo­tu bi­li u ulo­zi pred­sje­da­va­ju­ćeg u sud­ni­ca­ma? Tri­de­set i tri go­di­ne... Ako se to po­mno­ži... Pre­le­ti­te po­gle­dom i mi­šlju taj ogrom­ni broj pred­me­ta i sud­bi­na. Da li je me­đu nji­ma bi­lo ne­što slič­no su­đe­nju Ba­ki­ću i nje­go­vom šta­bu, po dru­štve­nim kri­te­ri­ju­mi­ma, po sna­zi is­tra­ži­vač­kog uti­ska?
Gu­skov: Ne, na­rav­no.
Autor: A ko­je bi­ste ka­rak­te­ri­sti­ke sa tog su­đe­nja mo­gli iz­vu­ći sa­da, po­sli­je pe­de­set go­di­na?
Gu­skov: Pred Vr­hov­nim tri­bu­na­lom sta­ja­li su po­sled­nji ge­ne­ra­li kon­tra­re­vo­lu­ci­je. Ži­vi, ali već ne­stvar­ni. U „So­snov­ki” se za­vr­ša­va jed­na od po­sled­njih stra­ni­ca gra­đan­skog ra­ta u Ru­si­ji.
(Na­sta­vi­će se)